Miloš Milojević: Kako je Zapad obmanuo Gorbačova

0

Gorbačovljev idejni zaokret s kraja osamdesetih bio je dvostruk. On je zajedno sa prljavom vodom komunističke vizije svetske istorije zasnovane na klasnoj borbi izbacio i dete sovjetske geopolitičke, post–Staljinove logike interesnih sfera, počevši od srednje i istočne Evrope

Dolazak na Vašingtonski samit 31. maja 1990. godine; ceremonija na visokom nivou na travnjaku Bele kuće gde se formalno pozdravljaju Mihaih Gorbačov i Džordž Buš (Foto: Predsednička biblioteka Džordža H. V. Buša, P13298-18)

„Retko kada u istoriji bili smo u prilici da posvedočimo da je politika velike sile, mada suočena sa mnogim preprekama i preokretima, postojano vođena tako idealističkim pogledom na svet, zasnovanom na univerzalnom izmirenju, u kome je slika neprijatelja konstantno bledela, sve do tačke kada je on praktično iščezao“, stoji u zaključku knjige The Egigma of 1989. francuskog politikologa Žaka Leveska (Jacques Levesque).

„Problem sa Gorbačovim“, beleži Vladislav Zubok, istoričar i autor dragocene knjige A Failed Empire: The Soviet Union in the Cold War from Stalin to Gorbachev (Neuspela Imperija: Sovjetski Savez u Hladnom ratu od Staljina do Gorbačova), „je što je on ideje u vođenju države razumevao isuviše ozbiljno“.

Oba navoda o delatniku koga britanski politikolog Arči Braun opisuje kao nekoga ko je „više nego iko drugi doprineo okončanju Hladnog rata između Istoka i Zapada“ dobila su novu ilustraciju i potkrepljenje zahvaljujući nedavno objavljenim dokumentima zapadne provenijencije koja svedoče o složenim i višeslojnim diplomatskim zbivanjima u pozadini ponovnog nemačkog ujedinjenja.

Postoji sklonost, možda zahvaljujući sugestivnoj snazi pokretnih slika i recidivima romantičarske vizije događanja naroda, da se kraj Hladnog rata sagledava kroz ikonične slike pada Berlinskog zida. Narod se spontano okupio, pobratimio a posle toga se to prevelo u suvoparni jezik političkih odluka. Potom se i armija nekadašnjeg kolosa sa Istoka povukla u zemlju iscrpljenu privrednim i društvenim mukama.

No, kao i mnoge druge, i ova pojednostavljena slika urezana u neke popularne predstave ume da zavara. Proces (re)ujedinjenja Nemačke – a on je ovde u središtu pažnje – bio je ozbiljno i dalekosežno odstupanje od poretka uspostavljenog na kraju Drugog svetskog rata. Taj poredak je percipiran kod dobrog dela sovjetskih nosilaca političke i vojne moći kao garancija bezbednosti njihove zemlje. Pristanak da se on dalekosežno izmeni, a da se zauzvrat ne dobije ništa deluje previše čak i za jednog Mihaila Gorbačeva – uz svu naivnost, kratkovidost i nesnalaženje u mutnim vodama međunarodnih odnosa koji mu se pripisuju.

Ono što je SSSR-u nuđeno zauzvrat bila je tema različitih spekulacija. Materijalni benefiti u vidu zapadnonemačke finansijske i privredne pomoći kao i aranžmani za sovjetske vojnike stacionirane u ogromnim bazama u Istočnoj Nemačkoj su nešto što je bilo relativno poznato.

Pad Berlinskog zida (Foto: Vikimedia)

Međutim daleko interesantnije i važnije su bezbednosne garancije. Njihovo postojanje je dugo osporavano. Kada su, u drugoj polovini 90–ih godina prošlog veka počele pripreme za proširenje NATO novim članicama bivši sovjetski zvaničnici su ukazali da se ovakvi potezi kose sa obećanjima datim Sovjetskom Savezu.

