Milijana Baletić: Progonjeni i progonitelji na RTV-u

0

Svaku izgovorenu istinu o stradanju ili očuvanju interesa srpskog naroda proglašavali su za kršenje ljudskih prava, ksenofobiju, ratno huškanje, neonacizam, šovinizam, ugroženost svih ostalih, pokušavajući da se „ostali“ zaštite, a ućutkaju Srbi

Gledam ovih dana bitku koju za svoja prava vode „progonjeni“ novinari-urednici sa RTV-a. Sakupili se, što progonjeni što pomagači, od Radeta Veljanovskog preko Dinka Gruhonjića, Teofila Pančića…, što direktno na barikade što preko ekrana i štampe – vitlaju ispisanim parolama, grme sa megafona i ostalih pomagala o „političkom progonu“ novinara – sve go, meni dobro poznat, „nezavisni“ kadar kojeg sam teško osetila na svojoj koži još od 90-ih pa do današnjih dana. Zamislite koliko to samo može biti beskrupulozno kada mirno prođu pored mene na istim vratima RTV-a i, ispred, stanu pred pristigle kamere prijateljskih im medija i zagrme kako su oni politički progonjeni?! Posmatrajući ih ovako sve na gomili, imam osećanje koje je teško definisati, a najbliže je – dubokom gađenju.

Da se pozabavim ovom temom, pravo mi daje teško stečeni legitimitet koji sam dobila kao neko koga, upravo ti „progonjeni“ – decenijama politički progone.

 

HUŠKANJE I PROGON

Koji su se tu sve „nezavisni“ likovi – pozicionirani na najvišim mestima i sa najvećim platama – za ovih 26 godina smenjivali preko mojih leđa… Jedan od tih „bisera“: Teofil Pančić, ni 15 dana nakon petooktobarske im pobede, doslovce je zakukao na TV Pančevu: „Nama definitivno neće biti bolje sve dok Milijanu Baletić ne strpamo iza haških rešetaka!“ „Nezavisni“ su me čak, zajedno sa zamenikom tužioca za ratne zločine Srbije Brunom Vekarićem, 2011. stavili u svoju tužbu – knjigu pod naslovom „Reči i nedela“. Tamo sam se obrela kao jedan od novinara „zločinaca“ koje treba procesuirati zbog huškanja „na ratni zločin i genocid“ i unapred dobila „presudu“ da sam – „simbol ratnohuškačkog novinarstva“. Moje pravo da radim kao novinar palo je u njihove šake, da oni o tome odlučuju, uz iživljavanje, blaćenje, etikete, ponižavanje, politički progon i – zabranu rada. Išli su čak dotle da su me – kao „sramotu novinarske profesije“ – izbacili iz Udruženja novinara Srbije?! Uz uvažavanje pojedinaca koji se nalaze tamo – veću mi čast nisu mogli ukazati! Biti sa njima i u njihovoj milosti – ima li išta sramnije od toga?

Moj jedini i neoprostivi greh je što sam iznosila istinu o stradanju Srba, kojoj sam kao novinar bila svedok i od koje ne odustajem, i što sam sa neoborivom argumentacijom obrađivala novinarske teme, a to se ne uklapa u njihovu propagandu o tome ko mora biti zločinac, a ko žrtva. Svaku izgovorenu istinu o stradanju ili očuvanju interesa srpskog naroda proglašavali su za kršenje ljudskih prava, ksenofobiju, ratno huškanje, neonacizam, šovinizam, ugroženost svih ostalih, pokušavajući da se „ostali“ zaštite, a ućutkaju Srbi.

Protest Novi Sad

MOĆ I GAZDE 

Crpeći svoju moć iz moći gazda, oni su skoro trideset godina božanstva u Srbiji s debelim džepovima u foteljama, samoproglašena jedinica mere za određivanje „kvaliteta“ i podobnosti – ko može, a ko ne, da radi kao novinar. Vedre i oblače u srpskom novinarstvu, rade gde hoće, dobijaju platu koliku hoće, beneficije, zvanja, kače medalje jedni drugima za izuzetnost, hrabrost, nezavisnost… –  kače im i gazde o savijeni vrat pred njima – nagrađujući ih za uspešno obavljanje zadatka nad Srbima. Uljuljkani u višedecenijsko dobro koje ih je snašlo na osnovu odrađivanja propagandističkih (ne)dela nad srpskom državom i narodom, potpuno su uživljeni u dodeljenu im ulogu vrhunskog i nedodirljivog novinarskog visočanstva pod ovim nebom, pred kojima pokorno i sa osećanjem krivice treba da kleče, traže oproštaj i pomilovanje svi novinari koji se ne nalaze na platnom spisku njihovih gazda. Njihov sramni zadatak da propagandom sahrane istinu, razapnu Srbe, nametnu im osećanje krivice i proglase ih krivcima kako bi „opravdano“ – bez kazne – mogla da se čerupa njihova teritorija, pljačka imovina, obespravljuje, ubija i progoni narod – odradili su do perfekcije.

