MILOŠ KOVIĆ: Kosovska ideja je neuporedivo jača od NATO

1

Istorija kosovske ideje ili Kosovskog zaveta, kao što vidite, meri se vekovima. Kao što je rekao Sveti Justin Ćelijski – to je velikosrpsko zdanje jedne hrišćanske ideje o zrnu koje umire da bi potom rodilo mnoge plodove. Upravo ova ideja dokazuje da Srbi jesu zavetni narod, rekao je u Trebinju prof. dr Miloš Ković.

Predavanje Kosovski zavjet u istoriji srpskog naroda profesora Miloša Kovića nemoguće je predstaviti kroz formu novinarskog izvještaja, jer ono što je način njegovog izlaganja donio trebinjskoj publici – susret sa idejom zavjetnosti sagledan iz različitih uglova komparativne ravni ideje i iz ugla srpskog predanja– najbolje se može prenijeti video zapisom. Ni promocija hercegovačkog vina, koja se održavala isto veče kada i predavanje, nije uticala na posjećenost, za potrebe publike naknadno su donesena dva reda stolica. Uprkos svemu i dalje je „Kosovo najskuplja srpska riječ!“

Dakle, pišem ovaj izvještaj pokušavajući da prenesem dio atmosfere koju je darovalo predavanje o snazi kosovskog predanja za srpski identitet: burne aplauze, komentare iz publike, saodnos publike i predavača.

Na početku izlaganja profesor se osvrnuo na činjenicu da politička elita Srbije pogrešno interpretira sintagmu „Kosovski zavjet“. Po njima, Kosovski zavjet je mit u negativnom smislu te riječi. Odmah se iz publike obratio vladika Atanasije koji je rekao da je reč o Aleksandru Vučiću (aplauz je odjeknuo galerijom muzeja): „Kaži slobodno – Vučić. Slobodno reci da sam ja rekao (smijeh publike i predavača). To sam rekao i na Gazimestanu.“
Mit kao temelj društva

Osvrnuvši se na svoj tekst u Politici, profesor Ković je ukazao na značaj mita za jedan narod. Dok političke elite mit koriste u negativnom smislu riječi, srpski sociolog Srđan Šljukić piše da humanističke nauke, još od Malinovskog, znaju da je mit temelj svakog društva. Mit postoji u Americi, Velikoj Britaniji, u brazilskim prašumama, na Balkanu. Šta je Deklaracija nezavisnosti? Očevi osnivači koji sa brodom Mejflauer tobože dolaze u Ameriku?

Potom je problematizovan odnos prema istini u sferi nauke i u oblasti predanja. U zemljama u kojima postoje jasno razvijana egzaktna znanja mitovi postoje potpuno paralelno sa tim znanjima, pri čemu mit ima veću snagu.

„Stoga, ako je Stojan Novaković utvrdio da se na Kosovu nije sve desilo kao što kaže predanje – to ne znači da predanje ne nosi neku dublju i tačniju istinu. Ivo Andrić, u „Razgovoru sa Gojom“, kaže da su legende puna istina istorije čovječanstva.

Šta Srbi slave? Kaže se – Srbi slave poraz. A šta je bila Termopilska bitka? Je li to bio poraz? Jeste. Na njemu počiva identitet, predanje, istorija Grka. Zatim čuveni govor Perikla na grobovima Atinjana palih za otadžbinu. Perikle kaže da su svetli grobovi onih koji su dali svoje živote za otadžbinu. Tradicija evropskog čovjeka počiva na klasičnom grčkom nasljeđu.“

Profesor Ković je potom ukazao na značaj koji Jevreji pridaju svojim porazima i sjećanjima na izgnastva i stradanja. Sve je to utkano u jevrejsko biće i čini stup njegovog identiteta.

„Kosovski zavjet je ne samo ono što nas čini Srbima nego nas vezuje i sa evropskim i ljudskim nasljeđem i predanjem. Nikakve potrebe nema da se o tome govori kao o nekom retrogradnom ratobornom mitu. Dakle, ako neko kaže da je pozivanje na Kosovo mit, a da on nudi istinu ili tzv. realnost – to je laž. Mi govorimo o istini, a on govori o laži! A taj neko govori (u autorskom tekstu u Blicu) da srpska istorija ne nudi ništa drugo osim ratova i krvi. A gdje je tu Sveti Sava? Gračanica? Dečani? Pupin? Arhitektura Trebinja? On nudi mitomansku sliku srpske istorije, a mi govorimo o istini.“

gazimestan 409×306 Miloš Ković: Kosovska ideja je neuporedivo jača od NATO (VIDEO)
Istorija kosovskog predanja

Čvorne tačke srpske istorije odražavaju se jedna u drugoj kroz odnos prema Kosovskom zavjetu. Profesor Ković je izveo ovu tezu počevši sa Slovom patrijarha Danila Trećeg, nastalog tri godine poslije Kosovskog boja. U ovom tekstu smo već suočeni sa Kosovskim zavjetom. A pet vijekova kasnije, 1961. godine, Zoran Mišić, književni kritičar, u članku Šta je to kosovsko opredeljenje, piše da se čitajući patrijarha Danila Trećeg osjećamo kao da se nalazimo na ulici 27. marta.

