Мина Ћурчић: Коме је била потребна “крвава жетва“?

0

Пре деветнаест година у атару села Бујанце, на Косову и Метохији, убијено је 14 српских жеталаца из села Старо Грацко. Овај злочин, познат и као “крвава жетва“, остао је нерасветљен. Пошто се све збило јула 1999.године, само месец дана након повлачења српских снага и доласка првих трупа КФОР на КиМ, можда се некоме тада и чинило да се ради о некој подмуклој освети, последњем трзају тек окончаног рата, али све што је уследило након тога, говори нам да се не ради о томе; Скоро две деценије касније, питамо се, коме је била потребна крвава жетва, убиство српске деце на обали Бистрице у Гораждевцу, убиство седамнестогодишњег Димитрија у Грачаници, мартовски погром, низ напада на Србе  о којима слушамо скоро сваког дана?

Мандат КФОР-а заснива се на резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244, донетој 10.јуна. Резолуција 1244 прецизно одређује задатке КФОР-а. КФОР је требало да обезбеди безбедно окружење за повратак српских и албанских избеглица, обезбеди границу са Албанијом, разминира територију КиМ, као и да обезбеди повлачење српских снага. По свему судећи, једино ово последње је снагама КФОР пошло за руком; Главни задатак КФОР-а, међународних мировних снага под вођством НАТО-а, јесте чување реда и мира, односно стварања сигурности на Косову и Метохији након повлачења српских снага; На теротирију Косова и Метохије ушли су 12.јуна 1999.године. Међутим, талас албанског безакоња је почео већ 13.јуна, а кулминирао је 24.и 25.јуна када је само у Приштини убијено 16 људи. Тада се на Косово и Метохију, према подацима Високог комесаријата за избеглице УН, вратило 447 хиљаде Албанаца, а иселило 71.400 Срба. Убијено је на десетине Срба и десетине су отете, док се пљачкама, паљевинама, истеривању из станова ни данас не зна број. КФОР је према резолицији 1244 требало да спроведе демилитаризацију УЧК и осталих група наоружаних Албанаца. Но, одмах по преузимању одговорности за КиМ, УЧК је пуштена да успоставља контролне пунктове, организује параде, хапси и мучи наводне сараднике “окупатора“, поставља градоначелнике у неким градовима и учествује у пљачкању у паљењу српске имовине. Тек 21.јуна постигнут је споразум генерала Џексона са УЧК према којем је ова “организација“ у року од седам дана требало да престане да носи оружје и униформе изван строго одређених сабирних места и преда тешко наоружање, а за 90 дана требало је да нестане. Међутим, Агим Чеку, начелник штаба УЧК, тада је признао да је да је до уговореног рока само половина од тог броја дошла на пунктове за предају оружја, правдајући то “породичним проблемима“. Говорио је о томе да ће се УЧК преименовати у јединице некакве “Гарде“. КФОР је тврдио да бивши припадници УЧК имају право да се пријаве у будућу Националну гарду, неку врсту локалних одбрамбених снага, уколико испуне услове које су поставиле међународне снаге. Који су то услови, ни данас не знамо. Но, ако бисмо “крваву жетву“ посматрали из угла оних који живе у 2018.години, јасно је да је овај злочин био потребан онима који на све начине покушавају да нам отму Косово и Метохију. Реч је о косметским Албанцима, али пре свега, и онима који их штите; Бернард Кушнер је обећао да ће преврнути небо и земљу да би нашао кривце. Нити је преврнуо небо и земљу, нити је нашао кривце, просто је отишао са Косова и Метохије, препустивши неком другом да се бави злочином у Старо Грацком; У јуну ове године, истекао је десетогодишњи мандат мисије ЕУЛЕКС. Та мисија ће остати на Космету само као посматрачко-саветодавно тело, а према свим оценама, током десет година боравка на КиМ ЕУЛЕКС није успео да заведе владавину права, нити да испуни одредбе о статусној неутралности. Ниједан злочин над српским становништвом није процесуиран, а заташкаване су афере о примању мита од Албанаца. Како нам се  данас нуде брза решења за Косово и Метохију и инсистира се на потписивању правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине, како од стране Албанаца тако и од стране Запада, јасно је да су ови злочини били део једног процеса који траје и данас; Да би Косово и Метохија били предати, било је неопходно протерати што више Срба са Космета, а оне које су остали, застрашити. Често се говори о некаквој “новој реалности“ са којом морамо да се суочимо. Сви знамо на шта се мисли када се то каже, но, поставља се питање које створио ту “нову реалност“ и на који начин? Они који су имали задатак да створе безбедне услове за повратак српских и албанских избеглица, као и да омогуће косметским Србима и Албанцима да заједно живе на Космету, уместо тога, затворили су очи пред албанским злочинима над Србима, омогућивши Албанцима да наставе да их протерују.

.

Старо Грацко, село  у општини Љипљан, некад беше српско село. Данас је ситуација сасвим другачија: у Старо Грацком живе Срби и Албанци, појавили су се посредници који продају српску земљу Албанцима, но, не треба бити наиван, те замерити Србима. Крвава жетва је учинила своје:14 мушкараца је изгубило живот, осам српских породица је заувек завијено у црно. Албанци из Македоније, Прешева и Бујановца, Косова и Метохије, купују плацеве и граде куће. Неки весели Твитераш је једном написао “кад продаш њиву на Косову Албанцу за 200 евра, немој да долазиш у кафану и наручујеш: Ко да ми отме из моје душе Косово“, не размишљајући о томе да се тај Србин, који је продао њиву, сећа 1968, када су у појединим градовима на КиМ током ноћи освануле албанске заставе, 1981.године када су Албанци масовно протестовали на КиМ, 1998.када су се водиле борбе између српских полицијских снага и тзв. ОВК, 1999. године када су Срби остали сами, након што су се српске снаге повукле са КиМ, јула исте године када десила крвава жетва, 2003.године и  масакра у Гораждевцу,2004. године и мартовског погрома,убиства седамнестогодишњег Димитрија Поповића у Грачаници; У међувремену, тзв. Косово је прогласило независност, а десио се и низ напада на Србе и њихову имовину; Данас се од нас очекује да признамо тзв. Косово или поделимо српски народ на оне који живе северно и јужно од Ибра. Остати и опстати на Косову и Метохији данас је све само не лако; Но, има сврхе, све док Србија не одустане, не дигне руке, не окрене свом народу на КиМ леђа, правдајући то борбом за неко боље сутра. Можда не би било лоше да се бавимо оним што се дешава сада: док Албанци са југа Србије захтевају да “њихово“ питање буде део преговора у Бриселу, можда бисмо ми могли да захтевамо нешто конкретније: имена и презимена оних који су починили злочине над Србима након 1999. године. Имена и презимена свих оних који су врло добро знали шта чине, нимало се не стидећи тога; У име неког бољег сутра, у име будућности наше деце и све оне деце која су, игром случаја, постала сведоци онога са чим се суочила Европа у двадесет и првом веку,а што је почело у Босни и на Космету: нападима из заседе, убиствима невиних, смрћу која вреба иза сваког угла, пошасти нашег доба, тероризмом.

M. Ћурчић

Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*