Милош Шобајић: Србија је по мери човека

0

НЕ треба да хрлимо ни у чији загрљај. Било би добро да се окренемо себи, својим вредностима, талентима и способностима, да у миру сачекамо да ова турбулентна белосветска времена прођу. То у новогодишњем разговору за „Новости“ поручује велики српски сликар Милош Шобајић.

* Док неки одлазе у свет, ви сте својевремено одлучили да кренете у супротном правцу, да напустите Париз и поново почнете да живите у Београду?

– У Београду ми је, тренутно, изванредно. Немам жељу да живим ни у Берлину, ни у Њујорку. У Париз одем кад год могу, али не бих се задржавао више нигде, осим ту, где сам сад.

* Шта вас овде фасцинира?

– Атмосфера. Београд је чудо! Лондонски листови га проглашавају најузбудљивијим градом за младе. Имају то што им треба у ноћи, од 11 увече до 8 ујутро. После тог времена постоји ризик да они који немају шта да раде падну у депресију и незадовољство. Али, они који имају посао, у Београду могу да пронађу све. Одавде могу да путују и виде цео свет. Или да сачекају да свет дође у Београд.

* Шта они, који нису живели другде, не виде да имају у Србији?

– Сви треба да крену у свет, ко год то може. Не саветујем никоме да остане, било где. Глупо је и да Француз целога живота остане у Паризу, иако је то најлепши град на свету. Треба отићи, ако се има услова, и видети шта се ради у Kини, Јапану, Америци, Белгији, Италији. Па се онда одлучити. Многи ће се напољу одлично снаћи, али сумњам да ће тамо пронаћи и суштину свог бића.

* Шта вам највише годи у Београду?

– Чудновата енергија. Диван је то град. Београд је центар овог дела Европе. Нигде не постоји такво место петсто километара у круг. Београд је и велики културни центар овог дела Балкана, у најмању руку. Град по људској мери, иако су гужве велике. Живи се брзо, а полако. Све је то људски и у оквирима човека.

* За чим, с друге стране, жалите у Србији?

– Не треба жалити и патити ни за чим. Никад није било ни превише добро, ни превише лоше, ни данас, ни јуче, ни прекјуче. Идемо даље. Једва чекам да напуним 100 година. Зашто бих жалио за временом кад сам имао двадесет?

* Мора да вам, ипак, нешто недостаје?

– У Београду ми фали Париз. То је најнегованији и најлуђи град на свету. Пун историје. У Паризу могу да додирнем историју стару осамсто или хиљаду година. На улазу у једну авлију у Улици Франк Буржоа пише да су у 12. веку војници баш ту вежбали руковање самострелом. Уђеш у то двориште и одмах постанеш део историје. Или стојиш у Улици Сен Жак пред бројем 163 где је Франсоа Вијон у једној тучи 1455. изгубио лево око. Или се наслониш на исту столицу на којој је седео Сартр. Али, имамо и ми своју историју.

* Kолико су Француска и Запад изгубили на атрактивности и привлачности у последњој деценији?

– Париз није више оно што је био, и жао ми је због тога. Kада сам први пут отишао, и остао, 1972. године, био је то прави Град светлости. Сви смо хрлили тамо. То се поодавно изгубило. Велика западна Европа пружала је својим становицима извесну удобност, али, нажалост, сада исти они муџахедини који су секли главе Србима деведесетих, постављају бомбе Французима, Белгијанцима и осталима. Отишли су од нас према Атлантику, да сеју смрт.

* Шта је Србија, с друге стране, добила у тих последњих двадестак година?

– Напречац је и пребрзо сазрела. Видела је и осетила пакао на својој кожи, преживела га, спасла се и иде напред. То је велико искуство које много може да користи.

* Шта нам то још треба, па да постанемо савршени?

– Савршен је само Свевишњи. Тешко је направити тачно оно што желиш. Никад не буде како си замислио. Али, ако добро нишаниш, погодићеш близу центра. Треба стално да учимо. Kад сазнаш нешто ново и због тога промениш мишљење, то те чини разумнијим и паметнијим. Потребна нам је и вера у нас саме, самосвест да сви треба да учествујемо у стварању боље државе, а не да то остављамо само онима који су на власти. Сваки појединац треба на свој начин да доприноси бољем животу у друштву.

