Mira Stupica: Sve najveće slike zla pripadaju Amerikancima!

0
Mira Stupica: Mi Srbi nismo mudri
Rekli smo NE Austriji pa je ceo narod morao da izađe iz države, pa smo rekli NE Hitleru, NE Staljinu, pa smo NATO-u…. rekli NE… i toliko puta NE, NE, NE…. i naš NEEEEE…MA. Hajde da probamo jednom da kažemo DA.
Šta fali Česima, Mađarima, Bugarima… koji su uvek govorili DA? Mi im sada zavidimo jer su sačuvali glave, sačuvali ekonomiju, sačuvali gradove, sačuvali kulturu, sačuvali zemlju i evo ih, žive mnogo bolje od nas i mi sanjamo da ćemo kroz izvesno vreme doći na njihov nivo.
Jedna knjiga  ne prestaje da pobuđuje pažnju čitalaca. Njen autor je glumica Mira Stupica, a naziv je „Šaka soli„. Među koricama, na 250 strana, Mira je smestila čitav svoj život.Tačnije, sve što je o njemu htela da kaže. A rekla je dosta: o detinjstvu, o mladosti, o svom prvom mužu, glumcu Mavidu Popoviću, o svom trećem mužu, političaru Cvijetinu Mijatoviću, o prijateljima, o svetskim velikanima iz politike i kulture, o svojoj kćeri Mini i unuci koja se zove Mia, o svojim ulogama, o svom mlađem bratu, glumcu Bori Todoroviću, o Sartru, Krleži, Andriću, Brozu… ali najviše i najnežnije, sa najviše ljubavi pisala je o svom drugom mužu, reditelju i arhitekti Bojanu Stupici. Čoveku koji je obeležio njen život.
Na pitanje zbog čega je odlučila da napiše ovu provokativnu knjigu, Mira Stupica (78) kaže: „U onim godinama kada smo kao narod bili u jednoj klaustrofobičnoj situaciji, drugih komunikacija prosto nije bilo nego da sednem i okrenem se sebi. Nemaš komunikaciju sa svetom, teško ti je da ostvariš komunikaciju sa sredinom u kojoj živiš, nemaš komunikaciju ni sa svojim životom jer su ti oduzeti svi elementi života. Morala sam nekako da komunicirama sama sa sobom, pa sam se vratila u svoj život. Taj moj život o kome govorim bio je ujedno i period koji nam je mnogo toga dobrog ostavio u kulturi, period velikih i umnih ljudi.“
Čini se i da vam je bilo veoma važno da u ovoj knjizi odbranite Bojana Stupicu od svih nepravednih optužbi i svih teškoća kroz koje je prolazio. Kažete u knjizi da Bojanu nije režim naneo udarce, već ljudi iz tog režima. Kako to da vas niko nije povredio, nikome niste otpisali?
„Mi Todorovići imamo porodično jednu dobru ironiju prema nama samima. To je ironija koja nas brani od patetike. Od patetike ljubavi, patetike patnje i bola. Tako ja u knjizi nikoga ne prozivam i ne optužujem, niti ikome išta zameram kad je u pitanju moja karijera, jer me je od svega lošeg čuvala moja samoironija. Bojan je, pak, prerano umro i zatrpali su ga preveliki događaji posle njegove smrti: izgubili smo onu državu, došli su ratovi… tako da on nije produžio ni eho svoje ličnosti. S druge strane, za života je protiv njega vođena hajka, odij. Nisu bili u pitanju estetski principi, radilo se o sujetama ljudskim, o tome ko je iznad koga po vlasti… I zbog toga sam Bojanu ostala dužna. U stvari, dužna mu je naša kultura, jer je Bojan bio njen čudesan velikan, reformator u pozorištu. Ja njega vidim i u predstavama koje se danas igraju. On je aktuelan i živ i danas, jer je išao pre svoga vremena. Pogledajte šta je bilo sa Dostojevskim. Imao je 57 godina kada je umro, a tek posle smrti je dobio priznanja u kojima za života nije uživao. Za života je oko sebe imao toliko ružnog sveta koji ga je iritirao i omalovažavao. Priroda stvari je takva da čim se malo podigneš, moraš imati ljude kojima ćeš zasmetati, koji će ti zavideti, koji te, konačno, neće razumeti. To sve treba oprostiti, to ide u rok službe. I zato nema gorčine u mojoj knjizi. I oni koji su nas mazili, i oni koji su nas gnjavili ili ranjavali, svi su oni u stvari saučesnici naših života. Ja već u svojoj građi imam momenat praštanja. Čim umem nešto da razumem, umem i da praštam. A pogotovu kad dođeš u neke godine, kada je već sve dobilo patinu, i sreća i nesreća su dobile patinu i počinju da liče jedna na drugu.“
Svih ovih godina čuvali ste svoja prijateljstva sa ljudima koji su ostali na prostoru bivše Jugoslavije, one iste u kojoj ste vi stekli ogromnu slavu. Sada vas zovu da idete u Hrvatsku?
