Mile Stolar: Moramo vratiti ljudima nadu i pomagati jedni drugima, ali to nije lako!

2

Milorad Jurković, poznat širom regiona kao Mile stolar, koji pravi i poklanja stolice za decu ali i čini mnogo više od toga da bi pomogao ljudima, dao je intervju za čitaoce sajta PATRIOT u kome govori o problemima sa kojima se susreće ali i o radosti i motivima koji ga pokreću na ovo humano delo.

Da li vredi humanitarnim radom ulivati nadu ljudima danas kada je beznađe preplavilo narod?

Naravno da vredi humanitarni rad. Uverio sam se u ovo što radim. Ljudi žive u nekom beznađu i oskudica je velika svuda, nisu ni svesni šta im se desi kada se pojavim sa tom stolicom. Neki naruče tu stolicu, ali ne veruju. Međutim, kada se pojavim i kada dobiju tu stolicu, tad bukvalno počinje verovanje u bajke. Počeo sam sa jednom objavom na Fejsbuku, posle toga je krenulo da se prepričava o Miletu stolaru koji deli dečije stolice.  Ubrzo se vest proširila, što putem interneta što verbalno. Ljudi su, koliko sam ja  primetio, počeli da se bude, barem ovi kojima sam poklonio stolicu i ljudi iz mog okruženja. Vredi započeti nešto, vredi s nečim krenuti, jer kako se čovek malo podstrekne, probudi,  to stvara lančanu pozitivnu reakciju. Ta pozitivna reakcija se širi,  ide od rodbine do rodbine, vest putuje, čuje se za to. U odsustvu pozitivnih dešavanja ta vest, da je neko počeo da deli nešto za decu, besplatno, je bukvalno preplavila Srbiju, pa čak i region. Nešto što sam započeo iz čistog bunta, postavljanjem statusa na svom Fejsbuk profilu: „Ovo je stolica za hranjenje beba, kome treba ja poklanjam, napraviću mu besplatno.“ , i  vidite na kraju  dokle smo došli.

mile-stolar-foto-printscreen-1474901137-999349

Šta Vas je pokrenulo na taj bunt?

Na taj bunt me je pokrenuo revolt prema skupoći, prema cenama. Par puta sam  izigran u nekim velikim trgovinskim marketima. Dva puta naseo na jednu priču. Ono kao nešto dobijate povoljno, međutim  kad  dođem tamo, od toga nema ništa.  Tako revoltiran  tim marketinškim trikovima supermarketa, kažem svojoj supruzi da ću sad ja nešto zaista pokloniti besplatno. Vać sam i ranije mojim prijateljima pravio besplatno  te stolice, kolevke ili već šta je god kome trebalo. Rešio sam da ću napraviti ovu stolicu i pokloniti je.  Postavio sam sliku na Fejsbuk dečije stolice, koju sam pravio za svoju decu, za svog sina. Napisao sam da je to  stolica za hranjenje beba, kome treba neka se javi. Za dva dana je nastao takav haos  da mi se Fejsbuk profil srušio,  ugasio se. Bilo je po dvesta poruka dnevno na FB profilu.

Koliko ste do sada napravili stolica?

715 evo sa današnjim danom, poslato, podeljeno, počevši od  9. Maja 2015. do danas pravim i delim dečije stolice. Neki put za jedan dan napravim jednu stolicu, neki put za dan napravim šest, sve zavisi od materijala.

14601114_1827460120825134_1729032751263798942_n

Da li taj humanitarni rad smeta Vašem poslu?

Ne smeta. Tako sam organizovan da malo spavam. Dovoljno mi je malo da odspavam i nastavljam da radim. Inače sam harmonikaš. Sviram noću i tako prehranjujem porodicu, iako sam stolar, ali stolarijom se ne može zaraditi kao harmonikom. Zato mi je preko dana dosadno a imam mašine i alate za stolarski posao koji volim.  U radionici uvek nešto čeprkam. Sada je to preraslo u nešto sasvim drugo, pa smo sa tih stolica prešli u nešto treće, otišli u neke više vode. Gde god se pojavimo vidim da ljudi loše žive. Treba im i šetalica, treba im i ćebence, pelene, i verujte mi sve uspevam da nabavim preko svoje Fejsbuk stranice.

