Милош Јовић: ЈУНАЦИ (НЕ)ЗАБОРАВА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

0

Херојство никада није било само храбро погинути, или славно победити у рату. То је кроз векове доказано, увек било много узвешнија особина, боље речено Божја вештина.

Људи који су у себи носили ту клицу никада пред Богом и вечношћу нису, нити ће остати заборављени, вечна слава наградила их је неземаљском чашћу да њихово име буде спомињано с дивљењем.

Само се нама, смртницима и грешницима, људима, догоди да превидимо под каквим хоризонтима путују неки међу њима који и данас бдију над нама, без обзира да ли знамо ко су они, или боље речено, да ли знамо ко смо ми.

Људи су творци једног од највећих грехова, потирања, заборава и отклањања од историје онакве каква заиста јесте. Овај чланак данас јесте само мали, ситни део борбе против тога, с надом да ће ово зрно нафоре нарасти у хлеб који ће сваки ум нахранити знањем, поносом и разумевањем тога шта су ови били и биће док је света и века у нашој повести.

Њих није само седам, њих је много више, а некима име није знано скоро ником, сем Богу, бар не још увек. Нека ових седам изузетних личности буду само увод у сећање на заборављене…

Милутин Бојић (1892-1918) – песник

220px-milutin_bojic

Ниједан од јунака и мученика са Албанске голготе не може и не сме бити заборављен, нити издвајан. А величина Милутина Бојића управо је у томе што је својим делом, као многи песници – јунаци који су са тог крша пали директно у море, а потом полетели у облаке, од заборава отргнуо сваку жртву српског народа у тим тешким, али јуначким годинама…

Рођен 19. маја 1892. у престоници Краљевине Србије, Београду, одмалена показивао је љубав према уметности, приповедању и писању. Већ са 18 година издао је прве песме, а са 23 и прву драму и то на Крфу, током Првог светског рата у коме је активно учествовао, обављајући дужност цензора и током повлачења преко Албаније припадајући телеграфској јединици са специјалним задатком. Након неког времена проведеног у Обавештајној служби, прекомандован је за Солун.

1917. у том граду издаје и највеће дело, названо ˝Песме бола и поноса˝, међу којима је и најпознатија и свакако једна од најтрагичних песничких мисли нашег поднебља, ˝Плава гробница˝, али и нека мање знана ремек дела песништва попут ˝Као Прометеј˝, ˝Сингидунум˝, ˝Без домовине˝, ˝Неранџин цвет˝…  Августа исте године у великом пожару до темеља је изгорела и штампарија у којој је штампана његова збирка.

Милутин Бојић упокојио се 8. новембра 1917. у солунској болници, а сахрањен је на Војном гробљу у Зејтинлику, а иза њега сем драме, збирки бесмртних речи о бесмртним људима, остала је његова лична бесмртност.

Први светски рат, као можда и најтрагичнији догађај целокупне српске историје по њеним тренутним и наступајућим последицама, које умногоме осећамо и данас из много разлога, узимао је и саму срж српскога бића, међу којима је сигурно и један од најталентованијих песника, писаца и приповедача.

Плава гробница надживела је Милутина Бојића, али он је ту и он остаје, као светао пример свим генерацијама, а посебно оним млађим, шта је чиста суштина родољубља, човекољубља и исконског живота. Уз наду да ће актуелним и следећим тек постати права водиља, да живимо у миру, како су наши преци гинули у рату, храбро, часно, смислено и блиставо.

˝Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!˝

Диана Будисављевић (1891-1978) – хуманитарка и хероина

diana_budisavljevic

Рођена као Диана Обексер 15. januara 1891. у Инсбруку у тадашњој Аустроугарској, а касније супруга загребачког Србина Јулија Будисављевића. Њен живот и њено дело нису данас, нити ће икада бити довољно поштовани, јер за оно што је она чинила постоји само награда на оном свету. А њен земаљски живот остаје нам као спомен на чињеницу да многи људи, ма колико нам можда страни и различити били, могу у нашу славу и спас учинити више него стотину рођених на овом тлу. Баш зато јер умеју препознати шта смо прошли и шта јесмо у самој нашој бити као народ током читаве историје, некад више и од нас самих.