Dve osnovne parole njihove vladavine, koje ističu u sluđivanju naroda, jesu borba za „demokratiju“ i „nezavisno novinarstvo“, a protiv „zavisnog“ Miloševićevog novinarstva, koji je smenjivao te „ljute i nezavisne“ novinare. Kako onda na mene ne primeniste bar jedan metod, s obzirom na to da me je Milošević sklonio s ekrana još 1994, primoran da pravi ustupke zahtevu tadašnjeg specijalnog izaslanika UN Tadeuša Mazovjeckog, koji je preko Saveta bezbednosti UN zahtevao moju smenu? Među smenjenima pod Miloševićem nema pobune zbog te smene, jer su moju smenu tražile njihove gazde – kao što su te iste gazde njih postavile u srpsko novinarstvo. Naravno da ih žestoko bole samo one Miloševićeve „smene“ kojima se (kako vidimo, uzaludno) borio da spreči logističku propagandno-okupacionu pesnicu odrađivanu pod velom „nezavisnog novinarstva“. Zato su te „smene“ – „diktatura“, kojom mašu i uspešno štite svoju sramnu rabotu već decenijama. Pod etiketom „ratnog huškača“ i „Miloševićeve mašinerije zla“, koju su mi zalepili kako bi im bila zagarantovana pobeda, njima, ne samo da je bilo dozvoljeno već i poželjno da vrše hajku i progon – čak očekujući nagradu, umesto kaznu za to nepočinstvo.

Protest Novi Sad 2

NEZAVISNA DIKTATURA

Kada sam, nakon petooktobarske demokratije, otkazom oterana na ulicu iz tadašnjeg RTS-a TV Novi Sad i posle devet godina sudskom odlukom 2009. vraćena na posao u RTV-u, za ovih sedam godina nada mnom su se iživljavale dve rukovodeće garniture „nezavisnih“ novinara. Dočekala me je prva u liku Ljubiše Nikolina – direktno postavljenog iz kabineta Nenada Čanka, a od 2011. moja sudbina bačena je u ruke novog rukovodećeg „nezavisnog“ novinarskog kadra, pristiglog sa ljute Soroševe TV B92, nakon što je ta kuća promenila gazdu. U luksuznim službenim automobilima, na visokoj nozi, sa ugovorenim astronomskim platama – kvazibožanstva u liku Sande Savić, Igora Božića, Vanje Kranjc, Klare Kranjec, Miroslava Zadrepka, Danice Vučenić, Slobodana Arežine… zaposeli su rukovođenje RTV-a… – e, iz ovih garnitura, oni koji u međuvremenu nisu našli bolje uhlebije – danas kukaju zbog „političkog progona“ nad njima!

Nakon, maltene, fizičkog maltretiranja, uterivanja straha, iživljavanja, vređanja, pretnji, saslušavanja, zabrane rada, pozivanja svih „nezavisnih“ da složno udare perom i mikrofonom na mene, „ratnog huškača“, kako bi me opet oterali s posla – godinu dana nakon što me sud vratio, 2010. pokrenula sam protiv RTV-a postupak za mobing ne bih li sprečila ponovno izbacivanje na ulicu. Saslušavani su svi „nezavisni“ rukovodioci i urednici – od Ljubiše Nikolina do Slobodana Arežine – a sud i mobing nada mnom – još traje. Kada je direktor programa RTV-a Arežina saslušavan, na pitanje sudije kako je moguće da sam zaposlena kao novinar na RTV-u, a ne daju mi da radim – ovaj „progonjeni“ i „nezavisni“ lik doslovce je u zapisnik izjavio: „Ona ne može da radi jer se njen politički stav ne uklapa u stav Programskog saveta.“

 

POVLAŠĆENI TRETMAN

Mada imam duboki osećaj otpora i gađenja prilikom pominjanja svih ovih „nezavisnih novinarskih“ vojnika – od predsednika novinarskih udruženja do pojedinaca – kako bih kroz primer i argumente donekle pokazala šta je suština onoga što se odvija pod pričom o njihovom „progonu“, moram izneti i neke podatke o pojedinima od njih, koje, inače, zna cela RTV.

