Мира Ступица: Све највеће слике зла припадају Американцима!

0
Мира Ступица: Ми Срби нисмо мудри
Рекли смо НЕ Аустрији па је цео народ морао да изађе из државе, па смо рекли НЕ Хитлеру, НЕ Стаљину, па смо НАТО-у…. рекли НЕ… и толико пута НЕ, НЕ, НЕ…. и наш НЕЕЕЕЕ…МА. Хајде да пробамо једном да кажемо ДА.
Шта фали Чесима, Мађарима, Бугарима… који су увек говорили ДА? Ми им сада завидимо јер су сачували главе, сачували економију, сачували градове, сачували културу, сачували земљу и ево их, живе много боље од нас и ми сањамо да ћемо кроз извесно време доћи на њихов ниво.
Једна књига  не престаје да побуђује пажњу читалаца. Њен аутор је глумица Мира Ступица, а назив је „Шака соли„. Међу корицама, на 250 страна, Мира је сместила читав свој живот.Тачније, све што је о њему хтела да каже. А рекла је доста: о детињству, о младости, о свом првом мужу, глумцу Мавиду Поповићу, о свом трећем мужу, политичару Цвијетину Мијатовићу, о пријатељима, о светским великанима из политике и културе, о својој кћери Мини и унуци која се зове Миа, о својим улогама, о свом млађем брату, глумцу Бори Тодоровићу, о Сартру, Крлежи, Андрићу, Брозу… али највише и најнежније, са највише љубави писала је о свом другом мужу, редитељу и архитекти Бојану Ступици. Човеку који је обележио њен живот.
На питање због чега је одлучила да напише ову провокативну књигу, Мира Ступица (78) каже: „У оним годинама када смо као народ били у једној клаустрофобичној ситуацији, других комуникација просто није било него да седнем и окренем се себи. Немаш комуникацију са светом, тешко ти је да оствариш комуникацију са средином у којој живиш, немаш комуникацију ни са својим животом јер су ти одузети сви елементи живота. Морала сам некако да комуницирама сама са собом, па сам се вратила у свој живот. Тај мој живот о коме говорим био је уједно и период који нам је много тога доброг оставио у култури, период великих и умних људи.“
Чини се и да вам је било веома важно да у овој књизи одбраните Бојана Ступицу од свих неправедних оптужби и свих тешкоћа кроз које је пролазио. Кажете у књизи да Бојану није режим нанео ударце, већ људи из тог режима. Како то да вас нико није повредио, никоме нисте отписали?
„Ми Тодоровићи имамо породично једну добру иронију према нама самима. То је иронија која нас брани од патетике. Од патетике љубави, патетике патње и бола. Тако ја у књизи никога не прозивам и не оптужујем, нити икоме ишта замерам кад је у питању моја каријера, јер ме је од свега лошег чувала моја самоиронија. Бојан је, пак, прерано умро и затрпали су га превелики догађаји после његове смрти: изгубили смо ону државу, дошли су ратови… тако да он није продужио ни ехо своје личности. С друге стране, за живота је против њега вођена хајка, одиј. Нису били у питању естетски принципи, радило се о сујетама људским, о томе ко је изнад кога по власти… И због тога сам Бојану остала дужна. У ствари, дужна му је наша култура, јер је Бојан био њен чудесан великан, реформатор у позоришту. Ја њега видим и у представама које се данас играју. Он је актуелан и жив и данас, јер је ишао пре свога времена. Погледајте шта је било са Достојевским. Имао је 57 година када је умро, а тек после смрти је добио признања у којима за живота није уживао. За живота је око себе имао толико ружног света који га је иритирао и омаловажавао. Природа ствари је таква да чим се мало подигнеш, мораш имати људе којима ћеш засметати, који ће ти завидети, који те, коначно, неће разумети. То све треба опростити, то иде у рок службе. И зато нема горчине у мојој књизи. И они који су нас мазили, и они који су нас гњавили или рањавали, сви су они у ствари саучесници наших живота. Ја већ у својој грађи имам моменат праштања. Чим умем нешто да разумем, умем и да праштам. А поготову кад дођеш у неке године, када је већ све добило патину, и срећа и несрећа су добиле патину и почињу да личе једна на другу.“
Свих ових година чували сте своја пријатељства са људима који су остали на простору бивше Југославије, оне исте у којој сте ви стекли огромну славу. Сада вас зову да идете у Хрватску?