Vi ste praktično napravili humanitarnu organizaciju od Fejsbuk stranice

Bukvalno organizaciju. Rekao sam: „Ovo nije moja stranica. Ovo je stranica ljudi dobrog srca.“ Jednostavno šta god da stavim na Fejsbuk objavu da je potrebno ljudi se angažuju da pomognu. Evo  sad sam imao, na primer, majku sa petoro dece. Suprug ju je ostavio. Javila mi se: „Mile jel možeš da pomogneš,  imam deci za dva dana pelene i da im dam da jedu“. Mala deca. Nazvao sam kolegu koji je u novosadskom udruženju građana, Gorana Bajšanskog, koji znam da će izaći u susret. Reko sam mu da ode pogledati šta je u pitanju. Ujutro je sve bilo spremno, i od toga dana za narednih 15 dana su imali sve. Njeno oduševljenje je bilo veliko a ja sam bio samo posrednik. Onaj koji je ih je povezao. Ljudi mi sad veruju i obraćaju se preko te stranice,  šta god zatreba tu smo,  kolica, stigla su kolica, krevetac stigao je krevetac, dakle bilo šta da je potrebno obično se nađe i pošalje se.

Dakle među ljudima još uvek postoji dobra volja da pomažu jedni drugima

Naravno. Baš sam nedavno  bio kod jedne majke sa jedanaestoro dece i petoro unučadi. Tu sam iskreno bio zatečen, kad sam došao i video toliko  dece i da je kuća  veoma uredna i čista,  da su deca čista i vredna. Vidi se da se o njima vodi računa i da su dobro vaspitavana. Tad sam pitao da li mogu još nekako pomoći, na šta je majka rekla da je to dovoljno. Pa, evo rekoh, ja mogu još preko moje stranice. Nemaju drva, to im je problem. Otac je inače invalid bez jedne ruke, dela glave i tako ide i vozi kamion, prevozi, bukvalno se bore za život. Čim sam došao kući, odmah sam napravio objavu na Fejsbuk stranici.

screenshot_6

Postavio sliku te porodice i napisao da molim za njih da im se izađe u susret i obezbedi ogrev. Video sam u kakvim uslovima žive i da su to dobri i vredni ljudi, ali da eto nemaju. Za kratko vreme, za neke dve nedelje, smo uspeli skupiti za kamion drva. Pozvao sam porodicu. Kad smo došli sa kamionom drva, to su suze radosti, to treba doživeti, tu radost i njihovu ali i našu. Eto to je još jedan  deo onoga što smo uradili preko stranice. Tu sam ja praktično samo posrednik, mada sam nešto i sam učestvovao u novcu za ta drva. Ipak tu su se prvenstveno ljudi sami odazvali na stranici. Fotografisao sam ovaj događaj i postavio na FB stranicu kako su ljudi dobili ta drva.

Vaša fejsbuk stranica je prethodno bila ukinuta, da li znate koji je uzrok tome?

Da, prethodna stranica na Fejsbuku je brojala 26 640 ljudi-lajkova. Baš sam radio na stranici kada je nestala. Nestala pa se vratila na momenta i ponovo nestala. Od tada i ja i prijatelji koji su mnogo pismeniji što se interneta tiče, smo pokušavali da povratimo strancu. Dvanaest dana nije uopšte nikakav odgovor od Fejsbuk administracije stizao. Tek potom je stigao odgovor da je u pitanju tehnički problem. Mnoštvo podataka koji su se tu nalazili su prosto nestali. Mada glavne podatke i fotografije ipak imam sačuvane u svojoj privatnoj arhivi, ipak neki podaci, kontakti i mnogo čega drugog su praktično nestali sa tom prethodnom stranicom. Prethodna stranica je građena više od godinu dana. Otvorio sam novu FB stranicu i za dva dana je došlo  5 000 ljudi.

screenshot_5

Niste uspeli da saznate razlog zašto je Fejsbuk ukinuo stranicu?

Ne. Kad god pošaljemo Fejsbuk administraciji pitanje dobijemo odgovor da je u pitanju tehnički problem i ništa drugo. Nedavno smo isto poslali molbu da nam vrate tu stranicu pa da je objedinimo sa novom, koja sada već broji preko 10 000 ljudi-lajkova,  ali ni za to još nismo dobili odgovor.

Šta Vas je nateralo da na Fejsbuk stranici istaknete obaveštenje da su političke teme strogo zabranjene?

