Мило Ломпар: Београд је и данас главни град мртве Југославије (2)

1

 

Српска култура, којом се ви као професор бавите дуги низ година, прошла је хисторијски жрвањ траума и искушења?

Српска култура, онда када је формирана, била је култура контакта. Држава Немањића имала је своју православну и католичку област. То се види у целокупном политичком и културном животу: имате јако пуно архитектуре и пластике у Дечанима или Студеници која потиче из мајсторских школа из Kотора или Италије. То вијугаво води и до традиције латинитета. Фреске су увек биле, као симбол православности целокупне поруке, византијских својстава.
Потом је дошло до тога да је исламска култура оставила дубок траг и постала део српске традиције. Двадесет посто првог издања Вуковог Српског рјечника представљају турцизми. Идеја српске националне државе, као и у другим европским државама, повезана је у 18. и 19. веку са успоном секуларизма. То обеснажује инструментализовано мишљење по којем је национална држава везана за верску компоненту. И светосавска и косовска традиција стално су биле у контакту са другим традицијама. Јер, српски народ се – у тзв. метанастазичким кретањима на Балкану – померао са југа на север и са истока на запад. Тако је дошао у дубок дотицај и са средњоевропском традицијом. Сретен Марић је тачно рекао: „Црњанскове Сеобе носе име наше судбине.“

Kако у том смислу проматрате 1918. годину и крај Великог рата?

У том тренутку Србија је имала своју државу и једина је – од јужнословенских земаља – била на страни сила победница. Имала је очврслу националну идеју (национално уједињење), државну идеју (једна држава) и војну идеју (потврђена војска). Требало је створити јединствен културни образац који би премостио различите културне моделе: православно-византијски модел, средњоевропски културни модел, све до снажног утицаја протестантског модела, везаног за Доситеја Обрадовића, снажне личности српског и јужнословенског секуларизма. То је подразумевало сто година изградње једног културног обрасца који ће бити довољно флексибилан да уважи различите традиције, да споји социјално различите људе, динарску и равничарску структуру, свет градова и рурална подручја.

Сматрате ли да је стварање заједничке државе 1918. била погрешна идеја?

Стварање југославенске заједнице није морало бити само по себи погрешно. То је била врло сложена заједница различитих традиција и крупних антагонизама. Она је, међутим, значила престанак рада на српском културном интегрализму. Kако је много касније писао Слободан Јовановић: „У Југославији су Срби извршили националну демобилизацију.“ Започет је рад на концепту југословенског интегрализма. То није могло да успе: због историјског наслеђе му није било дато да успе. Сам југословенски интегрализам имао је велике унутрашње противнике. Реч је о католичкој акцији везаној за католичко становништво источне обале Јадрана које је било предмет сталне бриге Ватикана. Југословенска идеја је била сумњива, али не зато што је била српска, него зато што је била наднационална, можда масонска: није било вероватно да би католички Хрвати могли постати православни Срби, али је било могуће да – у секуларном концепту – постану Југословени. Тада у њиховом идентитету католички чинилац не би имао одлучујући досег.
Но, тек је комунистички концепт задао смртни ударац укупној егзистенцији српске културне идеје, зато што је тај концепт – насилним друштвеним инжињерингом – стварао нове нације. Људи то не разумеју, јер полазе од здраворазумске идеје да је култура неко природно стање. Не, као што само име каже, култура је нешто што се обрађује, то је један конструкт. Отуда и борба култура: намеће ли нама неко свој концепт или ми њему или се одвија неутрализација два кретања. Kомунистичка идеологија у Југославији наметала се тако што је између осталог негирала и српску грађанску традицију. Она је то чинила на насилан, беспризиван и тоталитаран начин. Да би је могли спроводити, српски комунисти су – програмски – пристали на самопорицање.

Али Срби су сами пригрлили, прво југославенство а онда и комунизам?

То ‘пригрлили’ је под знаком питања. Ту не треба бити једнозначан. Са једне стране, Србија није имала снаге да наметне силама Антанте, Француској и Енглеској, решење јужнословенског питања, нарочито зато што је Русија 1917. победом бољшевика испала из игре. Унутар српске традиције дошло је до идентификације са југословенском идејом а унутар хрватске, односно словеначке традиције није до тога дошло. Хрватска и словеначка традиција имале су – у свом доминантном току – неку врсту уговорног односа са Југославијом, док је српска традиција образовала идентификациони однос. Пренела је сва обележја идентификације српства на југославенство и отуда је унутар хрватског и словеначког доживљаја ствари то било схваћено као национално наметање, а са српске стране је њихово понашање доживљено као одрицање.

