Милица Ђурђевић: „Може ли се срце поделити?!“

0

Сензационалистички текстови о понуди Запада Србији за размену територија преплавили су насловне стране српске штампе. Наводно, Американци нуде Србима север Косова и Метохије и Републику Српску у замену за територију јужно од Ибра и Бујановачко-прешевску област, коју заговорници великоалбанског пројекта већ зову „Источно Косово“.

Идеју о подели Косова и Метохије потурали су српском народу још од Добрице Чосића, који је колевку наше духовности и идентитета назвао канцером Србије који треба одрезати; Зорана Ђинђића који је говорио о територијалној подели, Тадићевог термина „два ентитета“, Ивице Дачића који је у ватреним говорима трампу југа за север прогласио својим револуционарним открићем. Под изговором прагматизма делили су оно што је недељиво.

Временом је овај концепт о подели јужне покрајине добио шире размере и прерастао у идеју о размени територија. За Албанце је веома важно да запоседну области око Бујановца и Прешева које се налазе на Коридору 10 и имају геостратешки значај, јер повезују моравско-вардарски правац. Годинама уназад лажирају податке о броју становника, врше дискриминацију Срба, бојкотују пописе, славе култ терористичке формације ОВК. Познато је да је 2002. тадашњи амерички амбасадор бдио над бирачким местом у Бујановцу све док није постигнут довољан број гласова да Албанци дођу на чело општине.

Наравно, ова матрица је већ позната, али Срби као да ништа нису научили из досадашњег искуства. Готово да нико више не помиње Врањску котлину, већ се у јавности искључиво користи лажни термин прешевске долине.

Да Срби не помисле да је бег циција нуди Запад нама и Републику Српску. Нико да повикне: „Зар она већ није наша?!“
Не само да је призната Дејтоном, Српска, у којој данас живи више од милион Срба, је наставак континуитета наше вековне државности западно од Дрине. Нека неко оде на гробове оних 30 000 бораца да им каже да је њихова жртва безвредна, јер опстанак Републике Српске зависи од добре воље америчких конгресмена.

У нашој чувеној серији домаћин Паја Трошак разговора са пријатељем око мираза. Легендарни Тика Шпиц добро се припремио за преговоре и намерачио најлепши плац. Кад већ није знао како да га убеди, почне да му враћа оно што је већ у миразу намењено, а Паја Трошак му одговара: „Шта ти мени дајеш моје патке, моје гуске и моје ћурке?!“

Србија на свом челу нема домаћина да упита слично: „Што ви нама нудите оно што је наше, да бисте отели оно што је такође наше? Што ви нама нудите нашу Бања Луку да бисте узели нашу Пећку патријаршију?!“

Не деле се свете лавре ни када су у тами ропства.
Оне су као и истина, само ако остану недељиве, могу угледати светлост слободе.

Текст је објављен као колумна у недељнику „Афера“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*