Milorad Vučelić: Audijencija

0

Miloš Jovanović, novi lider starog DSS-a, piše u ovom broju „Pečata“ o mogućim promenama Ustava Srbije pod naslovom „Srpsko, a ne briselsko stanovište“. Suprotstavljajući ova dve stanovišta Jovanović kaže:
„Za početak sasvim je izvesno da je prema ’briselskom stanovištu’, preambula Ustava netačna i da bi svakako morala da se briše, baš kao i normativni deo koji se odnosi na Kosovo i Metohiju kao sastavni deo državne teritorije Republike Srbije. Međutim, pored ovog krupnog pitanja, verovatno bi se ubrzo postavilo, pod plaštom ’ljudskih prava’, i niz veoma važnih pitanja poput braka za istopolne osobe ili mogućnosti veštačke oplodnje za ženske homoseksualne parove (o čemu se, recimo, raspravlja u današnjoj Francuskoj) koja predstavljaju samo neke đakonije nakaradnog postmodernističkog besmisla koji je ovladao Zapadom. Nesumnjivo je da naše elite nisu nimalo sposobne da intelektualno pariraju navedenim kretanjima, i zato svako otvaranje pitanja promene ustava u ovom trenutku može imati vrlo negativne posledice. Zato, dok ne počnemo konačno da razmišljamo svojom glavom, Ustav iz 2006. godine ne bi trebalo dirati, nezavisno od njegovih manjkavosti.“

Izdvojili smo prethodne redove, pre svega zbog tačne dijagnoze o nesposobnosti naših elita da jasno zastupaju srpsko stanovište. Umesto da čine ono što bi bilo celishodno i što bi trebalo, one se krajnje nekritički odnose prema svemu što je zapadni politički nalog ili trenutno in a po pravilu to čine uz gotovo obaveznu dozu autošovinizma koji brutalno demonstriraju. To su oni „nesrećni ljudi koji su um svoj dali pod arendu pa sad moraju da misle kako drugi oće“ – što bi rekao Vuk Karadžić.

Upravo zbog toga ubeđeni smo i da je potrebno da istaknemo nešto što je, nažalost, redak pozitivan izuzetak među našim intelektualcima i umetnicima. Reč je o Vladimiru Pištalu i njegovoj knjizi „Sunce ovog dana (Pismo Andriću)“ („Agora“, Zrenjanin, 2017). Bez ikakve neodređenosti i zamuckivanja, poštujući zakone literarnog stvaralaštva, iščitavajući Andrića i učitavajući sebe, Pištalo piše:

„Sveti Pavle je pozivao robove da slušaju svoje gospodare. Vinston Čerčil je pozivao na razumevanje prema Vilhelmu Drugom, koje bi ponudio i Leopoldu od Belgije, ali ne bi ga arčio na Gavrila Principa. Princip je tako postao primerak iz kriptozoologije, nauke o imaginarnim monstrumima.

Malo je pitanja u istoriji u kojoj jedna strana ima sto posto argumenata. Sarajevski atentat predstavlja takav slučaj. Čudno je kako se u demokratskom okruženju 21. veka sačuvao isključivo aristokratski pogled na austrougarsku okupaciju Bosne.

Ljudi nižeg statusa ne bi trebalo da imaju argumente. Jer to nije lepo. Subjekti po definiciji niti mogu imati koherentne misli niti mogu biti samostalni akteri. Ne mogu biti samostalni, čak i ako znamo da je šef bosanske grupe zaverenika, Danilo Ilić, odbio naređenje iz Srbije da se atentat na Franca Ferdinanda obustavi.“

Nije se završilo ovako kratko i precizno nego je u istom tonu nastavljen uvid u istorijsko stanje stvari. Princip se „naravno ne bi mogao obratiti lično nadvojvodi nego najnižem od njegovih službenika. Šta bi u toj predstavci pisalo? Pisalo bi da je za srpskog seljaka u Bosni, austrijska okupacija, u mnogo čemu, bila samo nastavak turske okupacije… Ukratko, Princip bi se svojom predstavkom obreo u Kafkinoj priči ’Pred zakonom’…

Svojim čuvenim pucnjem Gavrilo Princip je napravio prečicu u ovom večitom čekanju.

On je izborio za sebe jednu vrstu audijencije.“

Ima dakle Srbija i te kako sposobnu stvaralačku intelektualnu, pa i nešto političke elite, ali je ona i medijski i politički (voljom režima) nepravilno raspoređena na njenu, a pre svega na našu nacionalnu štetu.

***

Ne poznajem nikoga, među onima koje poznajem, što javno, što lično, ko je toliko žalio što nije mogao da služi vojsku i što nije mogao da na regularan način ode da brani Kosovo od NATO agresije. Kažem na regularan način, jer da je otišao na neregularan način u neku paravojnu formaciju, danas bi bio dodatno razapinjan na krst ili prikovan za stub srama od strane bestidnih političara i isto takvih medija, ili bi ga već odavno razne nevladine organizacije tipovale za Hag. Reč je, naravno, o Aleksandru Vulinu, srpskom ministru odbrane. Naprasno, i to od onih koji su sistematski uništavali srpsku vojsku i na silu ukidali vojni rok ili tome aplaudirali i o tome pisali slavopojke, nesluženje vojske zbog krajnje objektivnih i zakonskih direktno propisanih zabrana uzima se kao dokaz nepatriotizma i nesposobnosti za obavljanje važnog državnog posla.
Te fanatične zastupnike stava da je služenje ili nesluženje vojske nekakav apsolut i ključni dokaz sposobnosti i patriotizma treba podsetiti da su neku „našu“ vojsku služili i Martin Špegelj, Anton Tus, kao i, pravog primera radi, Vladimir Trifunović i Momčilo Perišić.

 

 

Pečat

POSTAVI ODGOVOR

*