Милош Црњански: Британско-балканске везе: Везе у преисторији

0

Иако се то чини невероватно, већ у преисторијско доба било је веза, између Балканског полуострва и британских острва. На те везе први је скренуо пажњу, у Енглеској, проф. Gordon Childe. После рата, проф. Childe отишао је у Аустралију. Извршио је самоубиство, падом са стене.

Те везе, нарочито је истицао, за време рата, биолог проф. Хелден, син чувеног министра војног из првог рата. Проф. Haldane био је још познатији марксист, него проф. Childe. У једном свом популарно писаном чланку он је чак британска острва обележио као „колоније Југославије“ у преисторијско доба. Због те бутаде био је јако критикован од најпознатијег археолога Енглеске, наших дана, гђе Jaquetta Hawkes, која је жена чувеног писца, Pristley. Проф. Haldane напустио је Енглеску, давши једну врло оштру изјаву против своје отаџбине. Сад се налази на једном универзитету у Индији.

Заједничку културу Балканског полуострва и британских острва, у преисторијско доба, нарочито је подвукао, у озбиљној литератури, ирски археолог, проф. MacAlister. Kao метрополу те културе у преисторијско доба означио је Винчу.

Читаоца ових редова највише је занимала веза која постоји између Балкана, и британских острва, за време Келта. Уверен је да у преисторијско доба постоје, вендске, субстрате у становништву британских острва. Илирске је први наслутио, као што је познато, проф. Новотни.

Те илирске везе, у преисторијској уметности, признаје и поменута Jaquetta Hawkes, као и познати ауторитет у археологији британској, њен бивши муж, проф. Chrystopher Hawkes.

Као и познати археолог Индије проф. Stuart Piggot.

Сви они признају најраније, илирске, трагове у преисторијском добу британских острва. Те везе имају и своју литерарну прошлост која, у ствари, није нова.

Већ и неколико античких историчара помињало је везе између британских острва и неких, данас славенских, крајева Европе. Нарочито Русије. Тацит, у својој књизи о Германији, каже, да је језик, којим се говори на обали Балтичког мора, тамо где станују Аести, сличан језику којим говоре Британци. А географ Страбон налази да су институције на британским острвима, сличне самотрачким.

Читалац ових редова жели, у овом свом првом читању о тим везама, само толико да упозори на ВЕНДСКЕ трагове у преисторијској топонимији британских острва.

На топонимију која несумњиво сећа на скитска, илирска, вендска, имена места.

Куриозитет је да су већ хроничари средњег века приметили то. Ти хроничари су заступали тезу да је становништво британских острва пореклом из Скитије, данашње Русије и са Истока. У такозваној Англосаксонској Хроници, каже се, да су преисторијски становници британских острва пореклом из Арменије. Исидор из Севиље, у VI веку каже, да су преисторијски становници Шкотске, Picti дошли из Скитије. Беде, у својој историји англијског народа, и англијске цркве, понавља Исидора. Каже: Cente Pictorum de Scythia.

Ta теза се заступала, све до времена краљице Викторије, у Енглеској, и научној и у популарној литератури. Романтик Walter Scott застао је пред истоветним обичајима гатања из плећке код старих Шкотланђана и Афгана. Историчар Пинкертон је веровао да су келтски свештеници, Друиде, исто што и Брамини индијски. Роберт Мунро да су Шкоти били Скити.

Модерна археологија, разуме се, пре прошлог рата, одбацила је све те тезе, као легенде. Те сличности су протумачене као збор легендарних остатака из лингвистичких, епонимичних, предања, код старих Шкота, код старих Велшана и старих Ираца, али не као археолошка факта.

Занимљиво је, међутим, да је савремена археологија у Енглеској много шта, из тих теза, морала да понови, као научна факта. На пример ту тезу о везама између преисторије британских острва и Скитије.

За време прошлог рата, на пример, та нова звезда енглеске археологије, поменута гђа Jaquetta Hawkes, у питању насељавања британских острва у преисторијско доба, заступа тезу имиграција из Бретање и Вандеје (Vandée) у Француској. А за те дошљаке, изричито, каже, да су били, Венети, и Илири.

КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА

Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.

Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.

И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и synonime за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као „утока реке која је блатна“. А river mouth ending in mood. Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и „usc“. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг.)

Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду.

Drem, Murav, имају synonime у славенским Мурама, Моришима, Мравама. Cegin и Cethea

оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани synonim за Лим. Речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.

Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thaya и

Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у V. Brit. протумачен је као сеновит, — shadowy,

а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава. Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos. Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.

А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling). Налази се у нашој речи за вир, а исто тако је сачуван и у Србији, као и  Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.

Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.

Једино ће за Ибар, можда, професор Оштир имати право да је алародијског порекла.

И друге речи хидрографске на британским острвима звуче славофоно, кад су из келтског доба. Ваr, bara, mochar, су синоними и наших речи. Тешко да су то транскрипције scriba. Свакако да у именима и наших и британских река можда има још старијег санскритског корена, и санскритских веза (као на пример: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, које и данас још живе у Индији), али тешко да је славофоност келтских и наших имена река случајна. По мом мишљењу то су знаци преисторијских додира и веза.

Та иста појава сродности, фонетике, и корена, постоји и у именима наших и британских острва на старим географским картама. Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Све су та имена из доба тајанствених Picta (Pictoni, Pictavi), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Picti? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена. Ми. мислимо да се поред грчког корена, и код нас, на Јадрану, у именима острва, налази келтски траг. Овде то даје археолозима много главобоља. Професор Chadwick, чувени археолог Шкотске, пита се шта значе имена малих шкотских речица прастарих времена: Ладо и Малена. Каже да су шашава. Simply fun. Ми мислимо да су славенска.

У сваком случају у Великој Британији после толико година, проучавања, тих археолошких номенклатура, ми смо желели да заинтересујемо наше археологе и наше слушаоце за овај феномен.

Чувени руски професор Шахматов први је указао на келтски траг у славенској филологији. Преисторијски. Ми мислимо да наши археолози треба тим путем да наставе. Чекају их велика изненађења на том путу у келтску преисторију и нарочито у питању: ко су били Picti? О томе пак да је келтски траг упадљив на нашем тлу и у именима острва на Јадрану, довољно је упоредити имена келтске Британије која сам навео и имена наших острва: Боа, Солта, Силба, Скарда, Премуда, Олинт, Оруда, Корнат, Олиб, Бол, Вир, Голин, Лаган, Мул, Скорза, Маон, Улиан, Муртер, Тун, Сеструн, Брач, Ардуба, Гардун, Унице, Скакан, Лагањ, Ривањ, Пасман, Ориуле, Ист, Тим, Мазурина, Сипан, Лопуд, а могао бих навести и друга. Сва су келтског порекла. Нека још живе у имену шкотских и ирских острва. То не могу бити случајности.

ВЕНДСКИ ТРАГ У БРИТАНИЈИ

Данас се сви британски археолози слажу у тези да је келтско становништво британских острва, у Корнвалу (Cornwal) и Ирској прешло у преисторијско време, из Бретање. И Вандеје.

Не може бити сумње што се тиче веза са Вандејом. Још и у доба када је живео Caesar, Вандеја је била вендска. Бретања је исто тако вековима келтска. Тај келтски, бретонски, говор, ношња становништва у Бретањи, цео фолклор, чудновато личе и на славенске трагове. Кад су недавно у Француској, француски археолози проучили ископине и фолклор, на пример, Guemene, упозорили су да су „наишли на траг Славена“. „On у trouve un souvenir des Slaves“.

Траг je био вендски, као и на британским острвима. Последњи, сјајни, келтски гробови нађени су у краљевском гробу у месту Vix. Француски археолози су тај траг назвали „сарматским“. Професор Јoffroу, из музеја у месту Chatillion, на Сени, рекао је: можда су скитски.