Можете ли дефинирати то српско југославенство?

Срби су се идентификовали са нечим што је била будућност, за коју нису знали каква ће бити. Уместо тога је требало је да имају уговорни однос са југословенском заједницом, као што су то имале хрватска и словеначка заједница. Имате полемику српских интелектуалаца, Љубомира Стојановића, Милана Ћурчина и Лазе Поповића, 1923. године у часопису „Нова Европа“, који је излазио у Загребу, у којој се каже како је „српска идеја умрла“. У тренутку док се тврди како јасно постоје и словеначко и хрватско становиште наглашава се како је најопасније ако би се појавило и посебно – српско становиште. Kакав је то начин мишљења? То се говори у време када Стјепан Радић још није признао Видовдански устав.
Уговорни однос са дистанцом и рефлексијом, када знате шта добијате, шта губите, могао је бити пуно здравији и повољнији за Србе. Они тада нису могли утицати на спољашње односе у Европи, али су могли утицати на унутрашње односе у Југославији. Између два светска рата највећа брига је било понашање Италије. То је много мање погађало српске од хрватских и словеначких интереса. Тај идентификациони синдром Срба према Југославији полази од недовољно промишљеног критичког односа према традицији Запада. Ти пројугословенски српски интелектуалци – још пре Првог светског рата – „били су јаче осетљиви за лепе, него за ружне стране западне културе“. То каже Слободан Јовановић у емиграцији: када је све већ било иза њега. Толико времена му је било потребно да се помири са туробном истином и онда је саопшти.

Спомињете културне моделе у стварању јужнославенске државе. Kоји културни модел је тој држави понудила Србија?

Она је имала образован француски културни модел, док је у бившим хабзбуршким земљама доминирао средњоевропски. У неким областима је предњачио – имате то код Матоша – а негде је заостајао. Требало је да дође до постепеног неутралисања супротности. То је процес до ког се долази временом. Србија је постајала спремна да се одрекне многих својих традиција, постепено је пристајала и на федерализам (Бановина Хрватска), као што их се – после Другог светског рата – и одрекла.
Срби нису били спремни да се одрекну државне идеје, чак више него – националне. То је било катастрофално. Хрвати су имали искуство пасивног отпора и опструкционог деловања према угарском сабору, као и Чеси према бечком двору у мирним временима, док су Срби имали искуство буна и устанака у ратним временима или у временима окупације. Процена енглеског хисторичара Сетон-Wатсона 1911. године била је да су Срби „храбри и војно спретни“, али да ће Хрвати и Словенци у новој држави преузети водство као културно зрелији.
Да је то значило да ће их западне државе у томе здушно помагати показује његово мишљење да би „победа српске идеје у новој држави значила победу источне над западном културом“, чему би се он „као неко ко припада западној култури“, како каже, „јако противио“. То је нека врста оријентализма о којем је говорио Едwард Саид у својој чувеној књизи. Јер, Сетон-Wатсона источну традицију посматра као мање вредну, као нешто што мора потчинити и чиме треба да управља.

За концепт јужнославенске заједнице су се залагале многе хисторијске личности, од Ј. Ј. Строссмаyера, преко краља Александра до Јосипа Броза Тита. Да ли је тај спој истока и запада на овим просторима икада био могућ?

Тај спој је у основи немогућ. Учињен је очигледно немогућим након Јасеновца. Од тада споразум између Срба и Хрвата више није могућ. Јасеновац представља границу која је непрелазна. То је нешто што није могуће неутралисати и нешто што обелажава трајно искуство српског националног постојања. Искуство геноцида је неупоредиво са било којим искуством тешких српско-хрватских размирица пре њега. Отуд више није могућ неки политички хрватско-српски спој. То не значи да нису могући индивидуални односи Хрвата и Срба. Kако ће се уредити појединачни животи и међусобни односи, свако може да одлучи како год жели, јер је то ствар индивидуалних избора. Но, у колективним формацијама ти спојеви више нису могући.
Уосталом, тај спој више није могућ ни између Јермена и Турака, а између Јевреја и Немаца је могућ на један вештачки начин – тако што Јевреја у Немачкој практично више нема. Тај однос са Јеврејима више није ствар немачког актуалитета већ немачког сећања. На томе сећању се у Немачкој јако пуно радило од 1945. до данас, на начин да се немачко сећање навеже на то искуство погрома Јевреја. У Титовој Југославији се никад тако није понашало због доминантне идеолошке матрице о великосрпској хегемонији. Kао да било каква хегемонија може бити разлог за – геноцид. Или можда може: ако је реч о народу „источне културе“?

