Милан Ружић: Овакви какви смо…

Како су почеле да се захуктавају кампање и чудеса, некако се примети да је ту свима најмање стало до Србије. На њу више нико ни не обраћа пажњу. Све изгледа као да се бира нова земља, а не нови председник. Међутим, избори су само увод у све оно што не ваља у Србији.

0

Оно што мене интересује, земљо моја, јесте то до када ћеш ти нас овакве да трпиш? До када ћеш да нас појиш, храниш и кријеш кад се ми овако односимо према теби? Докле ћеш, Србијо, ако Бога знаш, да трпиш саможиве идиоте, кукавице, лопове, преваранте и сличне који живе од рада некога ко нема ни за храну?

Због кога си, Србијо, била распињана и убијана по стотину пута? За кога си крварила у оним силним ратовима? Коме си цркве зидала кад у њих више нико од ове некрсти и не иде? Колико си ноћи провела под бомбама и колико си деце жртвовала за нас изгубљене и користољубиве који ти на тој деци никада захвалити нећемо? Какве си страхоте трпела, добро си још жива. Какве ћеш тек трпети, и то због истих оних које си гајила и бранила, то ћеш тек видети. На колико бојних поља си остављала удове да би ти их оспоравали и твоји и туђи? Што нам подари онолику памет кад си знала какви смо и у коликој ћемо се глупости удавити? Зашто баш нама даде онолике свеце кад си знала за колико ћемо их продати? Није требало поверити нама Косово на чување, већ је требало оставити га на небу. Не можемо ми бранити божје, већ ће се оно само бранити и одбранити. Коме си оставила оволике векове у наслеђе? За којим си, Србијо, народом пошла кад те овако третира? Ови који овако живе и ово ти чине, никако не могу бити они које си прижељкивала, за којима си крварила, суза се за њима заситила, ноћи пробдила, млеком га задојила, под скут свој сакрила и силних се рана належала.

Све што је било до нас, пропало је. Свако сећање на све што смо преживели, ишчезло је. Свака јама пуна нашег народа, заборављена је. Свака битка за твоје очување, Србијо, вођена је само против тебе. Све што смо вековима градили, за трен смо срушили. Ако је нечег доброг овде и остало, знај да су увек ту они који су спремни да то униште. Химну не знамо, заставе се стидимо, језика се одричемо, писмо затиремо, краља протерујемо, а теби се смејемо. Ако нам ишта на чување повериш, знај да то нећемо само изгубити, него ћемо још од тебе тражити и надокнаду за изгубљено. Желиш нешто да урадиш, а не можеш сама, само то дај нама и никада то завршено бити неће.

Има, Србијо, овде још много добрих и паметних људи, али их ти од гамади не видиш. Они носе најскупља одела, похађају најбоље школе, једу најбољу храну, њихове тамне наочари сијају и баш од тог одсјаја, ти не видиш оне који су заиста твоји. Ти углађени ти причају најлепше приче, најбоље те лажу, највише те подржавају док им нешто не даш, а када им то даш, тад они поцепају одела, разбаруше косе и пусте очњаке, па се кољу око тога.

Овакви какви смо, ми тебе не заслужујемо, а ни ти нас. Док се не поправимо, или док се ти не поквариш, није нам се гледати и зависити од оног другог. Не треба теби, Србијо, оваквих људи, већ само оних који те воле због тога што си и што су они са тобом.

Освести се, Србијо, земљо намучена, а ненаучена! Тргни се! Покажњавај све оне који су икакво недело према теби учинили! Мораш! За твоје добро ти говорим! Знам да си божја земља и да си навикла да прашташ, али ако икоме више опростиш оволике грехе, можда се и Бог на тебе наљути што си праштала више него Он, и то само из љубави према нама – подлацима који теби не праштају ни то што постојиш! Остави праштање Господу, а ти се узми у памет, Србијо, и крени да кажњаваш оне који те од истог тог Господа одвајају, а име ти твоје каљају и памет затиру. Казни их строго за њихово добро и за добро душе њихове, па ћеш и ти једног дана имати још више људи који те заслужују и који се тобом поносе, земљо напаћена.

ИСКРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*