Приликом проучавања те миграције из Вандеје у Cornualiju, писац ових редака, био је зачуђен метаморфозом топонимије и имена која је налазио, на тој обали француској, откуд је становништво келтске Енглеске, очигледно дошло. Обала, преко пута британских острва, назива се у „преисторијским“ списковима: вендска. На картама: „Аrmorica“. Реч је не само бретонска, келтска, ar-moric; него, очигледно славофона. У такозваној Легенди Стварања Света, Вавилона, (280. пре наше ере) море је „ommoroca“. Код Chaldejaca реч је thalatth, a то је „thalassa“ Грка. Талас у славенским језицима.

Земља „крај мора“, поморје, међутим, тачно је она обала, у Пољској на Балтику, и у Јадрану, где се налази вендско море, заливи вендски, на античким картама. У ратовима Карла Великог, против Wiltza, и Sorba, те земље у Пољској још увек називају обалом „Поморана“. Међутим, у такозваној „Књизи Инвазија“ Ирске, — према поменутом професору из Dublina, чувеном археологу, који се зове MacAlister, — ти досељеници, из Вандеје, називају се „Fomorians“. Реч нема тумачења. Ирски археолог, MacCullogh, иде тако далеко, да каже, да је то име значило „демоне морске“ и да је фантазија (fancifull). Према нашем мишљењу, све су то етапе вендског померања са Истока према Западу.

Вендска имена места и племена, трибална, први пут се јављају далеко на Северу. Финци називају Русе: Venaya. Краљеви шведски крунишу се за „краља Венда“. У такозваној Саги Оркнејских острва (год. 995) још увек кажу, за сина Olafa Trygvia, да је дошао: из земље Венда.

Вендска племена, Wiltza, — Veltae, — налазе се испрва, на обали Балтика, код Тацита. Wiltze, затим, налазимо на Елби. Затим их има у Француској. Најзад у Енглеској, где једна античка покрајина носи њихово име: Wiltshire. Такозвани „Вендски залив“ налазимо, прво, код Danziga. Gdanska. Затим код језера Constance. Такозване Вендске планине, прво, дуж Црног мора. Затим је то, име, на картама за Карпате. А затим за Алпе, провинције Noricum. Данашња Аустрија. Племе под именом Ванира, налазимо, прво, у Данској, у Јитланду. Доцније се виде на картама у Ирској. Према нашем мишљењу то нису измишљотине антиквара, него миграције.

Поменути археолог, госпођа Хокс, каже и сама да су Илири прешли на британска острва, због познатог нагона, глади за земљиштем, које је типично у илирским племенима. То је тачно. Узрок је, свакако, многобројност тих народа. Већ је Јорданес забележио, да су Венди били, многобројан народ: „natio populosa“.

У сваком случају, померање на Запад, тих вендских трагова, сасвим је очевидно на античким картама. Vendelicie, Veltidene, Augusta Vindelicorumi ce налазе, неко време, на картама Немачке, затим Швајцарске, најзад Белгије. Слабо је вероватно да то могу бити архаизације писара. Занимљиво је кретање народа које античке карте имају под именом: Boii. Прво их налазимо тамо где су данас Лужички Срби, затим у Чешкој, и дуж Дунава, затим и на Рајни, најзад, у оном делу Француске, које се звало Pays de Bush. Са њима су и Медули, који су, сасвим сигурно, Венди.

Слично померање вендско показује и померање имена места античке Rhaecije. Прво су у данашњој Аустрији, затим у ладинским Алпима, затим у Галији. Гргур Турски пише, за варош Резе, још, да је: Ratiatum, „vicus Ratiensis“.

Поменути, први, историчар, Енглеза, Бид (Веde) каже: „У Германији је било више народа, између којих су Англи и Саксонци дошли у Британију… а међу там народима помиње и Rugije и Boructane и Hunne… Ма колико то био галиматиас Бидових nomenclatura, којима се у његово доба не треба чудити, види се да је за њега миграција са Балтика и из Германије, на британска острва, сасвим разумљива појава. Велики норвешки филолог, професор Сомерфелд, који је, за време рата као и писац ових редова, радио у Лондону у извесној комисији, каже: место Англо-Саксонаца на Балтику заузели су Славени.