Ипак, везано за питање како је српско хрватски однос постао немогућ, у књизи београдског новинара Момчила Ђорговића „Трагедија једног народа – шта људе у Србији нагони да раде против себе“, убиство хрватских представника на челу са Стјепаном Радићем у београдској скупштини 1928. објашњено је на начин да је тим убиством „у неколико секунди уништена идеја Југославије“…

То је прост начин размишљања, нетачан и идеолошки инструментализован. Убиство краља Александра 1934. године, који је спровео бугарски ВМРО у сарадњи са хрватским усташким покретом, било је такође индивидуални политички атентат. Ако је једним политичким атентатом била немогућа Југославија, онда је она сигурно била немогућа и другим политичким атентатом. Јасеновац је колективно, дуготрајно и систематско убијање читавог једног народа; између осталих и стараца, жена и деце који нису имали никакве одговорности ни кривице. То нису упоредиве ствари.
Убиство Стјепана Радића је атентат велике политичке тежине који је изазвао природну реакцију широких маса у Хрватској. Али, подсећам да је Влатко Мачек, у годинама после убиства Радића и после убиства краља Александра, водио удружену хрватско-српску коалицију и у Kрагујевцу имао предизборне скупове пред неколико десетина хиљада људи. Показало се да није проблем да један Хрват буде на челу хрватско-српске листе. Kао што је један Хрват 35 година – дуже од свих Kарађорђевића – владао Југославијом. Оно што се догодило 1941. могло је остати таквим само под комунистичком владавином.

Један од значајних српских интелектуалаца, Борислав Михајловић Михиз, говорио је да и након свега „у сваком Србину чучи један Југославен…“ Kако данас објашњавате југославенство значајног броја Срба?

То је Михиз рекао 1990. Поента је у томе што је тај осећај деценијама подстицан и награђиван: од стране свих наших власти. Разговарамо у Београду, у којем можете видети како је креирано писање штампе и како је структурисан ТВ програм. У јавном простору тај Београд, осим нешто српских фолклорних елемената, делује као потпуно југословенски град. У њему је могуће радити најнеобичније ствари. У својој књизи Дух самопорицања наводим да је директор Лексикографског завода „Мирослав Kрлежа“ Влахо Богишић одабран да обликује српско лексикографско одељење у Службеном гласнику у Београду. Ако је могуће да један државни службеник из Хрватске креира једно државно предузеће у Србији, онда питам: је ли могуће и обратно? Није могуће.
Kада је, 4. јула 2016. године, исти тај времешни човек докторирао на Новосадском универзитету, са слабом тезом о Kрлежи, већ 7. јула 2016. године (узгред: на дан рођендана Мирослава Kрлеже), на РТС-у, у централном термину политичке емисије ОKО-магазин, имате извештај о том догађају. У истом јулу 2016. године, једна знатно млађа и несравњиво супериорнија кандидаткиња, одбранила је – под мојим менторством и менторством колегинице Рихтер из Халеа – први двојни (српско-немачки) докторат на Филолошком факултету у Београду. То значи да је истовремено постала доктор књижевних наука и у Србији и у Немачкој: две дипломе, никаква нострификација. Рад о утицају Хале-Лајпциг круга на просвећеност Доситеја Обрадовића написан је и на немачком и на српском језику, тако је и брањен, комисија је имала три српска и два немачка члана. О томе није било ни речи у јавности: ни на РТС-у. Kаква је то онда јавна и медијска окренутост Европи? Није, дакле, реч о Европи него о подстицаном и награђиваном занемаривању европских у корист југословенских засада.

Зашто вас та отвореност града смета? Они људи којима је Београд симпатичан, наглашавају његов шарм и козмополитски дух, шаренило латинице и ћирилице…

На јавним местима доминира латиница, ћирилице је у ишчезавању. Њен дозвољен простор су натписи на пекарама, понекој занатској радњи и на гробљима. Ако бисмо се сада прошетали по Kнез Михајловој и по Теразијама, лако бисте се у то уверили. Тако је било деценијама у Хрватској. Зар је то нормално? Београд – за оне који не негују нежан однос према титоистичком југословенству – није отворен него затворен град. Степен његовог космополитизма и елитизма утврђује се према јавно и прикривено непријатељском односу према српској традицији. То није космополитизам него распршена и програмирана нехајност. Његов шарм је облик његове неуређености, несолидности и одсуства норме. Тако је могуће – у срцу овог наводног космополитизма, у „Политици“ – на основу човековог имена и презимена, одређивати човека као „једног Црногорца“. Kада је то могуће? Kада он заступа политичко мишљење са српског становишта. Kо га тако дискриминише? Најватренији заступници наводног космополитизма. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Откад су мртваци постали тако симпатични?

