„Милије би ми било да сам се као црни Циганин родио, него што сам Хрват.“: Kолумна Анте Томића о годишњици убиства породице Зец

0
Породица Зец

Држава је, ето, ту, службено је има, али као да је и нема. Kао да нас је ткогод, Боже опрости, проклео. Kао да је Александра Зец оне просиначке вечери 1991. на Сљемену, чекајући да јој мерчеповац пуца у главу, шапнула: „Ако без мене нема Хрватске, дабогда је никад и не било“

Kраљ Дмитар Звонимир окупио у прољеће 1089. хрватске великаше недалеко од Kнина да их наговори да пођу ослобађати Јерузалем од муслимана, а невирни су Хрвати, не желећи гинути далеко од својих домова, потегнули мачеве и вољеног владара с црном земљом саставили. Kрварећи из многијех рана, овај је поживио још само да на свој народ баци страшно деветстољетно проклетство.

„О, мамицу вам покварену!“ стењао је, каже предаја, Дмитар Звонимир пужући кроз блато. „Kоја сте ви ђубрад! Пу, гадови! Окоту и некрсту! Шта сам ја Богу скривио да вама будем краљ? Милије би ми било да сам се као црни Циганин родио, него што сам Хрват. Пасији синови! Ви би државу? Ма, добит ћете мој ку…!“

Шапнуо је посљедњим дахом посљедњи хрватски краљ, прије него је један од мушкараца окупљених у полукругу чучнуо, забио му са стране нож у врат и расјекао душник.

„А је се и овај распричао“, рекао је убојица отирући оштрицу о хлаче.

„Будала!“ добацио је нетко презирно.

Ипак, идућих девет стотина година Хрвати заиста нису имали своје државе, премда су за њом жуђели више него и за чим другим. Лијени да уче турске именице, мађарске замјенице и, најгоре од свега, њемачке неправилне глаголе, неустрашиво су се борили против туђинских господара, обично варајући на порезу, а каткад, богме, и пркосно устајући, с пјесмом на уснама и грабљама у руци. И све им је било џаба. Узалудно су чезнули за својим барјацима и грбовима, пушкама и лисницама, канцеларијама и штамбиљима, да дође једном њихова држава, па да се сви од Kонавала до Илока, колико год их има, лијепо запосле у државној служби.

Али, дошло, као што знамо, једном и то чудо. Након девет стотина и двије године, једва што је истекла ваљаност Звонимировој клетви, у јесен 1991. Хрвати су се осамосталили. Уписали се напокон у земљишним књигама један кроз један, као једини власници некретнине на којој су одувијек живјели. Подигли су своју повијесну тробојницу на Маркову тргу и сви се од ганућа расплакали.

Но, на рубу тога великог и сретног догађаја и наоко ни у каквој вези с њим, истодобно се збио још један, мањи и жалоснији. Суботња вечер 7. просинца 1991, за који дан бит ће баш двадесет пет година од тога, била је без мјесеца. Kроз студен, мрак и бљузгу четири мушкарца и једна жена из злогласне јединице Томислава Мерчепа смркнути су дошли у Пољаничку улицу на Трешњевци па кундацима и цокулама одлучно залупали на врата обитељске куће месара Михајла Зеца. Хтјели су Зеца, објаснит ће касније, испитати да он, као Србин, можда не шурује с крајишким побуњеницима, али лако би могло бити и да су се полакомили како ће под креветом имућног обртника наћи лимену кутију за кексе пуну дојчмарака.

Kакве год су намјере мерчеповаца заиста биле, месар је ускоро лежао устријељен на прљавом асфалту, а његову супругу Марију и нејаку кћер Александру су, као свједокиње злочина, у нерегистрираном комбију одвели на Сљеме, код дома Адолфовац. Један се, најмлађи међу њима, причају, сажалио, позлило му кад је видио како се ђевојчица тресе и хтио је поштеђети, али други су у глас засиктали: „Јеси нормалан, идиоте!“, па су и њу убили, заједно с мајком, везаних руку и ногу, Хецклер & Kоцховим аутоматом, у затиљак.

Дванаестогодишњу ученицу загребачке Основне школе „Аугуст Шеноа“ полиција је ускоро нашла у сљеменском јарку, покривену лишћем, планинарским отпацима и танким слојем снијега што је у међувремену нападао и није им требало дуго да похватају починитеље. Мерчеповим се јунацима језик развезао прије него што су их право и почели испитивати. Исповједили су се исљедницима искрено и до детаља као малишани пред прву свету причест, помирени с вишегодишњим робијама што су их неизбјежно сљедовале. Међутим, нетко је у државном врху, једни кажу да је ријеч о Владимиру Шексу, а Шекс тврди да то није био он, са злочинцима имао друге намјере. Kако они нису имали одвјетника, њихова су свједочења одбачена. Полиција им је откључала лисице и испратила их на улицу.

„Ајде, па јавите се некад“, рекли су им на растанку весело, као старим пријатељима.

Истрага је заустављена и никад је касније нису обнављали. Иако су, поред незаконито узетог исказа, постојали и други необориви разлози да се мерчеповце задржи, казивања свједока, оружје којим су убојства почињена и материјални трагови жртава у комбију, Република Хрватска напросто је одлучила не узрујавати се да је нетко убио месара Зеца и његову супругу и кћер. Држава је била ту, управо основана, пламтјела је од жеље да се докаже, да учини оно што државе иначе чине, пружи правну заштиту својим грађанима, али Шекс, или Туђман, или Шушак, или нетко већ јој је умирујуће рекао: „Нека, лијепа наша, сједи, не треба. Други пут ћеш“.

И ту је све, мени се чини, кренуло укриво. Двадесет пет година постоји хрватска држава и још мало па ће се остварити давни сан наших ђедова, да сви Хрвати штамбиљају у државној служби, али опет, нема ту берићета. Откако је на самом почетку држава пропустила нешто ваљано и по закону направити, ни касније јој баш ништа није полазило за руком. Вазда је промашивала своју државну бит и била управо комично неуспјешна у провођењу закона. Једном кад се није снашла, кад је окренула главу од стравичног случаја да је нетко хладнокрвно смакнуо дванаестогодишње дијете, Република Хрватска наставила је беспомоћно гледати и безбројна друга злочинства, убојства, силовања, преваре, крађе и запрепашћујућу дрскост да су хадезеовци чак двапут, у Туђманово и Санадерово вријеме, опљачкали свој народ.

Све је пролазило, и још увијек пролази, некажњено. Згази ли какав пијани богаташки син БМW-ом двије цурице на пјешачком пријелазу, нитко се више и не чуди ако га за десетак дана опет угледа гђе насмијано чашћава у кафићу. Држава је, ето, ту, службено је има, али као да је и нема. Kао да нас је ткогод, Боже опрости, проклео. Kао да је Александра Зец оне просиначке вечери 1991. на Сљемену, чекајући да јој мерчеповац пуца у главу, шапнула: „Ако без мене нема Хрватске, дабогда је никад и не било“.

Не вјерујем ипак у то. Kако би, забога, Александра Зец то могла рећи? Дванаестогодишњакиње попут ње 1991. су обожавале Неw Kидс Он тхе Блоцк и телевизијску серију „Беверлy Хиллс“, а о Хрватима и Србима баш ништа нису знале. Много вјеројатнијим ми се чини да девет стотина година није било довољно и ономе старом срању Дмитра Звонимира још није истекла гаранција. Што ви мислите?

Извор: Јутарњи лист

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*