* Kом царству да се при том приклонимо?

– Радо бих био добар са свима који нам желе добро, али не бих склапао савезе. Треба да знамо ко нам је непријатељ, где је фронт и одакле долази опасност, да би је се клонили. На свет треба гледати хладно, с мало висине и стално осматрати да ли је непријатељ иза, или испред нас. Таква су времена.

* Недавно сте поставили инсталацију, као одраз тих наших времена, око апокрифног Јеванђеља Марије Магдалене, читаво испрскано крвљу.

– Све је попрскано крвљу. Цела наша историја и историја света. Христ разапет на крсту је попрскан. Све је у крви.

* Данас, тек, не престаје да прска?

– Западна Европа и Америка упорно разбијају народе и државе у корист њихове цивилизације. Од Балкана, до Арапског пролећа. Хоће да владају светом. Јачи влада. А они су моментално јачи, па себи дају право да разбијају. Тако су разбили и Југославију, и Србију, и север Африке. Разбијају где стигну. Па им се после то разбијање обије о главу.

* На Западу је данас веома опасно изаћи на улицу, а на вашим сликама је ризично ући и у сопствено купатило?

– Гине се, од брачног кревета, преко купатила, до нуклеарне експлозије. Од суначне плаже, до атомског рата. И сваки кутак је место велике опасности. Сликам га упорно већ деценијама. Ту налазим највеће задовољство и инспирацију, у шест квадрата моје слике, где човек мора да пређе преко низа замки и изненађења. Права је уметност преживети.

* Има ли у таквим условима места за срећу?

– Треба, најпре, поставити себи питање шта је то срећа. Несреће су свакодневне, али сваку лошу вест покушавам да претворим у добру. Најгора вест је смрт, или кад видиш да она долази. Све друго је добра вест. Срећа може да завара. Мислио сам да само глуп човек може да буде срећан, а онда сам са мојом Мајом срећу пронашао овог лета. Читав живот је једна велика несрећа од које треба правити срећу. И, то је цео проблем наше егзистенције и партије коју играмо на овој планети. Сасвим случјано смо дошли, па да нешто и урадимо. Лепим бојама фарбамо зло у нешто између среће и несреће. Живот се налази између та два супротстављена пола и може да буде леп, ако сами себи не правимо беспотребне проблеме. Све је у нашој глави.

* Оваквав свет погодује сликарима?

– Све је експресивно и у потпуној неизвесности. Сцене су стравичне. Живимо у непосредној опасности од апсолутне и тоталне експлозије. А експлозија је пуна боја. Само далтонисти ништа од тога неће видети.

УСKОРО ЛЕГАТ НА ТОПЛИЧИНОМ ВЕНЦУ

МИЛОШ Шобајић открива за „Новости“ да је од града Београда добио легат, и ускоро би у њега требало да се усели.

– Биће озваничен тек кад га отворимо. Надам се да ће то бити убрзо после Нове године. На Топличином венцу је, у најлепшем делу Београда, поред Музеја примењене уметности. Ту ће, на 400 квадрата, бити моје скулптуре и слике, колико сам могао да их сакупим. Ту ћу да правим разне догађаје, изложбе, концерте, књижевне вечери, да оснујем фондацију, да додељујем награде. Али, није дошло време за резиме. То ми само даје подстрек да идем још даље. Планирам да од јесени отворим своју мастерс класу при Универзитету „Џон Незбит“. Тек сам негде на пола пута.

ТРАМПУ БИТНИ ИНТЕРЕСИ

* ХОЋЕ ли се нешто променити доласком Доналда Трампа?

– Трамп, па први поглед, делује фино. Надам се да ће доћи до неких позитивних помака. Али, не заборавимо да је Доналд Трамп пре свега Американац, и да су за њега битни само амерички интереси.

 

 

 

 

Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*