„Dakle, to je isto opredjeljenje – za Carstvo Nebesko. U epskoj pjesmi Propast carstva srpskoga to je izbor između carstva zemaljskog i Carstva Nebeskog. To je izbor kneza Lazara:

Mili bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je zamaleno carstvo,
a nebesko uvek i doveka.“
Na izboru kneza Lazara počiva cijela srpska istorija

Na izboru kneza Lazara za Carstvo Nebesko počiva cijela srpska istorija. Kosovski zavjet se nalazi u ravni sa Svetosavskim zavjetom. Ova dva zavjeta se prožimaju. U Žitiju Kneza Lazara kaže da su Srbi krenuli u Kosovski boj naoružani molitvama Svetog Save i Svetog Simeona, zaokružuje misao profesor Ković.

„Knez Lazar ispunjava Svetosavski zavjet i pokazuje da je dostojan izbora koji je napravio Sveti Sava kada je napustio zemaljsko i opredelio se za Carstvo Nebesko.

Kod Domentijana Sveti Sava je upoređen sa Mojsijem. Srbi imaju svoje nacionalne svece već u srednjem vijeku – to je svetorodna loza Nemanjića. Nemate dinastiju koja je toliko sveta, možda samo kod Etiopljana.“
Srbi kao zavjetna nacija

Pitanje srpskog nacionalnog identiteta profesor Ković je produbio služeći se tezom da je nacija starija kategorija nego što se to predstavlja u udžbenicima. Ove teze iznose dvojica uglednih britanskih istoričara: Entoni Smit i Erik Hobsbaum. Oba su, naglašava Ković, jevrejskog porijekla.

„Jedan od vodećih istraživača nacionalnog identiteta britanski naučnik Entoni D. Smit. Nije beznačajno, jevrejskog je porekla. On kaže da postoji nekoliko naroda za koje imamo dokaz da je njihov nacionalni identitet stariji od 18. vijeka (to je ono što smo svi učili u školi da nacije nastaju u 18. vijeku sa nastankom buržoazije). On kao primjere navodi Ruse, Engleze i Srbe. Ovu tezu preuzima Erik Hobsbaum i dodaje da je kod Srba to uočljivo u krilu crkve.

E. Smit govori o zavjetnim nacijama, hijerarhijskim i republikanskim nacijama. Šta su zavjetne nacije? To su narodi koji su ušli u vizantijski komonvelt, ali se to javlja i kod protestantskih nacija, naročito sa pojavom kalvinizma. I to se onda pojavljuje i kod nacija koje su bile hijerarhijske kao što bili Englezi, Šveđani, Nemci – ideja zavetnosti koja se onda javlja u krilu kalvinizma. Svest i uverenje u to da su to izabrani narodi. Pri čemu u okviru toga postoje zavetni i misionarski narodi. Dakle, to je jedna naučna teorija, oruđe, ali je zanimljiva za nas.

Kod Jermena Crkva je Novi Izrailj, kod Jevreja nosilac izabranosti je narod, a kod Etiopljana nosilac je dinastija. I, naravno, ključan odnos je odnos Boga i izabranog naroda. Pri čemu to nije pogodba – to je zavjet. Vjera da kada narod prekrši zavjet za to plaća cenu.

Naravno, Smit zapostavlja Novi Zavet i novozavetnu ideju koja traži žrtvu. Sada se setimo srpskog predanja. Ideju zavetnosti, ono što se već u 14. i 15. veku pominje kao greh, prekrišio je car Dušan onim što je učinio sa svojim ocem, potom uzimanje patrijaršije i sukob sa carigradskom patrijaršijom. Cena za ogrešenje mora da se plati, a to je sudbina cara Uroša. Knez Lazar je taj koji miri Crkve, mnogo dokaza imamo da Crkva podržava Lazara. Podržavaju ga svetogorci. A potom novo sagrešenje koje čini Vuk Branković. Otprilike se ta tri motiva neprestano ponavljaju:

„Velikaši, proklete im duše, na komate razdrobiše carstvo.”

i „Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagrešenja.“

I, onda dolazi ona cena koja se plaća.

