Милан Ст. Протић: Добар живот под Титом смо платили Косовом

Осим што је историчар са докторском титулом стеченом на престижном Универзитету Калифорније у Санта Барбари (САД), Милан Ст. Протић је и праунук првог председника Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Можда по оном Јунговом синхроницитету или, пак, по непредвидивој логици ствари, запало га је да земљи којој је темеље постављао његов славни предак баш он испише историјски епитаф на њеном надгробном споменику.

0

Урадио је то књигом „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“ у којој је, са оним пожељним вишком страсти која ничим не ремети свет чињеница, извео генезу једне државе лепог имена, још лепше територије, племените идеје у свом темељу којој, по ономе како то види Протић, није било спаса. Могло би се рећи да је рођена са системском грешком у себи или, можда, тачније са кодом за самоуништење који се активирао неколико пута све док на крају није потпуно растурио њен крхки оклоп који су подривали и они изнутра и они споља. И зато одговор на питање о трагици Југославије и узроцима њеног неславног краја преузимамо са почетних страница књиге „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“:

„Била је одвећ лепа да би била и срећна. Више привид и идеал него држава и друштво; недосањани сан више него трезвена истина… У тој земљи је било свега сем узајамне искрености и разумевања за другог. Свако је из ње хтео да уграби највећу корист, потчини себи или напусти заувек. У Југославију су веровали малобројни, углавном занесењаци и песници. Осталима је служила за личну употребу. Тек се двадесети део њеног становништва осећао и изјашњавао Југословенима. Већина је припадала својим матичним народима у чежњи за сопственом државом. Интелектуална конструкција интегралног југословенства наметана одозго између два рата срушила се пред налетима националног сепаратизма и братоубилачког рата. Потом је наишла комунистичка револуција, а с њом и етнички федерализам. На крају, опет грађански рат и на његовим згариштима мале националне државе. Последњи чин је завршен и завеса је најзад могла да се спусти…

…Служила нам је као згодан изговор за све националне поразе. За једне је представљала окове, другима је била митоманско оруђе. Једни су желели што пре из ње, други су је присвајали само себи. Народи који су је чинили, Срби и Хрвати на првом месту, никад се нису волели. У оквиру заједничког словенског бића, запатиле су се три ривалске религије, два опречна идентитета и интереси светских сила. Сасвим довољно за сигуран пут у пакао. У таквим околностима боље није могло да се догоди“.

  • Како је успео мелтинг пот у Америци међу онолико нација, а није у Југославији међу готово истим народима? Да ли се то може оправдати оним нарцизмом малих разлика?

– Америку су стварали људи који су се свог европејства одрицали. То су европски очајници, и не само европски, који су тамо тражили нову срећу и нову судбину и зато ништа од европског са собом нису понели. Отуда је национална идеја у Америци непостојећа. Постоје само државна и грађанска идеја, али не и идеја етничке припадности. Постоји и расна идеја и то је америчка рак-рана јер је расни идентитет још нетрпељивији од етничког. У Европи је и дан-данас доминантан национални идентитет.

  • Где је кључ неспоразума између Србије и Америке? Срби су волели Америку и одрастали на њеним митовима…

– САД су после Другог светског рата преузеле улогу водеће светске силе коју до тада нису имале, а ми смо имали проблем као и сваки други мали народ са сваком великом силом. Имали смо га са Османским царством, Аустроугарском, Великом Британијом, Немачком, Русијом, чак и са Француском, па на крају и са САД. Зато што је наша амбиција била да се ослободимо и ујединимо у једну државу и да доминирамо Балканом. То је супротно интересима сваке велике силе и на том питању смо са сваком од њих долазили у сукоб и у раскорак. Свака сила је била супротстављена тој идеји код нас као што је била супротстављена тој идеји код Грка, Мађара или било кога другог народа који је тежио да изврши једно такво национално уједињење које би пореметило равнотежу снага. Стара латинска изрека „Дивиде ет импера“. Дакле, на Балкану треба да буде неколико релативно једнаких нација и држава које су у међусобном ривалству.

  • Како видите савремени тренутак Америке, чини се да је у ретерирању и да се не сналази добро у међународним односима?