Anatolij Adamišin, nekadašnji zamenik sovjetskog sekretara za spoljne poslove, izjavio je 1997. godine da „nam je rečeno tokom procesa nemačkog ujedinjenja da se NATO neće širiti“. Slične reči naveo je i bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov kao i niz drugih nekada visokopozicioniranih sovjetskih zvaničnika.

Pojedini zapadni političari i diplomate saglasile su se ovim prikazom dešavanja. Džek Metlok koji je obavljao dužnost američkog ambasadora u Sovjetskom Savezu 1990. godine naveo je kako je Gorbačov dobio „nedvosmislene garancije da, ako se Nemačka ujedini, i ostane u NATO, da se NATO neće širiti ka Istoku“.

Ovakve navode sovjetskih i pojedinih zapadnih zvaničnika oštro je osporavao politikolog Mark Kramer u članku „The Myth of a No-NATO-Enlargment Predge to Russia“ objavljenom 2009. godine. Kramer, direktor Projekta za istraživanje Hladnog rata na Harvardu, pisao je izričito da dostupna dokumenta svih zainteresovanih strana „potkopavaju tvrdnju da su Sjedinjene Države ili druge zapadne države ikada obećavale kako neće biti proširenja NATO dalje od Nemačke“.

Nova saznanja

Međutim, stvari znatno menja materijal koji je u decembru ove godine objavio sajt Nacionalni bezbednosni arhiv (NBA). Ova organizacija koju čine istraživači različitih profila i novinari osnovana je 1985. a cilj joj je da objavljuje materijale relevantne javnosti u doba „rastuće tajnosti rada vlade“.

Kroz seriju dokumenta iz britanskih, američkih, sovjetskih, francuskih i nemačkih arhiva koji čine svojevrsni sofisticirani ogled iz diplomatske istorije pokazano je nedvosmisleno da su garancije koje su spominjali sovjetski zvaničnici postojale. Štaviše, njih su davali različiti lideri zapadnih zemalja u različitim kontekstima ali uvek dovoljno jasno da je nemoguće da je bilo reči o nesporazumu ili teško prevodivim tananostima diplomatskog jezika.

Diplomatska istorija (u svom dobrom izdanju) je zahtevna disciplina. Sitničavo praćenje hronologije, dešifrovanje dvosmislenosti diplomatskog izraza, ponekad i teško razlikovanje onoga što je privremenog karaktera i „radna verzija“ od onoga što je zvaničan i obavezujući stav ipak može da donese vredan rezultat – adekvatno razumevanje istorije međunarodnih odnosa nezamagljeno dnevnopolitičkim potrebama.

Mihail Gorbačov raspravlja o nemačkom ujedinjenju sa Hansom Ditrihom Genšerom i Helmutom Kolom u Rusiji, 15. jul 1990. (Foto: Bundesbildstelle / Presseund Informationsamt der Bundesregierung)

Izveštaj sa panela „Ko je šta i kome obećao u vezi sa širenjem NATO?“ koji su napisali Svetlana Sevranskaja i Tom Blenton i pažljivo odabrana dokumenta objavljena na sajtu NBA ukazuju da je u seriji diplomatskih susreta na visokom nivou i međunarodnim razgovorima različitog karaktera sovjetsko rukovodstvo uveravano – ili možda obmanjivano? – kako se prema rečima američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera NATO neće širiti „ni jedan inč prema Istoku“. Ključna fraza, kako ističu autori izveštaja, koja se spominje je „navedeni da poveruju“.

Da li je ovde bilo reči o svojevrsnoj diplomatskoj operaciji anesteziranja sovjetskog rukovodstva u osetljivim trenucima ponovnog ujedinjenja Nemačke (čiju je složenost i dalekosežnost teško preceniti) kako bi ih „omekšali“ biće jasnije sa podrobnijim istraživanjem operativne politike zapadnih država.

No, i ono što sada znamo nimalo nije laskavo za zapadne lidere. Džordž Buš je još na samitu na Malti uveravao Gorbačova kako se SAD neće ponašati agresivno u vezi sa krizama koje su nastupile u nizu istočnoevropskih država. „Neću skočiti na Berlinski zid“, uveravao je slikovitom metaforom Buš svog sovjetskog kolegu.