Miloš Obilić 409×219 Miloš Ković: Kosovska ideja je neuporedivo jača od NATO (VIDEO)

Kakva je istorija Kosovskog zaveta? Mi imamo utemeljene Kosovskog zaveta u prvih 30 godina posle Kosovskog boja. Između 1390. i 1420. godine imamo deset tekstova, a do kraja 15. veka uobličavanje svega onoga o čemu čitamo u junačkim pesmama…

Ključan period je vreme obnove Pećke patrijaršije (mada ima onih koji tvrde da nije bila ukidana). Upravo u ovo vreme u kojem Srbi nemaju državu, u srednjem veku imali su nekoliko država, Kosovski zavet se utvrđuje. I tu već imate sve. Gde? U krilu Crkve? Gde su čuli guslari to o čemu pevaju? U manastiru, u crkvi…

U vremenu kada Srbi nemaju državu imate i demografsko širenje srpskog naroda i negovanje kosovske, svetosavske ideje u okviru Crkve. Dakle, ne samo na teritoriji Osmanskog carstva nego i unutar Hazburškog carstva, gdje su Srbi podvrgnuti unijaćenju.

Kako se Pećka patrijaršija obnavlja 1557. godine na teritoriji Osmanskog carstva? Tako nešto je nezamislivo u tom trenutku na katoličkom Zapadu, tamo se u tom trenutku dešavaju verski ratovi (Vartolomejska noć)… Da li je Kosovski zavet tajna vitalnosti srpskog naroda?“

Vukovo vezivanje srpskog identiteta za jezik je autoput u jugoslovenstvo

Razmatranje onoga što se desilo sa pojavom Vuka u 19. vijeku za mene je bio najzanimljiviji dio predavanja. Tu se naša razmatranja dodiruju. O ovome sam pričala sa profesorom Kovićem nakon predavanja. Izuzetno značajna tema, jer, da bismo se izvukli iz lavirinta u koji nas je odvelo jugoslovenstvo, potrebno je da uđemo u ishodište ove problematike. Ovaj pogled na Vukovu djelatnost je i „znak vremena“, početak jednog kritičkog odnosa prema čovjeku koji je dugo imao status „nepovredivosti“ u srpskoj kulturnoj i istorijskoj sferi.

„Ono što su uradili Vuk Karadžić i Dositej Obradović je jedan ozbiljan prelom u istoriji srpskog nacionalnog identiteta, srpske nacionalne ideje. Oni su vezali srpstvo za jezik umesto za ono što je vekovima – predanje, kult, vera.

Ko su Srbi u 16. veku pitajte Ivana Groznog koji se poziva na srpsko poreklo po baki. On daje da u Arhangelskom saboru u Moskvi oslikaju freske Svetog Save, Svetog Simeona i Svetog kneza Lazara. I knjiga koja je ispisana za Ivana Groznog, „Velika povest sveta“, deo njen koji se odnosi na Srbe objavio je Milovan Vitezović u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva. Ivan Grozni traži da na mestu u knjizi koji se odnosi na Srbe bude o Svetom Savi i o Boju kosovskom. To je ono što Srbe razlikuje od bliskih pravoslavnih slovenskih naroda.

I sada imate Vukovo i Dositejevo vezivanje za jezik. Naravno da i Dositej i Vuk znaju šta je Kosovski zavet, jer Vuk pred lice Evrope stavlja kosovsku epiku. Nije lako govoriti o onome što je Vuk uradio i lošim stvarima koje je uradio za Srbe, za srpsku ideju. To vezivanje za jezik, po mom mišljenju to je taj autoput koji jeste vodio ka jugoslovenskoj ideji. Nespremnost da se Srbi odreknu svoje katoličke braće, kao što kaže M. Ekmečić nije u pitanju sukob Srba i Hrvata, već katoličkih, pravoslavnih i muslimanskih Srba. To je problem 16, 17. i 18. veka. Pokušava se sa ovom idejom jezika, a to je ideja prosvetiteljstva, to je ideja romantizma – to je nemačka ideja preko koje su Nemci pokušavali da prevaziđu tu podelu između protestanata i katolika. S druge strane, Vuk zapisuje sve ono što Srbi poznaju već vekovima – prevodi, pre svega na nemački, a onda i na ostale evropske jezike.