И служе као охрабрење да Господ још увек верује у нас и да нас није напустио, нити намерава то учинити.

Диана је као изгледом крхка, али срцем од планине снажнија жена спасила на хиљаде и хиљаде живота и то оних највреднијих и најсветлијих, дечијих, од демонских усташких чељусти.  По познатим бројкама, 12.000 деце и одојчади спасила од сигурне, ужасне смрти од руке највећих крволока који су директно из најдубљих дубина ада извириле на тле наше постојбине.

Само она, једна жена, уз помоћ пар болничарки, са собом је имала само сопствену вољу, храброст и неустрашивост пред свиме што живот доноси и ужасима на које је наишла.

Деца коју је Диана спасла била су у највећем броју српска деца са Кордуна, Козаре, хрватских и босанских села. Уз помоћ уског круга људи, заједно с њима извела је једну од најтежих акција спасавања логораша, свакодневно ризикујући сопствене животе.

Диана је за живота претрпела много неправди упркос томе што је заслужила највеће почасти. Картотека коју је током рата чувала са великом жељом да децу, која су добијала друга имена ради своје безбедности, споји са својим биолошким родитељима, одузета је од стране нових комунистичких власти (чиме су доказали, као и у небројено других примера, да нису били много бољи од оних на супротној страни), чиме је изузетно отежана та делатност, а Дианино дело одбачено после рата у светлу ˝нових политичких околности и виших интереса˝.

20. августа 1978. Диана се упокојила у родном Инсбруку, а нашем роду оставила часно бреме и обавезу да њен рад памтимо и понављамо.

Други светски рат и Јасеновац највећи је доказ у историји да Срби јесу сметали некоме, да сметају и данас и да је њихово постојање велики трн у оку тамним силама које су се надвили како над нашом земљом, тако и деценијама у великом делу света. А данас се с правом поставља питање, да ли је највећи број деце у логорима онемогућено вратити својим већински српским породицама да би сваки траг, као што се данас и чини, о ужасима у Јасеновцу и другим логорима на територији тзв. НДХ нестао, а она изгубила појам о свом пореклу и прошлости??

Једино је Јерменска и Јеврејска голгота равна и мерљива нашој, а с друге стране количина бруталности о којој ћути цео свет, али што је још трагичније и ми сами, не може се поредити ни са најпримитивнијим добима људске цивилизације.

Свима нама то јесте опомена, да не дозволимо да нам се та историја више никад не понови, али да се понавља и сачува у нашој свести, баш као и особе свете дужности у најтежим временима, каква је Диана била.

Прича о Диани Будисављевић

 

Мајор Милан Тепић (1957-1991) – мајор ЈНА и народни херој 

Milan-tepic-670x447

Рођен у Комленцу код Козарске Дубице 1957, мајор и херој Милан Тепић један је од многих људи који су у последњем рату платили скупу цену творевине зване ˝CФРЈ˝ и све до данас, када остаци те несретне пошасти зване комунизам и даље као гајтан стежу за врат читав српски народ, остављени у забораву и под плаштом ˝добросуседских односа˝ и ˝пута у будућност˝ сакрили испод тепиха многе свирепе ужасе које не смемо заборавити, као и Људе са великим Љ које морамо памтити.

Мајор Тепић погинуо је у Беденику код Нове Раче 29. септембра 1991. винувши централно складиште оружја у ваздух, а себе у небески рај и легенду која ће и након њега живети. Припадници паравојне побуњеничке хрватске формације ˇЗенгеˇ држали су у окружењу припаднике Југословенске народне армије који су у касарни ˇБожидар Аџијаˇ у Бјеловару стигли на одслужење војног рока.

