Милош КОВИЋ: ЖАРКО ВИДОВИЋ – ВЕРА У СМИСАО ЗАЈЕДНИЦЕ

У новој књизи есеја, интервјуа, беседа, историчара др Милоша Ковића, "Упоришта" (Катена мунди, Београд, 2016), издваја се ауторово кратко разматрање вишеслојног, а доста скрајнутог, места недавно упокојеног др Жарка Видовића у српској култури. Љубазношћу аутора овај есеј се сада први пут налази пред интернет публиком.

0

Жарко Видовић је скоро седам деценија радио на плодним и запуштеним пољима српске културе. Прве преводе објавио је 1948, у издавачком предузећу „Култура“ и у листу Борба. Треће издање његове Трагедије и литургије појавило се око Видовдана 2016. године, на четрдесет дана од упокојења. Надахнуће и домашаји Видовићеве мисли су, штавише, шири од века који је проживео. Искуствени, проживљени и зато аутентични погледи Жарка Видовића на историју, религију и филозофију, као да су ближи поколењима која су живела пре њега и онима које ће тек доћи, него његовим савременицима.

Политика је, истина, 1990. објавила чак два осврта на његове Огледе о духовном искуству. Па ипак, Жарко Видовић је, током целог свог дугог живота, остао по страни од главних токова српске културе. Скојевац у Краљевини Југославији, Србин у усташком Сарајеву, православни филозоф у Титовом Београду, био је оличење њему тако драгог Побуњеног човека Албера Камија. Видовићево животно дело, Његош и Косовски завет у новом веку, које у рукопису има преко 2.700 страна, остало је необјављено, познато само у фрагментима. Је ли у питању неспоразум, сукоб Жарка Видовића са сопственим временом, или је реч о дубинском разумевању, насмејаном суочавању, стваралачкој игри са страшним 20. веком?

Судбину и мисао Жарка Видовића уобличио је Други светски рат. У најцрњој ноћи Европе, он је искусио оно најгоре. Познавао је Вукашина Мандрапу, потоњег Светог Вукашина Јасеновачког, и психијатра др Недељка Зеца, који ће посведочити о ономе што се са Вукашином у Јасеновцу догодило. У Јасеновац је из сарајевског затвора доспео и Жарко Видовић, али су га од усташа спасли нацисти, када су га, преко Сајмишта, одвели на присилни рад на поларни север Норвешке. Из логора Осен побегао је у Шведску, да би у Упсали, са стипендијом шведског краља, наставио студије. Од совјетске амбасадорке у Стокхолму, чувене Александре Колонтај, по први пут је чуо за Тита; она је вођу југословенских партизана, на чуђење младог Видовића, називала „преварантом“. Ингмар Бергман, још непознати студент, препоручивао му је дела Константина Станиславског. Повратак у Југославију донео му је хапшење и затвор, који је, са привременим пуштањима на физички рад, под присмотром, без суда и осуде, потрајао скоро две године.

Жарко Видовић је међутим, у својим аутобиографским записима, без имало огорчења, тврдио да је смисао слободе непосредно, искуствено открио у концентрационом логору. За пример слободног човека који, упркос свим претњама, сам одлучује о својим поступцима, узимао је Исмета Пашића, који је, у Осену, одбио наређење да батина свог логорског сапатника, Србина, да би, потом, за казну сам био претучен до смрти.zarko-vidovic-4Логорско искуство било је препуно поука и о колективној људској судбини. Видовић се сећао да су се, у сарајевским казаматима и у Јасеновцу, усташе смејале међусобним поделама српских заточеника на комунисте и четнике. Идеолошке омразе су, међутим, нестајале са буђењем свести о томе да су на логор и смрт били осуђени искључиво и само зато што су били – Срби. Жарко Видовић је, уосталом, тврдио да човек може да истински зна само оно што је искусио и осетио. Зато је веровао да логорашко искуство Срба заслужује пажљивије промишљање и посебно место у редефинисању српског националног идентитета.

Жарко Видовић је, како је сам тврдио, о историји и идентитету много тога научио од својих професора са београдског Филозофског факултета, где се обрео по изласку из затвора. Ту је, на часовима Светозара Радојчића, потом и у сусретима са Александром Дероком и Миланом Кашанином, посејано семе Видовићевог дубинског разумевања и тумачења улоге цркве у историји Срба и, нарочито, значаја обновљене Пећке патријаршије (1557-1766) у уобличавању српске националне свести. Те своје увиде Жарко Видовић ће образложити неколико деценија касније, у студији Његош и Косовски завет у новом веку (1981). Видовићево тумачење премодерног српског идентитета као заједнице Завета, настале у крилу цркве, која ће се, у 19. веку, претварати у језичку, лаичку, демократску заједницу, умногоме одговара моделу прерастања „заветних нација“ у „републиканске нације“, о чему данас пише један од водећих стручњака за нације и национализме, Ентони Смит.

Уз логоре и Београд, Сарајево је било трећа стајна тачка, осматрачница Жарка Видовића. Одатле се понајбоље могло видети историјско уобличавање балканске нације као заједнице вере и култа и заустављање просветитељског кретања ка заједници језика. Овај неуспех, нарочито међу римокатолицима и муслиманима, довео је и до слома југословенске идеје. Сличности са резигнираним увидима Иве Андрића и тумачењима Милорада Екмечића који се, много теже од Жарка Видовића, помирио са таквим током историје, потицале су од живота у истој, подстицајној средини. Педесетих година 20. века, док је предавао на сарајевском универзитету, Жарко Видовић је своје огледе из естетике и филозофије објављивао заједно са Ивом Андрићем, Бранком Ћопићем, Мешом Селимовићем, Ћамилом Сијарићем, Григором Витезом, Душком Трифуновићем, Љубомиром Тадићем, Предрагом Палавестром.

Протеран из Сарајева 1961, Видовић је на загребачки универзитет стигао на време да би присуствовао успону „Корчуланске филозофске школе“. Иако је долазио на Корчулу и објављивао у часопису Праксис, он том свету, ипак, више није припадао. Заокупљен историјом културе, узалуд чека на штампање своје књиге Умјетност у пет епоха, препуне оригиналних увида и тумачења. Отпуштен је већ 1967, уочи појаве Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, пошто је јавно упозоравао на оно што ће, за неколико година, проклијати у „маспок“.

Бивши логораш и затвореник уточиште је пронашао у Београду, у „Институту за књижевност и уметност“, смештеном у згради данашњег Рударско-геолошког факултета, у којој је, по повратку из Шведске, робијао. Сусрети са Јустином Поповићем, који је, пошто је прочитао Видовићев чланак Папска црква – света држава (1972), пожелео да се с њим сретне, охрабрили су већ јасно православно усмерење Видовићеве мисли. Седамдесетих и осамдесетих година 20. века посветио се студијама Плотина, византијских основа српске културе и, нарочито, мисли Петра II Петровића Његоша. Исувише свој и несавитљив, остаје скрајнут чак и после пада Берлинског зида, упркос томе што беседи на Светосавским академијама у Сава Центру и учествује у оснивању Православног богословског факултета у Фочи.

Они који су упознали Жарка Видовића у последњим годинама његовог живота памтиће га као насмејаног старца, члана хора Цркве Светог Марка, који у парохијском дому, после литургије, неуморно, са радошћу младића, разговара са пријатељима о смислу, слободи, личности и историји. У необјављеној дневничкој белешци из 1977. записао је: „У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца ни старијих, налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“

Поуке

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*