Ali, kada govorimo o srpskom romantizmu niko nije uradio za Kosovski zavet više od vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša.“

Kosovka djevojka 01 409×293 Miloš Ković: Kosovska ideja je neuporedivo jača od NATO (VIDEO)

Profesor Ković je problematizovao način na koji se istoričari bave 19. vijekom – baveći se obrazovanom elitom većinom školovanom na Zapadu, a ne baveći se onim što je mislio običan narod.

„Postavlja se pitanje: ako elita vezuje nacionalnu ideju za jezik, ko pita običnog seljaka šta on misli o tome? Onoga koji svake nedelje odlazi na liturgiju.

Vladislav Puzović, docent na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, izučavao je građu arhiva Kijeva, Moskve, Sankt Peterburga, gde se pokazuje da su stotine srpskih bogoslova školovane u Rusiji. Dakle, šta su ti ljudi propovedali?

Drugim rečima, reč je o usmenoj kulturi koja, po mom dubokom uverenju, ostaje zavetna, i mislim da je Njegoš, ne zaboravimo da je u Crnoj Gori teokratija sve do Njegoševe smrti – srpsko društvo je vekovima živelo u teokratskom društvu. Kada austrijske vojske prelaze Savu i Dunav, i kreću ka Sarajevu oni razgovaraju sa patrijarhom i vladikama. Nisu oni samo duhovni poglavari srpskog naroda! A to ostaje u Crnoj Gori sve do smrti Njegoša. Dakle, Njegoš je to pre svega. Često se naglašava uloga Sima Milutinovića Sarajlije, ali biće, ipak, da je ključni uticaj Petra Prvog Petrovića Njegoša. Njegoš je taj koji u 19. veku zaista stoji nad svima ako govorimo o Kosovskom zavetu. Uvek imamo tu liniju Lazar-Miloš, no to je posebna tema. Kod Njegoša reč je pre svega o Milošu.“

Nastavljajući „hod“ kosovske ideje kroz istoriju, profesor Ković se osvrnuo na vreme Ruvarca i razračunavanje sa tzv. kosovskim mitovima. Potom se osvrnuo na veliko razočaranje koje je donio Berlinski kongres. Ipak, krajem 19. i početkom 20. vijeka kosovska ideja se obnavlja. Prije svega u kulturi: Milan Rakić, sv. vladika Nikolaj Velimirović, Dimitrije Mitrinović, Skerlić, Isidora Sekulić, Stanislav Vinaver, Miloš Đurić, Meštrović. Ipak, Meštrović će veoma brzo promijeniti stranu.

„I, onda, u takvim uslovim dolazi osvećenje Kosova. Rat 1912. godine, po izvorima, bio je najpopularniji rat. Dakle, osvećenje Kosova i onda dolazi Prvi svetski rat u kome su Srbi potvrdili da su zavetni narod. Pre svega, albanskom golgotom i krfskim vaskrsenjem. Kraljevina Jugoslavija uzima vidovdansku ideju za osnovu jugoslovenske ideje, ona na toj ideji mnogo toga gradi. Kralj Aleksandar se zaista potrudio da Meštrovića pretvori u zvaničnog umjetnika Kraljevine. Meštrović se otrgnuo i čak prešao na suprotnu stranu, zauzeo ekskluzivističke hrvatske pozicije, kasnije će sarađivati i sa ustašama. Beograd je i dalje načičkan Meštrovićevim figurama…

Dušan Bataković je govorio: ‘Ako je prva Jugoslavija bila srpska, onda je druga bila hrvatska.’ Mislim da je to razlog što se, pre svega komunistička partija Jugoslavije, naročito posle Drugog svetskog rata, tako okomila na kosovsku ideju.“

Profesor Ković se potom osvrnuo na rušenje Njegoševe kapele i izgradnju hrama.

„Hram, koga je Meša Selimović nazvao faraonskim, načinjenim upravo rukom Ivana Meštrovića. Ne treba nam veća i ozbiljnija simbolika.“

Potom se osvrnuo na dešavanja 80-ih godina, na nacionalna buđenja i dolazak Slobodana Miloševića na Kosovo.
Posle decenija ateizma potvrđuje se snaga kosovske ideje.

„Neću govoriti o 90-im, ali, evo nas ovde suočenih sa upornim pokušajima Srba, naročito u Srbiji, da zaborave Kosovski zavet.