Otvoreniji istupi zapadnih lidera u vezi sa bezbednosnim garancijama SSSR-u počeli su u januaru 1990. godine sa govorom u Tucingu zapadnonemačkog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Genšera.

Prema izveštaju američke ambasade u Bonu koji je objavio NBA u vezi sa ovim govorom „promene u Istočnoj Evropi i proces nemačkog ujedinjenja ne smeju da vode ‘pogoršanju sovjetskih bezbednosnih interesa’“. U „bonskoj depeši“ sasvim eksplicitno se navodi šta ne treba da se čini kako bi sovjetski bezbednosni interesi ostali netaknuti: neće biti širenja teritorije NATO na Istok. Štaviše, dokument navodi i Genšerov predlog da se istočnonemačka teritorija isključi iz vojnih struktura NATO bez obzira na to što će se ona naći u jedinstvenoj nemačkoj državi. Istina, reč je samo o predlogu – ali je ipak ideja o specijalnom statusu istočnonemačke teritorije zabeležena u konačnom sporazumu o ujedinjenju Nemačke koji su 12. septembra 1990. potpisala „dva plus četiri“ ministra spoljnih poslova.

Od desna ka levo: ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer (SRN), ministar predsedavajući Lotar de Mazijer (DRN), ministar spoljnih poslova Rolan Dima (Francuska), Eduard Ševarnadze (SSSR), Daglas Hard (Velika Britanija) i Džejms Bejker (SAD) potpisuju takozvani Dva plus četiri dogovor (Sporazum o konačnom usaglašavanju u vezi sa Nemačkom) u Moskvi, spetembar 1990. (Foto: Bundesbildstelle / Presseund Informationsamt der Bundesregierung)

Ovaj govor imao je dalekosežan značaj. On je inicirao jednu grozničavu diplomatsku delatnost koja je svoj klimaks doživela posetom nemačkog kancelara Helmuta Kola Moskvi 10. februara 1990. godine. Tada je Gorbačov dao načelnu sovjetsku saglasnost da se Nemačka ujedini.

Na svakom od sastanaka koji su pratili ovaj proces kao i u međusobnoj komunikaciji zapadnih lidera nedvosmisleno je stavljano do znanja da se razumeju sovjetska očekivanja za bezbednosnim garancijama kao i spremnost da se takve garancije pruže.

Na sastanku između Bejkera i Gorbačova, 9. februara 1990. Bejker je u tri navrata upotrebio „formulu“ „nijedan inč prema Istoku“. On je uveravao Gorbačova, prema zapisniku razgovora koji se čuva u Gorbačovljevoj fondaciji, da ni Bejker ni predsednik Buš „ne nameravaju da unilaterlano iskoriste prednosti proprednosti proistekle iz procesa koji se trenutno odigravaju“. Bejker je dodao da Amerikanci „razumeju da je i Sovjetskom Savezu kao i drugim evropskim državama važno da imaju garancije da ako Sjedinjene Države održe svoje prisustvo u Nemačkoj u okvirima NATO, da se trenutna vojna jurisdikcija NATO neće niti jedan inč proširiti u istočnom pravcu.“

U ovom smislu je rečit Bejkerov izveštaj Džordžu Bušu sa sastanka sa Eduardom Ševernadzeom 4. maja 1990. godine.  „Ja sam se koristio vašim govorom i našim priznavanjem potrebe da prilagodimo NATO, politički i vojno, i da razvijamo Komisiju za bezbednost i saradnju u Evropi kako bismo učvrstili Ševernadzea u uverenju kako iz ovog procesa neće proisteći pobednici i gubitnici“, stoji u ovom dokumentu.

Naivnost i kompleks Zapada

Ova saznanja, i sama po sebi dragocena, otvaraju dosta pitanja. Jedno od njih je kako je Gorbačov mogao biti ovako obmanut? Koji su činioci u njegovoj političkoj kulturi a koji konkretni događaji odredili tok dešavanja?