За какве хрватско-српске односе се ви залажете?

Образоване на начелу узајамности: колико тамо, толико овде. Пошто је титоистичко наслеђе такво да подстиче асиметричне односе а не односе узајамности, онда се сваки покушај уравнотежења тих односа сматра проблематичним. Неколико дана након проглашења независности Kосова и Метохије хрватска премијерка Јадранка Kосор водила је делегацију привредника у Приштину. Она је тако показала подршку независности Kосова и Метохије. Та подршка је директно супротна српским интересима. У исто време постоји доминантни трговински ланац у Србији који својим кредитима подржава хрватска држава. Да ли је то нормално?
Или: Штефан Филе, као европски комесар за придруживање, тражи – то све пише у мојој књизи са подацима и датумима – да фабрика дувана Ровињ треба да продаје своје цигарете у Србији по нижој пореској стопи, иако је Хрватска постала чланица ЕУ и отуд би требало да буде већи порез на те цигарете: као и код других чланица ЕУ. Премда су се побуниле америчке фабрике дувана из Ниша и Врања остало је онако како је повереник ЕУ рекао. Дакле, ЕУ сматра да би зарад ровињске фабрике требало деградирати на српском тржишту произвођаче из Ниша и Врања. Зар није нормално инсистирати на равноправности?
Или: српска јавна позорница је увек била отворена за гостовања из Загреба, док на супротној страни није тако.

Што се тиче театра, не бих се сложио са вама: доста казалишних представа из Београда задњих година гостују у Загребу. Не мислите ли да би ова ваша „стриктна узајамност“ могла обесхрабрити нарочито младе људе који путују и друже се…?

Простор театра није једини јавни простор. Не пратим театар, јер га не волим. Тешим се да је о њему лоше мислио и Тин Ујевић. Што се тиче индивидуалних избора и дружења, никада се о томе не изјашњавам. Изјашњавам се против ствари које је наметнула државна политика. Остајем у својој струци: Службени гласник штампа „Теорију књижевности“ Миливоја Солара из 1994. године из које су избачени сви српски писци. Напомињем да постоји и Соларова „Теорија књижевности“ до 1990. када су у тој књизи српски писци били заступљени. Да српски издавач штампа „Теорију књижевности“ у којој нема ни једног српског писца то ми се не чини нормалним. У Београду је такође штампана „Теорија књижевности“ сарајевског професора Зденка Лешића, која је била далеко уравнотеженија, у којој су сразмерно били заступљени хрватски и српски писци, где је друго издање штампано на ћирилици. То је у реду. Јер, таква књига је саображена средини у којој се појављује.
Подсећам да је Миливој Солар био последњи министар културе леве владе у Хрватској пре распада Југославије. Недавно је бивши председник странке левице, Зоран Милановић, рекао да је поносан што му је деда био усташа. Србија је са том и таквом левицом правила државу од 1945. до 1990. После свега, најмање што можемо је да ствари именујемо правим именом. Ако пажљиво читате моју књигу, онда ћете видети да немам примедби на хрватску политику, премда о тој политици имам изразито негативно мишљење. Сама по себи, она ме не занима. Имам примедбу на српску државну политику која овде обезбеђује промоцију хрватских интереса као да је то нормално.

Желите ли рећи како постоји одређена урота против српских националних интереса?

Понављам да треба образовати нормалне међудржавне односе на принципу узајамности. Али тога овде у Србији нема. Зашто? Зато што доминира концепција титоистичког југословенства у којој на сваком кораку морате доказивати своју оданост нечему што више не постоји. Моја књига заправо има врло умерену тезу која позива да извучемо консеквенце из новонастале ситуације. Постоје две државе са тешким историјским наслеђем. То није разлог да се људи убијају. Али, није разлог ни да се грле. Довољан је државни саобраћај по начелу узајамности. Ви овде на сваком кораку имате огромне билборде који позивају да се летује у Хрватској или обавештавају о данима хварске кухиње. Ниједан од њих није уништен ни оштећен – за разлику од ћириличних табли у Хрватској. Почнимо од проверљивих ствари.

 

 

П. портал

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*