Dakle, stanje status kvo, ali i pritisak da se Srbi ne bave Kosovom. Pa ljudi koji istražuju javno mnjenje kažu da je najvažniji životni standard – carstvo zemaljsko…

Istorija kosovske ideje ili Kosovskog zaveta, kao što vidite, meri se vekovima. Kao što je rekao Sveti Justin Ćelijski – to je velikosrpsko zdanje jedne hrišćanske ideje o zrnu koje umire da bi potom rodilo mnoge plodove. Upravo ova ideja dokazuje da Srbi jesu zavetni narod. I, po mom dubokom uverenju, ona je neuporedivo jača od NATO.“

Aplauz je trajao i trajao…

Milana Babić

 

Stanje stvari

1 KOMENTAR

  1. Na “Kneževoj večeri“ čula se kletva protiv izdajnika, onih koji ne
    dođu u Boj na Kosovo, i to tako ostade do danšnjih dana, a beše
    izostavljen “BLAGOSLOV OBILIĆIMA“?!
    Mi smo, na žalost, jedini narod na svetu koji je pesnički iskazao
    sopstvenu propast, kroz narodnu pesmu – “PROPAST CARSTVA SRPSKOG“?!
    Kletva je postala poziv u borbu za opstanak, i kroz vekove postala
    istorijski model za Srbe, koji je uvek rezultirao podelom na –
    “BRANKOVIĆE i OBILIĆE“, a to je uvek i uvek vodilo u neslogu i podele?!
    Ako se zna da je “Lazareva kletva“ bila obavezna lektira, školsko
    gradivo za nebrojane generacije, i da je ko zna koliko miliona ,
    desetina miliona puta izgovorena, onda i ne čudi što nam se i kako
    sve događa.
    Sami smo sebi istrasirali istorijski put, potvrđen Jevanđelskim rečima:
    “NEKA VAM BUDE PO REČI VAŠOJ!“ Nismo shvatili onu narodnu.
    “ISTORIJA JE UČITELJICA ŽIVOTA“.
    Prepevom KLETVE U BLAGOSLOV, menjamo kolektivno/narodno-saborno
    pamćenje i više ne ponavljamo pogrešan program istorijskog ponašanja
    u ponovljenim istorijskim situacijama – dobijamo “prelaznu“ ocenu iz
    ISTORIJE – “UČITELJICE ŽIVOTA“ !!!

    Zato bi bilo poželjno da kletvu, bačenu na izdajnike, defetiste, malodušne,
    izdajice, plašljivce…, poetski izbrišemo iz KOLEKTIVNE SVESTI SRBSKOG
    NARODA jednim BLAGOSLOVM KNEZA LAZARA, IZ NEBESKE SRBIJE, i tako
    pridružimo BLAGOSLOVU SVETOG SAVE, izskazanu u

    HIMNI SVETOG SAVE:

    “S neba šalje blagoslov
    Sveti Otac Sava:
    svi Srbi, s mora i Dunava,
    ….“

    BLAGOSLOV KENZA LAZARA – OBILIĆIMA

    “Kad Lazaru sitna knjiga dođe,
    Knjigu gleda, s mislima se bori.
    Da je kome stati pa slušati
    Kako kneže Srbe blagosilja,
    Blagosilja i u boj poziva:
    „Ko je Srbin i srbskoga roda,
    i od srbske krvi i kolena,
    a došao u boj na Kosovo,
    taj imao od srca poroda,
    i muškoga i devojačkoga!
    Od ruke mu sve živo rodilo,
    i u polju pšenica belica,
    i u brdu vinova lozica!
    Bog ga gledo dok mu je kolena!“

    Združenim blagoslovm Svetog Save i Kneza Lazara iz “Nebeske Srbije“
    izlazimo iz začarnog kruga – BLAGOSLOVA SVETOG SAVE, sa Neba i
    KLETVE KNEZA LAZARA, sa Zemlje!

    Prepevom Lazareve kletve Brankovića /izdajnika/ u blagoslov Obilića
    /rodoljuba/ prevaziđen je duhovno-molitveni paradosk uznošenja molitve
    Svetom Knezu Lazaru, pod kupolom hrama, i pojanja Njegove kletve,
    uz gusle, u porti tog istog hrama, posle Svete Liturgije i molebana
    Svetom Knezu Lazaru.
    Nespojivo je bilo:
    “Sveti Kneže Lzare: “Moli Boga za nas!“ – u hramu, za vreme Bogosluženja,
    i: “Ljuto kune srbski Knez Lazare …“ , otpojano uz gusle u porti, dvorištu
    tog istog hrama, u razmaku od par sati!
    Sada su blagoslovi objedinjeni – i Svetog Save i Svetog Kneza Lazara,
    otposlati iz Nebeske Srbije – Zemaljskoj Srbiji!

    Dragan Slavnić

    Odgovori

POSTAVI ODGOVOR

*