Miloš Milojević: Dve (naše) iluzije i jedna (Oliverova) smrt

0

Prva iluzija je da je moguće izgraditi nacionalnu državu bez nacionalne solidarnosti. Druga iluzija je da je moguće izgraditi građansku državu bez građanske solidarnosti. A za izgradnju države, građanske i nacionalne, potrebna je nadasve – hrabrost.  Možda ćemo to spoznati, ima još vremena. Smrt Olivera Ivanovića pokazala je da ćemo to možda saznati na najteži način

Oliver Ivanović (1953-2018)

U četvrtak, 18. januara, na beogradskom Novom groblju, sahranjen je Oliver Ivanović, jedan od lidera kosovsko-metohijskih Srba i jedna od nekolicine ličnosti koje su zaslužne što nešto poput „Severne Kosovske Mitrovice“ i dalje postoji.

Mesto njegovog ukopa je, neupitno, stvar intimne porodične odluke, no ima izvesne ironije u tome što je u Beogradu sahranjen neko ko se do krajnjih granica, uz ovaj ili onaj politički kontroverzan potez, borio za opstanak Srba na severu Kosova i Metohije.

Za sada, nemamo pojma ko je ubio Olivera Ivanovića, ko je eventualni naručilac i kakve su bile zločinačke namere tog uma. Lešinarske tabloidne spekulacije pokazuju još jednom zašto je ovakva vrsta štampe dospela na loš glas. Ne znamo ni kakve će rezultate dati istraga. Medijski odjek ovog smaknuća ukazuje za sada samo na jednu stvar – da će Jelena Marjanović konačno moći da počiva u miru.

Štampa je izveštavala kako premijerka Ana Brnabić nije mogla da suzdrži emocije. Svoju počast Oliveru Ivanoviću odali su i brojni građani u nekoliko srpskih gradova kao i više stranačkih prvaka u Crkvi svetog Save u Beogradu. Toliko Kosova odavno nije bilo u prestoničkim medijima. O srpskom Kosovu i Metohiji moglo je ponešto da se čuje i na, u nekim krugovima, zloglasnoj televiziji N1.

No, najširi, kulturološki kontekst ovog ubistva nameće nam jedno važno pitanje: da li bismo smeli da budemo zaprepašćeni i ozlojeđeni? Da li bi neki stanovnik Vašingtona, pre cirka sto godina, primio k srcu vest o smaknuću na Dalekom Zapadu?

Nažalost – ne bez naše krivice – sever Kosova je u našoj javnoj svesti postao kriminogena močvara iz koje dobrih vesti ni nema. Velika medijska mašinerija – ima tome već petnaestak godina – angažovana je na ozverenjivanju srpskog stanovništva Kosova, na sve one švercere, muljatore, primaoce dvostrukih zarada i poratne profitere sa višemilionskim nekretninama (da li to vidim Brankicu kako se vrpolji u pozadini u zadnjem redu?).

Ovako izgrađena slika kosovsko-metohijskih prilika ima svog drugog ekstremističkog parnjaka. Predstavu da je tamošnji prostor ispunjen nepokolebljivom Lazarevom vojskom kojoj su uvek na usluzi nedokučive nebeske sile.

Sa jednog od ranijih protesta zbog hapšenja Olivera Ivanovića (Foto: Tanjug)

Kako najčešće biva, oba ekstrema su pogrešna i za politiku smrtonosna. Tamo gde postoje samo dobri i samo loši mesta nema ni autentičnih izbora ni mogućnosti autentičnog kompromisa. Ne postavljate pitanje da li ćete da branite Anđele i da li ćete da se kurtališete Nečastivog? Ako niste sigurni, pitajte Džordža Buša juniora.