Након предаје команданта бригаде у касарну која је бројала око 2000 војника и непристизања помоћи од стране ЈНА командант Рајко Ковачевић, потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Ковачевић убијени су. Мајор Милан Тепић након тога, приморан да организује одбрану касарне начинио је херојско дело, вредно поређења са Стеваном Синђелићем.

Наредивши војницима да се одаље на безбедну раздаљину (који су послушали сви осим још једног хероја о коме се мало или нимало зна и говори, Стојадина Мирковића, Ваљевца на одслужењу војног рока који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом и погинуо), уништио је складиште спречивши да падне у погрешне руке и лиши многе невине душе живота.

За тако нешто и сам је дао живот, а потом проглашен за народног хероја Југославије 19. новембра 1991. Постхумно му је додељен и Орден народног хероја Југославије, а у његову част Република Српска установила је Орден за заслуге у рату.

Широм Србије и Републике Српске (Нови Сад, Пирот, Оџаци, Бања Лука, Теслић, Козарска Дубица, Сомбор…) улице носе његово име. Али мајор Милан Тепић заслужио је, како због њега, тако и због свих погинулих у тим ужасним сукобима деведесетих много више знања како о његовом херојском делу, тако и проповед о правој истини узрока тих ратова који су тада погодили ово подручје.

˝Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.˝

Миленко Павловић (1959-1999) – пилот Војске Југославије и командант 204. ловачко-авијацијског пука

Milenko-Pavlovic-750x507

Потпуковник Миленко Павловић рођен је 5. октобра 1959. у месту Горње Црнељево код Ваљева. Средњу војну школу завршио је у Мостару, а упркос првобитном премишљању, одлучио се за професију војног пилота. Оставио нам је у аманет знање да српско јунаштво, витештво и родољубље нису ишчезли с мрачним временима 20. века. Напротив, те 1999. у некима су се указали као никада.

Потпуковник Павловић жртвовао се за отаџбину, народ коју иста чини. Од челичне птице у лику белог галеба одлетео је у невидљиве висине пре времена да би ми живели, да би ми наше време на земљи пуној греха, мржње и бола искористили да свега тога буде мање.

И баш као тада, он нас и сада чува са плавог пространства, чувајући нас и уздајући се у све који га памтимо и пратимо. Да ћемо наставити његов пут и на тлу како је он урадио на небу.

Тог 4. маја 1999, као и током читавог бомбардовања, које је већ било у пуном јеку, био је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника била је изузетно непоуздана и слабо одржавана. До тог дана већ је изгубљено неколико авиона услед неизбежних и разних кварова који су се често дешавали непосредно по узлетању. Тада је већина пилота успела да се спаси, сем још једног хероја, најмлађег пилота ВЈ, Зорана Радосављевића.

Тог мајског дана примећена је већа група авиона која дејствује у правцу Ваљева. Команду да полети добио је један од млађих официра. Али потпуковник Миленко Павловић телефонском везом наредио је да се исти задржи и уместо њега он је полетео у одбрану свог родног града и земље. Са својим МИГ-29 авионом убрзо се нашао над Ваљевом, међутим непосредно након самог узлетања покварио му се генератор неизменичне струје, чиме је изгубио радар. У неравноправној борби, 16 НАТО авиона према један, који можда и осликава читаву повест нашег народа кроз векове, Миленко је успео да их чак и збуни и натера у бекством смелим наступањем, али је то, нажалост, било све што је могао.

У 12:45 наш авион погођен је од Ф-16 авиона холандског НАТО одреда са 3 ракете, који су долазили западно од Тузле, те их он није приметио. Миленко Павловић погинуо је у ваздуху, а у исто време поново се родио и доказао јунаштво како ретко која нација поседује.