По нашем мишљењу сличних премештаја било је и пре тога. За нашег читаоца биће занимљиво, да види, на пример nomenclaturu келтских и вендских племена, која се налазе на римским картама у Енглеској и Шкотској, Ирској и у Велсу. Boduni, Dobuni, Dumnoni, Cornovii, Carni, Carnuti, Morini, Boristheni, Cotti, Coritani, Lugai, Ladeni, Miathi, Rhuteni, Moravii. Сва та племена налазе се и у вендској и славенској преисторији, а слабо је вероватно, да су плод „антикварних студија“ и реконструкција прошлости разних scriba.

Откуд је могуће да су ти антиквари и писари бирали баш вендска имена, у римско доба?

За племе, под именом Miathi, Дио каже: да се при одбрани и повлачењу склања у баруштине до грла, и проведе, скривено, тако, по неколико дана без хране.

Венди су за немачку археологију, — очигледно из политичких разлога, — били дуго не-Славени. За руску археологију прото-Славени. За енглеске археологе (на пример за чувеног професора Minns) Венди су „без сумње Славени“. Проф. Мавер, познати филолог, пристаје да их уброји у прото-Славене.

У сваком случају, за нашег читаоца, и наше археологе, биће занимљиво да виде миграције и имена поменутих античких племена у Енглеску, или бар према Западу.

Херодот, на пример, налази Бодуне, на Дону, а Птоломеј поменуте Rhutene, прво у такозваним вендским брдима иза Црног Мора, а затим у Карпатима и најзад у Caesarovoj Галији, на Пиринејима. Тешко је сматрати топонимију Caesara за измишљотину. Carni су оставили трага у топонимији Аустрије, у Carinthiji, у Carantanumu, у вендској Carnioli, која је данас Словенија, а на британским острвима тај траг се налази у Cornualiji, данашњем Корнвалу. Најстарији руски хроничар, Нестор, спомиње их, као Хорутане, прво у Карпатима, затим на Балкану.

За Boristhene, каже Тацит: Agricola (његов таст) поведе своју армију у земљу Бореста. На граници Шкотске. Руски историчар, професор Vernadsky, помиње их на Дњепру. На Балкану их налазимо као племе: Брсјаци. Траг Coritana остао је у Словенији, дуж Коритника, а траг Miatha у Албанији. Тешко је дакле примити гледиште да су антички и средњовековни scribi, измишљали, и варали, антикизари, плагирали, увек и све. И то баш из славенске и вендске преисторије. Зашто би изабрали баш она племена, која су, у Птоломеју, под именом Paukinoi, па их преселили са ушћа Дунава у Шкотску? Могли су оставити Cotte и Ladene, на пример, у Алпима, а узети нешто ближе. А не имена чак из Скитије.

Није међутим ни мало искључено то померање становништва Европе. Професор Piggot налази директне везе између Енглеске Бронзаног доба и Микене у Грчкој. Зна се да су становници Оркнејских острва, при зидању цркве Кирквала, пловили лађом до Constantinopolja и натраг. Људи из провинције Monmoutshire, и у историјско доба Енглеске, називају се: Ventlanders, Вендланђани. Велс, Venedotia. Једна велшка провинција се назива Perweddwlad, што је славофона конструкција. Црногорске владике наш човек замишља као архиепископе од најстаријих времена. Владар се, међутим, на пример на велшком, назива: gwledig, — келтском речју за владара.

Нико не сумња да је траг, који су у Епиру оставили Boii, истина. Сви се слажу у томе да су Келти досељеници у Галији. Откуда? Ми ћемо нашем читаоцу показати читав низ synonima славенских у језику велшком, ирском, бретонском, а нарочито галском, шкотском. Да ли су то случајности?

Венди су, — били Славени, Протословени, или сродни Славенима, — дуж целог овог померања на картама Европе, у археологији, поред, Славена. Један од последњих, енглеских, издавача Тацита, (Н. Mattingly) заступа, изричито, мишљење, да су Венди на ушћу Вистуле преци Славена.

Према нашем мишљењу ти трагови Венда у Енглеској и Шкотској занимаће свакако, — треба да занимају. — нашег археолога.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*