– Никада се Америка није добро сналазила у међународним околностима зато што њој улога велике силе и међународног фактора није ни својствена ни природна. То је бивша колонија која се у рату за независност ослободила своје метрополе и она нема тај менталитет велике силе, а хоће то да буде и зато је њена спољна политика таква.

  • Слон у стакларској радњи?

– Тако је. Америка је након Другог светског рата изашла као најпопуларнија држава на свету и као спасилац света у сваком погледу – у војном, касније и у економском. А за педесет година је доживела да је цео свет мрзи и да више нема никога ко је воли и да, апсурдно, најбоље стоји у Јапану, на који је бацила две атомске бомбе.

  • Русија је тренутно не трн него, чини се, колац у оку Америци?

– Мислим да је Америку из угла једног Руса најбоље оценио Солжењицин давне 1978. године, када је одржао онај чувени говор на Харварду. Из тог говора и онога што је уследило – љутња и разочарање америчког естаблишмента у односу на Солжењицина, након чега се вратио назад у Европу – види се колико Американци, у просеку, не разумеју Русе. Чак ни онда када су у питању људи попут Солжењицина. Да парафразирам, он им је тада поменуо америчко лицемерје према Совјетском Савезу које показују тако што им је он, с једне стране, наводно ривал, док на другој страни све чине да га подрже заједно са режимом.

  • Логично, био им је „раисон д’êтре“ њиховог опстанка и Запада као парадигме успешног и јединог могућег бољег света?

– Осим тога, у таквом односу снага имали су директне економске користи. У томе и јесте одговорност Америке: она није симбол, није светионик слободе и демократије, како се представља, него је, у ствари, лицемер. Јер, то како су грађани Совјетског Савеза живели њих није занимало. Југославија је још бољи пример тог лицемерја. Они су толике деценије подржавали Тита врло добро знајући шта се у земљи догађа, подржавали су и Садама Хусеина у рату против Ирана, муџахедине у Авганистану, да не набрајам даље… Наравно, иза тога увек стоји сила и тај џонвејновски наступ у дипломатији где се све решава револверашки. Ричард Холбрук је, можда, био најбољи пример те врсте политике.

"Rusija uvek vodi politiku u skladu sa svojim interesima, a svet iz Moskve izgleda drugačije nego iz Beograda"
„Русија увек води политику у складу са својим интересима, а свет из Москве изгледа другачије него из Београда“

Да се вратимо на терен Балкана. Црна Гора је пред уласком у НАТО, како је то Русија себи допустила?

– Никада Балкан није био примарни спољнополитички интерес Русије. Ни онда када је била најјача. Као што знамо, она се и 1948. године веома лако одрекла Југославије, тако је и данас и не мислим да се ту нешто променило. Након што се повукла из југоисточне Европе, Русија се вратила својим примарним интересима. И зато се концентрише на оно што су њени првенствени спољнополитички интереси, а они су увек на границама Русије. Отуда Украјина, Крим, средња Азија. Ми смо увек били монета за поткусуривање. Један једини пут кад је Русија своје решење наметнула Балкану, 1878, она је направила велику Бугарску, није направила велику Србију… Руси су 1812. године продали Карађорђа…

Како су га продали?

– Лепо. Прво су га 1806. наговорили да не прихвати Ичков мир и онда га 1812. пустили низ воду. Тако је пропао Први српски устанак. Русија нам је врло често помагала, и то свесрдно, али је било тренутака када су процењивали друкчије. Погрешно је процењивати да ће Москва водити политику у складу са нашом, већ ће увек водити политику у складу са својим интересима. Свет из Москве изгледа потпуно другачије него што изгледа из Београда. Руске интересе и позицију не разумеју често ни сами Руси, а ми поготово. Исто тако како поједностављено тумачимо америчку политику, тако разумемо или не разумемо руску.

Како видите политичку сцену унутар Србије, како су нам се догодили сви ови од распада СФРЈ наовамо?

– Сви воле марионетске власти!

Шта је био Тито?

– Ситна марионета у рукама великих сила и баш зато што је био такав, ситан, каћиперан и склон корупцији, одговарао је да за њих ради посао.

