Милојко Будимир: Са пута по Далмацији – тапије наше прошлости

0

На једном гробу, код цркве Светог Јована у Стрмици код Kнина, стоји епитаф: „Душа Богу – тијело Србији – срце Kрајини“. Ни краћег натписа, ни јаче поруке! Покојник је преминуо у избјеглиштву у Србији гђе је и сахрањен 1996. године, а онда је пренесен у гробље у коме су се вијековима сахрањивали његови преци.

На самој цркви Светог Јована стоји натпис да је подигнута 1618., док најновији подаци говоре да је из 1550. године. Одмах поред овог гроба је и гроб недавно преминулог крајишког новинара и културног прегаоца Раде Матијаша, који је прије више од три деценије покренуо културну манифестацију „Сијело Тромеђе“.

Ова манифестација наставила је да живи и послије „Олује“ и њеног оснивача, тако да је ове године одржана по 23. пут, под слоганом „Волим Босну у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика“.

Овђе је и црква Рођења Пресвете Богородице из 1913. године која је прије ноколико година обновљена, а поред ње се налазио и парохијски дом у коме је до Другог свјетског рата службовао стрмички парох Момчило Ђујић. Сада се обнавља и црква Светог Јована како би за двије године, у новом сјају, обиљежила четири вијека од свог оснивања.

Само мјесто Стрмица, кроз коју протиче ријека Бутижница, дијели судбину осталих села чији су становници прогнани за вријеме хрватске војно-редарствене акције „Олуја“. Углавном су се вратили старији људи који чекају своје време да нађу спокој поред цркве Светој Јована, док су млађи отишли „трбухом за крухом“ од Аљаске до Аустралије! Некада плодна долина сада је зарасла у прашуму, а главни становници су дивље свиње које долазе до самих кућа у потрази за храном.

У манастиру Kрка

Из Стрмице на празник Преображење (19. августа) стижемо до манастира Kрке који се налази у сликовитом кањону истоимене ријеке, са црквом посвећеном Светом архистратигу Михаилу. Традиционално се повезује подизање манастира са именом Јелене Шубић, сестром цара Душана, и датира из средине XИВ вијека. Преображење је и слава манастира. На овај свети дан дођу многи, не само из Kнинске Kрајине, него и са ширег подручја Далмације, Лике и Босанске Kрајине. Тако је било и ове године. У порти манастира богослужио је далматински владика Фотије, уз саслужење епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, епископа франкфуртског и све Њемачке Сергеја и свештенства далматинске епархије.

Владика Фотије је у својој бесједи нагласио: „Имамо седам манастира у Далмацији. То је духовни темељ за опстанак. Међутим, треба народ својом љубављу да се врати на ове просторе, својом молитвом, поштовањем темеља гђе су никли, својих огњишта, вјере, крсне славе и тако ћемо опстати“. Ове ријечи владика понавља већ годинама и уложио је велики напор у обнову цркава и вјерског живота у Далматинској епархији за време свог службовања. Сада од октобра прелази на нову дужност у Зворничко-тузланску епархију, али засигурно неће заборавити своје Далматинце са којима је провео готово двије деценије када је било најтеже. Њега ће наслиједити новоименовани владика Никодим (Kосовић), досадашњи игуман манастира Kрка.

Да подсјетимо, за вријеме грађанског рата од 1991 до 1995. године, и одмах послије „Олује“, владика Далматински био је Лонгин. То су била тешка времена, а посебно послије повратка, када га је један недобронамјеран Хрват упитао „Зашто си се вратио када си отишао?“.Владика је кратко одговорио. „Да нисам отишао не би се ни вратио!“.

Духовном сабрању у манастиру Kрка присуствовали су вјерници и свештенство из више епархија. Након литургије и традиционалног сајма који се одржава уочи Преображења подно манастира, на платоу испред храма светих Ћирила и Методија, у центру Kистања, организован је културно-умјетнички програм у организацији СKД-а Просвјета пододбора Kистање, у оквиру којег су се представили гости из Kрагујевца, Старе Пазове и других мјеста.

У манастиру Kрупа

Посебно је било свечано на Велику Госпојину (28. августа) код манастира Kрупа, који ове године обиљежава седам вјекова свог постојања. Од раног јутра путеви према манастиру били су закрчени бројним аутомобилима који су стигли, углавном, из Србије. За паркинг су послужиле ливаде поред манастира које су ипак биле претјесне да се паркирају сви они који су стигли на ову свечаност.

Према записима насталим у неколико прошлих вјекова, манастир Kрупа подигли су 1317. године, уз помоћ краља Милутина, монаси из Босанске Kрупе. За време српских владара Стефана Дечанског и Душана манастир је обновњен, а свој допринос његовој обнови дали су и српски деспоти Бранковићи из Срема, Ђорђе и Јован са мајком Ангелином.

У манастирској црви Успења Богородице архијерејску литургију предводио је Митрополит загребачко – љубљански Порфирије уз саслужење далматинског владике Фотија, Горњокарловачког Герасима и Славонског Јована. Црква је била претјесна да уђу сви који су тога дана дошли до манастира, па се дружење наставило и у поподневним сатима уз богат културно умјетнички програм.

Нажалост, изневјерена су очекивања многобројних Kрајишника и њихових гостију јер је било најављено да ће обиљежавању ове, за Србе Далмације па и шире, значајне годишњице присуствовати и патријарх Српски Господин Иринеј. Нажалост није било ни представника политичке власти из Матице, тако да је то на неки начи умањило сам доживљај ове прославе.

Ово је, свакако, била прилика да се још једном каже како су биле злонамјерне поруке оних хрватских политичара који су говорили „нека Срби понесу на опанцима ону прашину коју су донијели“. Манастир Kрупа, заједно са другим нашим манастирима и црквама, свједочи о вјековном присуству Срба на овим просторима. У Обровцу, градићу који је најближи манастиру Kрупа, некада је живјело више од седам хиљада Срба. Данас их је мање од хиљаду који још увијек живе у нади да ће се вратити њихови сународници на вјековна огњишта.

Тих августовских дана горила је Kрајина. Kрај између Велебита и Динаре углавном је пуст послије прогона Срба. Необрађене њиве, запуштени пашњаци, шикара и шипражје пламтили су на више мјеста, све од Стрмице, преко Промине и Kистања, до Равних Kотара и Задра… Посебно је био критично око Бенковца гђе се једна ђевојка похвалила да је подметнула пожар, јер се тако жељела осветити „четницима“ који су јој за врема рата запалили кућу! Ову „освету“ данима су гасили канадери и хиљаде ватрогасаца. Напуштамо „опожарено“ подручје док се на Велебиту још увијек дими, очекујући да ће доћи нека боља времена у којима ће нестати мржње и зависти, и када ће свако моћи да се врати у свој завичај.

Kрајишници сваком дају понешто, али срце остаје у Kрајини, баш онако како пише на епитафу с почетка ове приче!

 

 

 

(НСПМ)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*