У небеса је полетео, у небесима је и остао у вечности, обавезујући нас да чувамо његово Ваљево, његову Србију и његово наслеђе.

˝Нећете ви да гинете, ја ћу˝

Слађана Станковић (1965-1999) – прва жена добровољац у рату на Косову и Метохији

sladjana-stankovic-copy

Једна девојка из Ниша те трагичне 1999. знала је много више о значају Косова и Метохије од нас самих данас, са свим доступним средствима информација, историјским изворима и причама.

Можда данас ˝више нема смисла гинути за Косово˝, али више него икад има живети за њега, захтевати свакодневно, изнова и изнова, да нам то дозволе.

Ми не желимо смрт, ми желимо живот на Косову и Метохији, не само јер га заслужујемо, не јер нам по праву припада, већ јер ми припадамо њему, јер је наше.

Слађана Станковић у младости, Слађана Станковић као жена, отишла је у добровољце на Косово и Метохију 1999., верујући да чини праву ствар, да се иде борити за нешто вредно борбе, па и жртве.

Тог 24. марта, на дан почетка 78-дневне незапамћене агресије на једну земљу, Слађана је уместо страха, недоумица, обукла војничку униформу и својим родитељима рекла је само три речи: ˝Идем у рат˝.

Својим најмилијима након месец дана јавила се са радосним вестима, родила се љубав између ње и још једног добровољца, Руса Јурија Осиповског, а потом десило и венчање у манастиру Светих Архангела у Призрену. Слађана је једна од ретких која је успела да осим свих лоших, у рату пронађе и једну једину позитивну ствар, сродну душу, као да је осетила да јој је то последња шанса да осети праву љубав.

Ипак, Слађана се надала бољем. Чак и обећала 2. јуна да ће доћи са одсуства у Ниш са својим супругом. Али судбина није исто хтела. Бог је желео поред себе.

3 дана касније опет је била на фронту, заменивши се са једним војником који је отишао на одсуство. На дужности болничарке извлачила је рањенике код села Планеја. Спасила је многе, није успела и себе. Са територије Албаније погодила их је минобацачка граната и тешко је ранила.

Руси су је на рукама донели до болнице у Призрену, али Слађана није имала шансу. Лекар албанске националности, по сведочењима, није желео да је прими, још једном доказавши разлику између нас и њих. Хуманистичку, часну и сваку другу.

Да је примљена на време, можда би било другачије, али није, ни за њу, као ни за стотине војника, хиљаде цивила остављених да вечно бдију над светом српском земљом.

Косово и Метохија јесте моје родно место, али Косово и Метохија је и завичај сваког Србина, био он тога свестан или не.

Косово и Метохија саткано је у нашим генима, коренима, исходишту.

Против тога не можемо нити ћемо икада моћи, јер и ако се корен покуша ишчупати, он заправо увек оставља свој траг, своје семе које пружа шансу за неко ново време, за неку нову клицу која ће нам га поново вратити.

То је Слађана добро знала, зато нека она почива међу анђелима, а ми на нашој постојбини очувамо срце и душу нашег постојања, уз поздрав ˝Догодине у Призрену!˝

Сећање на Слађану

Споменко Гостић  (1978-1993) – најмлађи одликовани војник Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату

Spomenko_Gostic_vrs

Можда и најболнија прича, али тако светла, доказујући силну непокорност и величину српског народа у блиској историји, а посебно оног дела преко прелепе Дрине.

Још од Принципа наовамо, доказујући каква душа живи у њима, показивали су, а показују и данас, нажалост као једини плам старог српског духа, нису се дали, нити ће се дати душманима.

Споменко је био дете, али је био и војник. Питање је да ли је икада пре то уопште било могуће спојити у једну реченицу, али Споменко је успео. За њим не треба само жалити, он заслужује много више од тога баш због своје природе. У том дечјем срцу крило се стотину кршних Динараца, показујући на личном примеру најсветлије особине српског народа.