Баш ситна марионета?

– Они су, прво Руси а потом и Запад, креирали његов имиџ, али он никада није учествовао у неком озбиљном међународном догађају. Нити је смислио несврстане, о чему се овде причало. И шта значи цела та прича да један шлосер може да буде геније светске политике? Значи ли то да деца не треба да уче школу него да буду шлосери, па ће бити као Тито?

Зашто сте смењени са амбасадорског места у Вашингтону?

– Смењен сам јер сам правио аранжман о изручењу Милошевића и то на своју руку. Кад је дошла нова Бушова администрација и Колин Пауел за државног секретара, имао сам добре везе и сматрао сам да вреди покушати с тим аранжманом који би подразумевао да се са дневног реда скину сва отворена питања: сарадња са Хашким трибуналом, питање Косова и финансијска инјекција за СР Југославију. Американци су тада тражили само дванаест имена за Хаг! Међу њима је било само једно униформисано лице и то генерал Ратко Младић, остало све политичари. Аранжман за Косово је направљен тако где би будућност Косова зависила од Срба који су живели на Косову и који су тамо рођени и подразумевало ја да свако од њих има право гласа на Косову. Таквих је било преко 600.000 и из тога је произилазило да без њих није било могуће донети ни Устав Косова или уставни оквир и то су Американци прихватили. На првом попису у јуну 2001. који је организовао ОЕБС могао је да се региструје свако ко је рођен на Косову, али је Коштуница то торпедовао и одлучио да се бојкотује и крене другим путем. Ја сам смењен и ствар је отишла другим путем. И тад и сад, мислио сам и говорио да је први и најважнији интерес Србије да пронађе решење за то питање. Сматрам да је то питање, као и Хаг, с дневног реда требало скинути 2001. и сва остала питања и да ова земља крене напред. А не да се враћа назад и заварава илузијама. Албанци већ дошли до Врањске Бање, а ми говоримо о Косову! Дванаест нових минарета је никло уз аутопут од Прешева до Врања, две бензинске пумпе, обе су албанске. И ко ту кога лаже и прави лудим? Забрану повратка Србима на Косово после Другог светског рата није потписао Албанац него Србин – поп Владо Зечевић. Добар живот под Титом о којем се данас говори је плаћен Косовом, да се не лажемо. Ми смо пристали на ту врсту продаје и корупције.

Шта ће, на крају, бити?

– Ми се гасимо као народ. Једино академик Влада Костић о томе говори. С једне стране се гасимо биолошки – не рађамо се, с друге стране нам млади одлазе у свет. Ова Србија није ништа друго него крава музара од које отима и узима ко шта и колико стигне и за њу их није брига. Премало је овде људи који ову државу заиста воле. Они у Хрватској своју државу искрено воле. Чекали су је хиљаду година и воле је.

А ми смо је готово раскрчмили?

– Ово данас је последњи патрљак Титове Југославије. Ова година је 800. година откако се Србија крунисала сопственом круном. Хоће ли ико то обележити? Да су којим случајем Карађорђевићи Хрвати, они би краљевину обновили у року од 24 сата. И замислите да се Република Српска зове Кнежевина Српска, како би свет гледао онда на питање БиХ? Нисам ја монархиста из убеђења – да сам Француз, био бих републиканац, али у свету у којем живимо то мало значи. Мало има оних који су се крунисали својом круном, а ми смо и то одбацили.

Ривалство Русије и Немачке

– Руси на својој западној граници или на источној граници Европе имају преко сто милиона људи, већином Словена, који су веома антируски расположени. Да сам на месту некога у Москви, то би ме бринуло. Проблем Русије у Европи је у томе што су од себе успели да на разне начине, а нису само они за то криви, створе код словенских народа Пољака, Чеха, Румуна, па и Бугара, који су већи русофили од нас, дубоко неповерење према Русима. Осим тога, главно ривалство ће да буде између Немачке и Русије. Нису САД примарни чинилац на руским границама него Немачка. На тој осовини су пукла два светска рата и тај однос је веома комплексан и потенцијално веома опасан.

Ранко ПИВЉАНИН, БЛИЦ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*