Otkad su nas usrećili dolaskom „nezavisnog“ Slobodana Arežine, svaki dan je po njega u Beograd išao specijalni luksuzni auto, dovozio ga u Novi Sad i vraćao za Beograd. Doduše, svi koji su nam u tom paketu 2011. pristigli, imali su taj diplomatski tretman dovoženja i odvoženja. Prvo je postavljen za direktora i glavnog i odgovornog urednika TV Novi Sad, a ubrzo je dogurao do direktora programa cele RTV, gde je sebi za platu dodelio koeficijent 13! Da biste znali šta znače koeficijenti i koliko je to novaca, pomnožite ih sa vrednošću boda koji iznosi 16.368 din. Kao što mu i fotelji priliči, on je odabirao i sklapao ugovore sa nezavisnim produkcijama koje su se emitovale na RTV-u. Jedna od takvih je i nezavisna produkcija i uhlebljenje Marine Fratucan. On je i glavni inicijator pravljenja serije „Vere i zavere“ koja je koštala RTV – koliko? – niko ne zna. Njegov projekat je i „Na dva mora“, u letnjoj šemi na liniji Budva – Novi Sad, a da RTV za tu propagandu crnogorskog turizma nije kasirala ni žutu banku. Ko jeste – ni to se ne zna.

Iz tog paketa sa B92 je i „pobunjena“ Vanja Kranjc. Za nju su izmislili radno mesto direktorke produkcije, koje dotad nije postojalo, a boga mi i izmišljenu platu – sa koeficijentom 12. Došla nam je sa mesta najobičnijeg organizatora sa B92, a koliko je RTV pod njom organizovana, o tom haosu najbolje svedoče oni koji prave program – svi koje je stavila pod svoju komandu – od novinara do realizatora. Ona ima čak četiri pomoćnika, a jedan od njih je i bivši generalni direktor Blažo Popović čiji su „saveti“ procenjeni na koeficijent 10. „Progonjeni“ Blažo je od ovih „progonjenih“ rukovodilaca RTV-a dobio i dozvolu da može da radi dve emisije u drugoj kući – na N1! Ovo spominjem zbog toga što sam, kada me je sud vratio na posao 2009, od tadašnjeg generalnog direktora RTV-a Blaža tražila da mi, ako mi već ne daju da radim na RTV-u gde sam zaposlena, makar dozvole da radim na nekoj drugoj TV, na šta mi je direktor Blažo doslovce rekao: „Da – pa da tamo laješ šta ti hoćeš.“ Šta Blažo „laje“ na N1 – ne znam – uglavnom, snimak razgovora o „zabrani moga lajanja“ – još čuvam!

I Klara Kranjec nam je pristigla sa mesta najobičnijeg novinara na B92, da bi je postavili, verovati mi nećete, za glavnog i odgovornog urednika programa na srpskom jeziku Radio Novog Sada. Pod njenom dirigentskom palicom Radio Novi Sad je pao na 14. mesto po slušanosti u Vojvodini. A sećam se kad je, za vreme onog nekadašnjeg „zavisnog“ novinarstva, beležio slušanost preko 1.890.000 ljudi (centralna informativna emisija)! Pod „stručnjakom“ Klarom, centralnu informativnu emisiju, nekim danima, sluša „čak“ oko 900 ljudi, a najviše do 3.000?! Međutim, Klarine sposobnosti su tolike da je za nju jedno radno mesto malo. Ona je u Radiju pokrivala i fotelju v. d. glavnog i odgovornog urednika Manjinskih redakcija. A ni tu nije kraj potrebama za Klarinim sposobnostima! Ona je vaspostavljena i na mesto glavnog i odg. urednika internet radija („Omladinski radio“), koga zaposleni u šali zovu „nula radio“ – zbog broja slušalaca!