„Prijatno mi je što vidim da smo opet otškrinuli vrata našim susedima i što do mene dopiru prijatni glasovi. Svi sve znaju o svakome. Kao što mi o njima sve znamo, bez obzira što se uvek nadomešeti neka, manje ili više ružna priča. Sada sam dobila poziv da idem na Rijeku da budem član žirija za festival malih scena, i vidim da će tamo biti i Makedonci i Slovenci, i ponovo se sastajemo. A sve je to moglo da bude bez ovog ružnog u proteklih deset godina, da smo se na civilizovan način rastajali. Ljudsko biće je sastavljeno od svetlosti i od mraka, od bofla i od kvaliteta. Ima situacija kada bofl u tebi napravi puč nad celim tvojim bićem, i ti napraviš nešto što nikada ne bi napravio. To se očigledno događa u ratovima kada je zgodna prilika da te sopstveno zlo uzme pod svoje. Zato se i dešavaju tako strašne stvari. Iz tih naših mrakova i budžaka su nekontrolisano izletala naša zla koja smo nekontorilsano činili drugima i drugi nama. I kada smo sve porušili, sada ‘ajde Jovo ponovo.“
Jednom ste rekli da je televizija kao medij u mnogome doprinela toj mržnjiTelevizija je mnogo kriva. Ona je najopasnije prisustvo u našim kućama. Ona nudi samo pesnicu kao najjači argument, i ono čime se povlađuje najnižem ukusu. I mi u pozorištu smo imali dileme: šta je za narod, a šta je, kao, za inteligenciju. Pokazalo se da je samo dobro prolazilo. Narod je dolazio na nekog Monterlana, na primer, i to na neku predstavu koja nije bila baš mnogo razgovetna, ali je bila dobra. A na neki tngl-tang nije niko dolazio. Prema tome, nema vađenja da nešto narod voli. Pruži tom narodu i nešto drugo pa neka izabere.“
Kada ste postali supruga političara Cvijetina Mijatovića, bili ste u tom trenutku veoma bliski vlasti, tačnije bili ste deo vrha vlasti. Kako ste se tada osećali?
„Branila sam se od tog fizičkog pripadanja jednom miljeu. Ja sam pripadala drugom miljeu, umetničkom, i moje obe noge su bile u njemu. To o čemu vi govorite bila je samo jedna sekvenca mog života kada sam bila već zreo čovek, kada su moje slike o stvarima bile sasvim drugačije od onih u mladosti.“
„Marija se bori s anđelima“, predstava Ateljea 212 u režiji Ljubomira Draškića, a prema tekstu tadašnjeg češkog disidenta Pavela Kohouta, po mišljenju mnogih je vaša najbolja uloga, a vi u knjizi kažete jedna od pet-šest najboljih koje ste odigrali u više od pet decenija karijere. To je, na neki način bio i vaš oproštaj sa pozorištem.
