Милена Павловић Барили – Српкиња која је освојила Њујорк

0

Милена Павловић Барили – Стварала је широм Европе, али у родној земљи нико није хтео да је прими за наставницу цртања

„Све је у њеном животу изузетно, несвакидашње – почетак, трајање и крај“. Овако је Миодраг Б. Протић, сликар и ликовни критичар, забележио о лику и делу Милене Павловић Барили. Једна од најинтересантнијих личности уметничке Европе између два рата, сликарка и песникиња, рођена је у Пожаревцу 5. новембра 1909. године. Ћерка Данице Павловић, потомка најстарије Карађорђеве ћерке Саве, школоване на Конзерваторијуму у Минхену и италијанског композитора, музичког критичара и песника Бруна Барилија, била је чудо од детета. Од малена је, док је цртала кокошке и пилиће, показивала колико је вешта са оловком, али и са словима, јер је већ у петој години читала новине, учила италијански и француски, у седмој писала стихове о смрти, у десетој у Грацу савладала немачки.

Важна цртица у њеној раној биографији, а забележена је у 12. години, био је упис у Уметничку школу у Београду, која је имала статус међуратне ликовне академије. После четири године, Миленино име се нашло на страницама Политике, јер је већ тада почела са озбиљним стваралаштвом. Школовање наставља у Минхену, у класи угледног Франца фон Штука, који њене радове оцењује као изузетно зреле. После две године у Шпанију је одводи радознали дух, који јој упорно не да мира. Зато Милена стиже и до Лондона, слика у Паризу, открива лепоте у Риму, Ослу… Млада је, али излаже слике у Београду и Пожаревцу, широм Европе већ отвара самосталне изложбе, дружи се са уметничким великанима, открива се у делима, показујући колико је комплексан тај унутрашњи свет догађаја, сусрета, растанака, среће, туге… Поезија је њен други израз и јавно га признаје 1934. године, када први пут објављује стихове у италијанском листу Квадрино.

МЕМОРИЈАЛНА ГАЛЕРИЈА У ПОЖАРЕВЦУ
Миленина мајка Даница је пре смрти успела да оствари завет и родну кућу у Пожаревцу 1961. године претвори у меморијалну галерију која носи име њене ћерке. На овом месту се налази 800 радова велике сликарке, бронзани одливак њених руку, породичне фотографије, гардероба, чипкани велури…

У то време ниједна варош у њеној Краљевини не жели да је прими за наставницу цртања. За најобразованију и најталентованију сликарку нигде нема места у родној земљи. Песник Сибе Миличић купује њену слику „Анђели“ и она сада има новац за карту до Америке. У једном броду који је августа 1939. године упловио у Њујорк, налазила се и Милена. Иза ње су остали Србија и Италија, а испред сасвим нови живот. У писму које је из „обећане земље“ послала мајци признала је:

– Прве мисли и речи откако је лађа пристала шаљем теби. Гледала сам дуго све светлости у даљини, као Венеција, само много дуже са стране. Месечина и бели облаци, и светиљке што мичу и клизе по води, али се ништа друго не види. Ето, то ти је Њујорк. А ја ништа не разумем. Грдно ми је све чудно као у сну и као обично.

Можда до краја ништа није ни разумела, али је у том чуду врло брзо заблистала. Није прошла ни година, а већ је излагала у галерији „Јулијан Леви“. Када је почела да се бави и дизајном излога, насловница и реклама у часописима, једни су говорили да се са чистом уметношћу опростила због егзистенције, а други да је то учинила јер је желела да се укључи у савремене токове. Обе тврдње су вероватно имале основе, зато што се Милена кретала у високом друштву, па је и сама волела скупе тоалете и монденске услуге које је требало платити. С друге стране, избор да се бави и примењеном уметношћу био је логичан, јер су га у то време правила многа велика имена. Уосталом, Милена се одлично снашла са модним илустрацијама, које су украшавале популарне часописе као што су Вог, Шарм, Херст и Харперс базар, а сарадњу са композитором Ђан Карлом Менотијем крунисала је израдом костима за балете. Много светских дама је ставила на платно, а говорило се да је то чинила по узору на себе. И још се наглас причало да је била лепша и љупкија и од својих слика и модела, па су, када уђе у просторију пуну богатих лепотица, сви погледи остајали на њој, онако једноставној, без накита и са шеширићем који је сама скројила. Интелектуални кругови су били освојени не само њеном несвакидашњом харизмом, него и образовањем, пореклом, разговорима на неколико светских језика…

Слике које је стварала у Америци, као и песме које је тамо писала, интерпретиране су као дах носталгије и сете за родним крајем. Други светски рат је беснео, а она је преко Црвеног крста слала новац и пакете родитељима и пријатељима, сањајући да ће се вратити тамо одакле је потекла. У то време не пати само за домом, него и за кубанским пијанистом Родригом Гонзалесом, који је остао упамћен као љубав њеног живота. Несрећна. А срећу је пробала да доживи са официром Робертом Томасом Госелинијем из Чикага, за кога се удала 24. децембра 1943. године.

Крхком здрављу које ју је пратило од детињства није подилазила никада, па није марила ни за упозорења лекара да остави кафу и цигарете. А била је страсна у „дружењу“ са њима. Шта ли ју је заправо коштало живота, није сасвим познато, јер се њена прерана смрт 6. марта 1945. године, када је пала са коња, тумачила на више начина. Неки још верују да је тада озбиљно повредила кичму, а неки други да је то био срчани удар. Неколико дана раније посетила је пријатеља Менотија, оставила му недовршену слику „Светица из улице Бликер“ и свог пса, наводно у случају ако јој се нешто деси. И ето, десило јој се. Четири године после смрти урна са њеним посмртним остацима је похрањена на гробљу у Риму, када је њен отац јавио тада бившој супрузи, сликаркиној мајци:

„Драга Данице, наша Миленица почива у миру, заувек, испред једног чемпреса на најлепшем гробљу на свету. Ја сам урну прекрио црним велом, с њом положио и наше фотографије. И један цветак“.

Татјана Лош

novosti.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*