To obaveštenje je stajalo i na prethodnoj kao što stoji i na ovoj novoj fejsbuk stranici. Prosto ne dozvoljavam politiku ali ni psovke i uopšte neprilično i vulgarno ponašanje. Ova deca kojoj se pomaže nisu obojena ni jednom zastavom. Deca sa politikom nemaju veze. Mene takođe politika ne zanima. Nisam hteo da pristupim ni jednoj partiji. Izbori kad su bili, bio sam razapinjan na sve strane i tada sam se oglašavao kada god neka stranka zloupotrebi neku moju objavu ili humanitarnu akciju, da ljudi znaju da ja nisam ni u jednoj partiji i da nikome nisam dao saglasnost da zloupotrebljavaju moj humanizam u svoje političke svrhe. Lojalan sam svojoj državi, ko god da je na vlasti. Volim svoju zemlju, ali neću da se politika meša u ove humanitarne akcije.

Dobili ste više nagrada za humanitarni rad, između ostalih i na manifestaciji „dečija nedelja“ , koliko Vam je ta nagrada značajna i kako se osećate kada Vam društvo na ovaj način kroz nagrade ukaže poštovanje?

14457451_1814878345416645_7623239542028373980_nDa, to je nagrada „Maslačak“, pre toga sam dobio Helou nagradu, Bejbi egzit nagradu, i mnoge druge i Bebac portal me je baš danas zvao i oni su me izabrali da mi dodele nagradu. Na te  dečije nagrade se odazivam, na ove druge se ne odazovem ali mi pošalju. Najveća nagrada za mene su ipak dečiji osmesi i zahvalnost roditelja, a ove druge  nagrade će više služiti mojoj deci na čast i da krenu mojim putem, da nastave ovo što sam ja započeo. Naravno, svaka nagrada prija i ja se zahvaljujem na svim nagradama koje su mi do sada uručene.

Da li se isplati biti dobar čovek?

Da bi bio dobar čovek i da bi bio humanista i da bi čovek mogao da radio ovo treba da ima jak želudac i oštre zube. Pomagati drugima nije jednostavno, jer se izazivaju ljudske sujete. Upadate drugima u oči, u veoma velike neprilike, među ljude koji su zavidni. Izbegavao sam u početku medije ali su mediji ipak na kraju došli do mene.Teško je od njih pobeći. Promenio sam odnos prema medijima kada sam shvatio da preko medija mogu da doprem do ljudi kojima je pomoć potrebna, a to je ono što je najvažnije.

Naravno da se isplati biti dobar čovek ali ne u materijalnom smislu, nego pre svega jer to čini čoveka čovekom. Čini ga ispunjenim i zadovoljnim. Meni novac ništa ne znači. Podstanar sam, iako, evo već deseta godina kako gradim svoju kuću i stavio sam je pod krov ali prosto nemam mogućnosti da taj posao završim. Kada učinite jedno dobro delo ono vas ispuni za ceo taj dana, a sa ovim do sada šta sam uradio, mislim da ću biti ispunjen i za ceo život. Treba se probuditi, jer ima nade, treba pomagati ljudima. Danas svi misle da imaju malo, i da ne mogu nikome pomoći. Podeli i to malo i videćeš da će ti se vratiti, jer dobro se dobrim vraća. I od Boga ćeš dobiti nagradu za to malo što si podelio sa nekim. Ako ne daš, ne može ni da dobiješ. 

Posle ovih godinu dana, mogao bih napisati knjigu anegdota šta mi se sve dešavalo. Nosili smo stolice i slali po celom regionu, ne samo po Srbiji. Na granicama nam prave probleme kao da prevozimo oružje, a ne poklon za decu.

Nosio sam stolice i za Republiku Srpsku u Potkozarje, pa smo zalutali i ušli u minsko polje, pa se opet nekako izvukli.

Tako su nas zvali i iz Bosne pa pitali da li mi to radimo samo za „svoje“ ili za sve. „A koji su to moji, a koji su Vaši?“- pitao sam. Ako smo ljudi onda smo svi svoji.

Poruka za čitaoce sajta Patriot

Ajnštajn je dobro rekao da je svet opasno mesto za življenje, ali ne zbog zlih ljudi, nego zbog dobrih koji ništa ne urade.

………………………………………………………………………………………………………………………..

Pozivamo sve čitaoce sajta PATRIOT da se učlane na Fejsbuk stranicu Mileta stolara i time pomognu razvoj ove nove stranice:

screenshot_4

Patriot.rs

 

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

*