Dve struje političkih simplifikatora i ekstremista sustekle su se u velikom antinacionalnom kompromisu. Veliko nacionalno pomirenje Dačića i Tadića, ucveljenih nad humkama svojih stranačkih lidera, deluje kao dečija igra u odnosu na ovaj spoj dva ekstremistička pola tranzicionog društvenog raslojavanja. Iz spoja onih koji veruju da im je ova zemlja sve uzela i onih koji veruju da im ništa nije dala moglo je da izraste samo autošivinističko političko čudovište.

Kosovo i Metohija su postali i medijski tabu. Nedavno, kada je intervjuu za ugledni prestonički nedeljnik ugledni reditelj nekih serija i filmova rekao koju reč o Kosovu i Metohiji – nešto što zvuči kao suviše smo se mi lako odrekli Kosova i Metohije, to nijedna zemlja ne bi uradila – novinar je munjevito izmanevrisao dalji tok razgovora. Pređimo sad na lakše teme. Postoje teme o kojima nije pristojno govoriti u pristojnom društvu.

Nešto nedavnije novinarka ugledne televizije porekla propitivala je stranog humanitarca o njegovim političkim stavovima u nekoj drugoj zemlji. Nije bilo mnogo interesovanja za poput ove: kako je našim sunarodnicima i sugrađanima, tamo gde mnogi nisu bili a čuli smo da nije baš kako treba. Uostalom, kako bi bilo u zverinjaku?

Promena svesti imala je svoje političko ishodište. Potpredsednik Vlade, predsednik Vlade i sada predsednik Republike,  vodio je poslednjih pet godina politiku razdržavljivanja naših sugrađana i sunarodnika koji su već prošli proces medijske dehumanizacije. Kriminogenim bitangama je lako uskratiti građanska prava. Kao što je lagodno uskratiti primanja lekarima i učiteljima koji ionako ništa ne rade.

Oliver Ivanović (Foto: AP)

Sve ovo postalo je moguće zahvaljujući dvema iluzijama, velikim političkim mitovima.

Prva iluzija je da je moguće izgraditi nacionalnu državu bez nacionalne solidarnosti. Uostalom zašto bi nas se ticali krajiški dezerteri, bosanski šverceri naftom i one babe iz Koceljeve što ljube Slobinu sliku? Kosovo je samo vrhunac moći vučićevskog antinacionalizma. Jer Srbi bi trebalo da se tiču Srba. Dekosovizacija je označila i desuverenizaciju Srbije.

Druga iluzija je da je moguće izgraditi građansku državu bez građanske solidarnosti. Kada lider jedne opozicione stranke, ugledan i odmeren, kaže da ono što se dešava u nekoj tamo Mionici nećemo dopustiti da se to dešava u Beogradu. To zvuči čudno – jer kakva je razlika između Mionice i Beograda pošto je, tako piše, cela teritorija Republike jedinstveno pravno područje? Razlika su razume se partikularni interesi – stambeni, ekonomski, politički koji jedan značajno veći broj „naših“ ljudi vezuje za Beograd a ne za, na primer, Čačak. Podrazumeva se da ono što se dešava na Kosovu ne bismo dozvolili da se dešava u Beogradu. Uostalom, to ne bi dozvolio ni Zapad. Gospodari se staraju za bezbednost svojih kupleraja.

Degrađanizacija Srbije vrhuni na Kosovu. Jer građani koji se ne staraju o dobrobiti svojih sugrađana prestaju da budu građani. Tu se krije suštinska odgovornost svih nas za ovaj nesrećni događaj. Naše nesolidarnosti, nečinjenja, pristajanja i nadasve – kukavičluka. A za izgradnju države, građanske i nacionalne, potrebna je nadasve – hrabrost.

Možda ćemo to spoznati, ima još vremena. Smrt Olivera Ivanovića pokazala je da ćemo to možda saznati na najteži način.

No, ako se to desi, u genezi te spoznaje časno mesto zauzimaće njegova žrtva.

Izvor: Stanje stvari

POSTAVI ODGOVOR

*