Рођен 15. августа 1978. у Добоју, Основну школу похађао је у Маглају. Није је завршио због избијања грађанског рата у Босни.

Те 1992. почетком рата живео је са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја, окружено насељима с већинским муслиманским становништвом, чиме се убрзо нашло на првој линији фронта. Већ априла Споменку умире мајка Милена и он остаје живети са баком, која септембра исте године гине у гранатирању села од стране тзв. армије БиХ, те он остаје сам.

Споменко се убрзо добровољно пријављује у Војску Републике Српске, где на почетку ради као курир, да би ускоро био пребачен на превожење хране борцима на првој линији фронта. Обављујући војнички задатак, једном приликом упао је са коњском запрегом у минско поље, при чему су коњи страдали, а он остао лакше повређен. Током обављања својих дужности више пута је рањаван.

Тог марта 1993. након повлачења народа из Јовића после офанзиве муслимана на планину Озрен, Гостић је са само неколико војника остао у одбрани села. Након још једног гранатирања његовог села, пет војника је погинуло, док је Споменко тешко рањен.

20. марта подлегао је ранама и засијао као једна од најсјајнијих звезда на небу, као мученик, јунак и невина жртва. А био је само дете.

ˇДок год рат траје, ја одавде нећуˇ

Ђорђе Михаиловић (1927-) – чувар српског војничког гробља ˝Зејтинлик˝ у Солуну

Djordje-Mihailovic-2-670x447 

Ђорђе је једини живи јунак међу овим јунацима. Али не само по томе посебан. У својих 90 (и даће Бог и још много више) година није своју част и поштовање, а надасве дивљење заслужио у боју, нити пером, није се жртвовао попут осталих, он је свој живот на земљи поклонио од срца онима у нашој реалности испод ње, а у истинској бити далеко изнад нас, где су коначно спокојни и срећни.

И никад се деда Ђорђе није пожалио, нико га на то није ни натерао. И да има још један живот, опет би сигурно исто урадио, преко пола века чувао кости наших војника, на киши и на сунцу, у болести и у здрављу, у младости и у старости, чувајући причу нас самих, не допуштајући да ишчезне оно у нама, оно за шта се понекад учини да је одавно отишло, заједно с тим јунацима.

Рођен 1. маја 1927. у Солуну, Ђорђе је од рођења предодређен за тежак, али блистави задатак очувања српског војничког гробља ˝Зејтинлик˝. Први чувар био је Ђорђев деда, Саво Михаиловић, Србин из Грбља код Боке Которске. Као солунски добровољац, Саво је сакупио своје мртве другове и саборце и чувао до свог упокојења 1928, а потом им се и сам придружио на истом месту. Његов син, а Ђорђев отац, Ђуро Михаиловић, наследио га је и часно и храбро бранио гробље и током Другог светског рата од нацистичке пљачке. 1960. након смрти свог оца који је сахрањен поред свог, последњи мушки потомак породице Михаиловић, Ђорђе, преузео је своју дужност.

Ђорђе је не напушта ни дан данас. Многи су се родили, многи и отишли, али он остаје. И остаће и кад оде, јер заправо никада отићи неће. 25. јула 2014. одликован је орденом српске заставе другог степена. Али Деда Ђорђу никад није било до ордена.

Беседа Деда Ђорђа

Ово је само део људи у својој епохи, људи који су сваког Србина задужили, а о њима у школи нећете читати, они се у масовним медијима и новинама неће спомињати. Зато је дужност свих нас, који то можемо и желимо, док год то не постане обавеза онима којима је то посао, сећати их се, угледати и поштовати их.

А ако би сви ми у себи носили и чували од заборава само по делић Милана, Диане, Миленка, Милутина… било би лакше и њима у вечности и нама у садашњости, а највише онима у будућности…

 

 

 

Аутор: Милош Јовић

Гласмладих. Вордпрес

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*