Taj komad je veoma dramatična priča o glumici pod ideološkom paskom, u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Kako danas gledate na te sudbine socijalističkih umetnika, disidenata?
„Takvih sudbina je oko mene bilo mnogo i sve su te sudbine imale svoj oreol. Međutim, videli smo posle da nisu baš svi bili sveci. Došao je novi pokazatelj, novi zglob života, i svi ti oreoli su spali. Tako ni Havel više nije onaj Havel. I mnoge naše tadašnje svece koji su imali oreole, videli smo u drugoj slici istog života. Odjednom su se preobrazili u novu vrstu onog istog od čega su sami stradali.“
Da li je posle pada Berlinskog zida prestala potreba za takvim tekstovima kao što su bili Havelovi, ili ovaj Kohoutov u kome ste igrali, kao i brojni drugi srpskih, poljskih ili mađarskih disidentskih pisaca? „
Ne. Nema idealnog vremena i nema vremena u kome neko nije patio. Mediokriteti su jedan vrlo žilav korov. Možeš malo da ga počupaš, skratiš, prorediš, ali on ponovo osvaja svoje mesto i ponovo zagorčava nekom svetu njegovu egzistenciju. Postoje samo civilizovaniji odnosi u formi, postoje u kulturi bolje izglačani pristupi, ali u samoj biti uvek jedan Crnjanski mora da bude proganjan od nekog Marka Ristića, nekom Bojanu Stupici će uvek život zagorčavati neki Eli Finci ili Milan Dedinac…“
Hoćete reći da jedan Mocart uvek mora da ima svog Salijerija?
„Kada vam to rade individualno, još nekako i možete da se branite. Ali kada vam to rade u ime države, kada vam to rade u ime partije, onda je to pogubno.“
Uvek je nekako bilo inspirativno praviti filmove i predstave o zlu koje je dolazilo sa Istoka, a manje zabavno govoriti o sopstvenom, pre svega američkom zlu
„Ako ima nečeg što može da se pamti kao zlo, onda su to: Vijetnam, istrebljenje Indijanaca, atomske bombe na Japan…. sve najveće slike zla su tamo i pripadaju Amerikancima. Ja ne kažem da su drugi sveci, ali ovo što brojim je najstrašnije, uključiv i ono što su nama uradili marta 1999. godine. Trovati ljude, a u isto vreme govoriti kako to radiš u ime humanosti, to je ipak nepojamni zločin. I čovek mora od tog zla da se brani.“
Kao što smo se mi Srbi branili i kao što se sada branimo?
„Ne možeš, na žalost, hrabrošću da se braniš. Moraš to mudrošću da činiš. Zato i prihvatam sve ovo što sada radimo i što kažemo „da“ umesto „ne“, prihvatam to kao jednu vrstu nužne, neophodne mudrosti da sačuvamo ono malo glave i ono malo života što imamo. Rekli smo NE Austriji pa je ceo narod morao da izađe iz države, NE Hitleru, pa NE Staljinu, pa smo NATO-u rekli NE… i toliko puta NE, NE, NE…. i naš NEEE…MA. Hajde da probamo jednom da kažemo DA. Šta fali Česima, Mađarima, Bugarima… koji su uvek govorili DA.? Mi im sada zavidimo jer su sačuvali glave, ekonomiju, gradove, kulturu, sačuvali su zemlju i evo ih, žive mnogo bolje od nas i mi sanjamo da ćemo kroz izvesno vreme doći na njihov nivo. Ne može se račun za onaj užas u kome smo živeli poslednjih deset godina ispostavljati na današnju adresu, umesto na staru adresu. Ne može se iz praznog tanjira poslužiti ručak i gotovo. Moramo se strpeti. Kad smo trpeli toliko dugo, strpimo se sada kada treba da vidimo kako ćemo da radimo. A ruku na srce, baš nismo neki mnogo vredan narod. Treba neko dobro da nas povuče za uši da počnemo da radimo.“
Beograd.com

POSTAVI ODGOVOR

*