„Пријатно ми је што видим да смо опет отшкринули врата нашим суседима и што до мене допиру пријатни гласови. Сви све знају о свакоме. Као што ми о њима све знамо, без обзира што се увек надомешети нека, мање или више ружна прича. Сада сам добила позив да идем на Ријеку да будем члан жирија за фестивал малих сцена, и видим да ће тамо бити и Македонци и Словенци, и поново се састајемо. А све је то могло да буде без овог ружног у протеклих десет година, да смо се на цивилизован начин растајали. Људско биће је састављено од светлости и од мрака, од бофла и од квалитета. Има ситуација када бофл у теби направи пуч над целим твојим бићем, и ти направиш нешто што никада не би направио. То се очигледно догађа у ратовима када је згодна прилика да те сопствено зло узме под своје. Зато се и дешавају тако страшне ствари. Из тих наших мракова и буџака су неконтролисано излетала наша зла која смо неконторилсано чинили другима и други нама. И када смо све порушили, сада ‘ајде Јово поново.“
Једном сте рекли да је телевизија као медиј у многоме допринела тој мржњиТелевизија је много крива. Она је најопасније присуство у нашим кућама. Она нуди само песницу као најјачи аргумент, и оно чиме се повлађује најнижем укусу. И ми у позоришту смо имали дилеме: шта је за народ, а шта је, као, за интелигенцију. Показало се да је само добро пролазило. Народ је долазио на неког Монтерлана, на пример, и то на неку представу која није била баш много разговетна, али је била добра. А на неки тнгл-танг није нико долазио. Према томе, нема вађења да нешто народ воли. Пружи том народу и нешто друго па нека изабере.“
Када сте постали супруга политичара Цвијетина Мијатовића, били сте у том тренутку веома блиски власти, тачније били сте део врха власти. Како сте се тада осећали?
„Бранила сам се од тог физичког припадања једном миљеу. Ја сам припадала другом миљеу, уметничком, и моје обе ноге су биле у њему. То о чему ви говорите била је само једна секвенца мог живота када сам била већ зрео човек, када су моје слике о стварима биле сасвим другачије од оних у младости.“
„Марија се бори с анђелима“, представа Атељеа 212 у режији Љубомира Драшкића, а према тексту тадашњег чешког дисидента Павела Кохоута, по мишљењу многих је ваша најбоља улога, а ви у књизи кажете једна од пет-шест најбољих које сте одиграли у више од пет деценија каријере. То је, на неки начин био и ваш опроштај са позориштем.
Тај комад је веома драматична прича о глумици под идеолошком паском, у тадашњој Чехословачкој. Како данас гледате на те судбине социјалистичких уметника, дисидената?
„Таквих судбина је око мене било много и све су те судбине имале свој ореол. Међутим, видели смо после да нису баш сви били свеци. Дошао је нови показатељ, нови зглоб живота, и сви ти ореоли су спали. Тако ни Хавел више није онај Хавел. И многе наше тадашње свеце који су имали ореоле, видели смо у другој слици истог живота. Одједном су се преобразили у нову врсту оног истог од чега су сами страдали.“
Да ли је после пада Берлинског зида престала потреба за таквим текстовима као што су били Хавелови, или овај Кохоутов у коме сте играли, као и бројни други српских, пољских или мађарских дисидентских писаца? „
Не. Нема идеалног времена и нема времена у коме неко није патио. Медиокритети су један врло жилав коров. Можеш мало да га почупаш, скратиш, проредиш, али он поново осваја своје место и поново загорчава неком свету његову егзистенцију. Постоје само цивилизованији односи у форми, постоје у култури боље изглачани приступи, али у самој бити увек један Црњански мора да буде прогањан од неког Марка Ристића, неком Бојану Ступици ће увек живот загорчавати неки Ели Финци или Милан Дединац…“
Хоћете рећи да један Моцарт увек мора да има свог Салијерија?
„Када вам то раде индивидуално, још некако и можете да се браните. Али када вам то раде у име државе, када вам то раде у име партије, онда је то погубно.“
Увек је некако било инспиративно правити филмове и представе о злу које је долазило са Истока, а мање забавно говорити о сопственом, пре свега америчком злу
„Ако има нечег што може да се памти као зло, онда су то: Вијетнам, истребљење Индијанаца, атомске бомбе на Јапан…. све највеће слике зла су тамо и припадају Американцима. Ја не кажем да су други свеци, али ово што бројим је најстрашније, укључив и оно што су нама урадили марта 1999. године. Тровати људе, а у исто време говорити како то радиш у име хуманости, то је ипак непојамни злочин. И човек мора од тог зла да се брани.“
Као што смо се ми Срби бранили и као што се сада бранимо?
„Не можеш, на жалост, храброшћу да се браниш. Мораш то мудрошћу да чиниш. Зато и прихватам све ово што сада радимо и што кажемо „да“ уместо „не“, прихватам то као једну врсту нужне, неопходне мудрости да сачувамо оно мало главе и оно мало живота што имамо. Рекли смо НЕ Аустрији па је цео народ морао да изађе из државе, НЕ Хитлеру, па НЕ Стаљину, па смо НАТО-у рекли НЕ… и толико пута НЕ, НЕ, НЕ…. и наш НЕЕЕ…МА. Хајде да пробамо једном да кажемо ДА. Шта фали Чесима, Мађарима, Бугарима… који су увек говорили ДА.? Ми им сада завидимо јер су сачували главе, економију, градове, културу, сачували су земљу и ево их, живе много боље од нас и ми сањамо да ћемо кроз извесно време доћи на њихов ниво. Не може се рачун за онај ужас у коме смо живели последњих десет година испостављати на данашњу адресу, уместо на стару адресу. Не може се из празног тањира послужити ручак и готово. Морамо се стрпети. Кад смо трпели толико дуго, стрпимо се сада када треба да видимо како ћемо да радимо. А руку на срце, баш нисмо неки много вредан народ. Треба неко добро да нас повуче за уши да почнемо да радимо.“
Београд.цом

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*