Milan Ružić: Seni Raše Popova

0

Jutros su mi javili da je Raša preminuo. Izgubio je svet i ono malo dobra što mu je ostalo! I ove pahulje koje lete krajem aprila su, siguran sam, njemu u čast. Snežni pokrivač spustio se na zemlju kako bi se Raša na njemu u nebo ispeo.

I nema suza. Nema knedli u grlu, samo nekakva neverica i konstantno proveravanje vesti i pozivanje njegovog broja. Duša me boli što ga nisam čuo ovog meseca. Umesto da ga vidim i ponovo naučim sve što sam zaboravio, vidim ga po vestima i verujem im koliko i vremenskoj prognozi. I nije mi krivo što pričaju da nas je napustio, pričali su to za mnoge. Krivo mi je što nas ne lažu.

Sećam se da je jednog popodneva 2014. godine u moj svet ušao Raša, heroj mog detinjstva. Tog dana u restoranu „Palilula“ naučio sam sve! Još pamte konobari taj dan kada nismo hteli da se rastanemo od jutra do noći ne naručujući piće i hranu, jer sam se ja opijao znanjem, a on hranio mojom radoznalošću.

Sećao se i Raša toga, siguran sam, i to do svog poslednjeg sata. Maratonske razgovore telefonom su, sasvim sigurno, registrovali oni iz telefonije i proglašavali nas nenormalnim. Nemilice trošeni impulsi i minuti uslovili su zaradu radosti i saznanja.

Ovo pišem dok su mi oči suve, jer znam da kad počnu da suze, ništa neću videti danima.

Po glavi mi se vrzmaju manastiri Blagoveštenje i Nikolje u kojima si mi priznao da si odmorio svoju dušu. Ne prođe dan, a da ne spomenem tvoju rečenicu da magnolije izgledaju kao da je neko baštu lala popeo na drvo. Sećam se i kako si se uplašio visine Kablara govoreći da je za tebe i trotoar kao Everest. Naterao si me da, bar na momenat, zavolim ravnicu. Osmeh mi se ocrtava na licu kada se prisetim tvog osmeha koji sam ti izmamio onoga dana na Sajmu knjiga kada sam ti preneo vest o tvojoj nagradi. Svakog dana su mi govorili kako me tražiš zbog nečega, a posle smo se jurili po halama i štandovima kako bismo saznali da smo samo hteli razgovor. Pamtim i priče o crvenokosoj lepotici Radi koja je sedela ispred tebe na studijama. I dalje se sećam tvog glasa kada si tvrdio da te je u glavu udarila „Sunčanica“ Nikite Mihalkova. Kroz tvoje rečenice sam prošao sve kontinente, preplivao sve okeane i shvatio ceo svet.

Bio si otvorena knjiga još otvorenije duše u kojoj su svi mogli naći svoje mesto, a tvoje mesto na onoj stolici u mom stanu već odavno je nazvano po tebi. Smeh dece pred koju si izlazio ne izlazi iz mojih ušiju, a tvoja dobrota ne iščezava iz naroda koji je uz tebe odrastao. Za neke si bio pronalazač, ali za mene si ostao pronalazak.

Sad me ophrvaše tvoje priče o čoveku koji kroz kapiju svog dvorišta prelazi granicu sa Mađarskom, pa ona o spremanju mokrinskih šnicli brenerom, ili ona o zaboravljenoj knjizi na krovu automobila u Andrićgradu, i u svim tim pričama, ja sad vidim samo tebe. Smejem se tvom iskrenutom zglobu koji nikada Dobrici nisi priznao, klečanju u knjižari kada te je neko pomešao sa prodavcem, a 26. juna ću sigurno plakati nemajući kome tog dana da poželim dugovečnost.

I sinoć, dok je tvoja duša bila rastrzana između dva sveta, pričali smo o tebi ne znajući da si na pola puta do neba. Danas smo čuli da si ostavio ovaj svet i pridružio se svojoj braći i roditeljima, svojem stricu sa njivom na kojoj izbija vrela voda i svojoj ljubavi za kojom si čeznuo od momenta kada je ona uradila to što si ti učinio prošle noći, onemogućivši tako današnjoj deci da odrastaju uz tebe.

Sad vidim da stranice tvog dnevnika ovde staju i da ih više niko neće ispisivati i uvezivati stručnije od knjigovesca u kojeg si bio razočaran.

Nisam dobar, Rašo, u ovim opraštanjima, pa oprosti ti meni to što će te moje suze stići negde na putu za Raj i pozdraviti te sa oboda tvog šešira padajući na njega kao kiša i znaj da ću, koliko danas, strgnuti jednu od tih lala ispetih na drvo i položiti ih na mesto odakle si ih posmatrao, a ti ćeš, za mene, ostati bašta dobrote ispeta na nebo.

Milan RUŽIĆ, ISKRA

POSTAVI ODGOVOR


*