I kritičari i privrženici Mihaila Gorbačova ne propuštaju da ocene da je on bio naivan i izrazito optimističan lider. Kombinacija ovih faktora je u domenu praktične politike neretko rađala sklonost ka ad hoc rešenjima i nespremnost da ozbiljno prione na ovladavanje praktičnim aspektima vođenja države.

Gorbačovljev idejni zaokret s kraja osamdesetih, piše Vladislav Zubok, bio je dvostruk. On je zajedno sa prljavom vodom komunističke vizije svetske istorije zasnovane na klasnoj borbi izbacio i dete sovjetske geopolitičke, post–Staljinove logike interesnih sfera, počevši od srednje i istočne Evrope.

Gorbačov je iznadio Margaret Tačer kada je na susretu sa njom 1984. godine citirao lorda Palmerstona da je spoljna politika zasnovana na „stalnim interesima“. No, osnova sovjetske spoljne politike s kraja 80–ih godina bila je sve, samo ne i vođena palemerstonovskim hladnokrvnim pragmatizmom.

Mihail Gorbačov govori pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih Nacija 1988. godine. Na ovom zasedanju Gorbačov je najavio ključne promene u sovjetskoj spoljnoj politici, uključujući i smanjenje ruskog vojnog prisustva u Istočnoj Evropi. Osim toga on je rekao da upotreba sile ili pretnja silom “ne smeju dalje biti instrument spoljne politike“ (Foto: Ujedinjene Nacije/un.org)

Nasuprot tome jedan skup parola zamenio je drugi – umesto pripovesti o svetskom socijalističkom preobražaju došla je Gorbačovljena idealistička žurba da uvede Sovjetski Savez u „zajednički evropski dom“. Ona je satrla sovjetske geopolitičke pozicije.

Gorbačov je krajem oktobra 1988. od svojih bliskih spoljnopolitičkih saradnika tražio da razrade govor koji je trebalo da održi pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih Nacija. Taj govor trebao je, prema Gorbačovu, da bude odgovor na Čerčilov govor održan u Fultonu 1946. godine o „gvozdenoj zavesi“. „To treba da bude anti–Fulton. Fulton naopačke. Predstavićemo naš pogled na svet i filozofiju zasnovanu na rezultatima iz poslednje tri godine. Mi ćemo istaći demilitarizaciju i humanizaciju našeg razmišljanja“, govorio je Gorbačov.

Ličnom snishodljivošću, koja je ponekad uistinu bila iskreno srdačna Gorbačov je nastojao da obezbedi da SSSR bude prihvaćen u društvu zapadnih sila. Gorbačov je, po svoj prilici, verovao da je potrebno upodobiti, „normalizovati“ SSSR i time obezbediti njegovo mesto u novom svetskom poretku. Ono što nije video jeste da je taj novi poredak zasnovan na promišljanju i sprovođenju geopolitičkih, vojnih i ekonomskih interesa. U tom svetu je možda mogao da postoji Sovjetski Savez. Ali nije mogao da postoji ravnopravni i bezbedni Sovjetski Savez.

Ovaj svojevrsni „kompleks Zapada“ prema koje je potrebna „normalizacija“ Rusije ostao je idejni naslednik Gorbačovljeve ere i u Jeljcinovoj Rusiji. Američki portal Blumberg označio je ove događaje kao temelj Putinove nepoverljivosti prema Zapadu. Očito da ruskom predsedniku perspektiva da postane model poznatog brenda kožne galanterije nije naročito privlačna.

Ovakva saznanja pomažu i da se bolje razume sadašnja politika. Ali ona pre svega doprinose razjašnjenju važnih hladnoratovskih dešavanja u drugoj polovini 20. veka. Tokom 2017. godine javnosti su postali dostupni dragoceni dokumenti o američkom učešću o iranskom puču. Podnaslov knjige američkog istoričara Džona Luisa Gedisa o Hladnom ratu – mi danas znamo – postaje sve aktuelniji.

* Članak je napisan krajem decembra prošle godine

(Pečat, br. 502, 12. 1. 2018)

POSTAVI ODGOVOR

*