Tu nam je i Svetlana Božić Krajinčanić, poznata i kao supruga Igora Božića. Prosto ne znam ko je od njih dvoje nezavisnije i obrazovanije novinarsko ime?! Evo nekoliko zapanjujućih podataka kojima raspolaže RTV o ovom bračnom tandemu. Svetlana je postavljena za šefa dopisništva RTV-a iz Beograda, a da zvanično to dopisništvo ne postoji, već se po ugovoru obavlja sa „Nina medijom“. Dok je njen suprug Igor Božić, pre nego što je otišao za izvršnog producenta na N1, bio direktor programa RTV-a pre Arežine, i to, verovati mi nećete, sa visokim obrazovanjem – završene zanatske škole za optičara, dotle nam je njegova supruga Svetlana šef dopisništva sa završenom školom za trgovca. Ova dva imena, sad u dve televizije raspoređena, zdušno pomažu jedno drugome. Sa ekrana N1 „progonjeni“ novinari RTV-a imaju toliku podršku i toliko im posvećenih emisija da sam se čak i ja pojavila na toj televiziji zahvaljujući tome. Prikazaše me kao pretnju „nezavisnom“ novinarstvu i upozorenje svima, kako nikome ne bi palo na pamet da se drzne i „Miloševićevu mašineriju mraka“ iskopa „odnekud“ i pusti na ekran da radi. Gospodo – ne sekirajte se. Kada mene budete videli na ekranu, to će biti znak da je prošla okupacija Srbije. A daleko je Srbija od toga.

Ovde je nezaobilazna i Marina Fratucan sa svojom privatnom produkcijom i emisijom „Radar“ za koju nedeljno angažuje komplet kapacitete RTV-a, uz 10 zaposlenih koji je opslužuju. Ona čak prima dnevnice svaki put kad ide na teren iako nije zaposlena na RTV-u, kao i mesečnu platu od ravno 120.000 dinara – dok su moja ponižavajuća primanja – 42.841 dinar. Mada, da zakonski mogu, zbog fakulteta i staža koji imam – dali bi mi i manje. Prema svedočenju angažovanog snimatelja sa RTV-a, koji je za Fratucanku snimao emisiju po „nezavisnom Kosovu“ – svi članovi njene ekipe dobili su koverat sa po 60.000 dinara. Malo – za toliki učinak?

 

PROIZVODNJA KADROVA

Fratucanka nije samo na ekranu, ona nam je i profesor za pravljenje novinara i to – na državnom fakultetu u Novom Sadu. Ona tu svoju naučno-predavačku praksu obavlja, a da pri tome ima samo završen neki fakultet i ništa više. Po podacima RTV-a, njena profesura – da čudo bude veće – započeta je, a da fakultet nije ni imala – sad ga ima?! Uostalom – zar je to neki problem, imati danas fakultet u Srbiji?

Doduše, nije jedini profesor te vrste tamo – tu je, između ostalih, i Dinko Gruhonjić. Njihovi kadrovi imaju direktnu prohodnost zapošljavanja na RTV-u. Od 2009, kada me je sud vratio na posao, u RTV-u je bilo 1.050 zaposlenih, a danas ih je 1.356, plus još 180 „njihovih“ koje su honorarno angažovali.

Njena profesura našla je u ovom tekstu mesto i zbog metoda „edukacije“ koje koristi u pravljenju novinarskih kadrova. Prema svedočenju ćerke mojih kućnih prijatelja, a njene studentkinje, profesorka Fratucan pred postrojenim studentima gurne u projektor nasnimljene priloge koje sam radila, dok mi oni nisu oduzeli pravo, a onda, nakon što to odgledaju, u dramatičnoj pozi, podignutog prsta uvis, ponovi više puta: „Kolege – ovako nikad!“

Gospode dragi – šta reći za ovaj informbirovski smišljeni i zatvoreni „novinarski“ krug u kojem su oni i novinari i tvorci novinarskih kadrova – svojih naslednika, kojima zauzimaju svaki promil novinarskog prostora odakle su izbačeni svi oni koji nisu izašli ispod njihovoga čekića? Ovim gebelsovskim receptom napravljeni novinari za sadašnju i buduću Srbiju imaju zadatak da, kada im „učitelji“ više ne budu mogli, preko svojih vojnika medijski drže pod kaznom – borbu za istinu i istinu o stradanju Srba, koja se – ne oprašta.

Na kraju – šta reći? Ovo je samo vrh ledenog brega ove sramne skupine – kojoj je, od kada je Srbima u bivšoj zajedničkoj državi pukla pogibija – upala sekira u med…

Piše: Milijana Baletić

Pečat

POSTAVI ODGOVOR

*