Мирјана Бобић Мојсиловић: „Срамота је да Лола Новаковић буде сахрањена малтене као општинско дете!“

0

У друштву спектакла у коме је све подређено рејтингу, количини простора заузетог на насловним странама и могућој добити с тим у вези, нажалост, значај свачијег живота подлеже тој језивој и неумољивој утакмици која мери специфичну тежину човека.

Пало ми је то на памет када ми је неколико пријатеља, глумаца, са разложном огорченошћу јавило да је Лола Новаковић, жена која је деценијама била и симбол Београда, али и симбол једног доброг времена, једне добре земље, сахрањена малтене као општинско дете.

Велику Лолу Новаковић на последње путовање испратио је комшија, уз присуство педесетак пријатеља и поштовалаца. Није било великих говора, није било никакве комеморације, нити се ико из Града појавио на сахрани, нити се потрудио да Лолу испрати не само како доликује, него и како би је испратио сваки други Београд, осим овога у коме данас живимо.

Није сахрањена у Алеји великана. На испраћају, са звучника, чула се њена легендарна песма „Само кап весеља тражим“.

Њена смрт заслужила је неколико реченица у информативним емисијама, и зачуђујуће мали простор у новинама.

А све што је у свом животу стекла, Лола Новаковић је оставила Београду.

Певала је Лола генерацији наших родитеља, обележила је једно велико време, представљала нас је часно и успешно на једној давној Евровизији, и њене песме су постале наш домаћи евергрин.

Била је нека наша верзија Френка Синатре.

Kако је могуће да смо то заборавили? Kако је могуће да нам је све то престало да буде важно?

Она је, данас, метафора.

Ова мала прича о заборављању јесте метафора ове земље, данас.

Ако заборавимо и не потрудимо се да запамтимо оно што су наше мајке или баке урадиле за нас, ако нам ништа не значи оно што је било пре нас, ако томе не умемо са поштовањем да се поклонимо, иако смо малкице и од тога направљени, ко смо и шта ћемо бити?

Иронично је како често памтимо људе и догађаје вредне заборављања и како заборављамо оне који су вредни памћења. И каже се да је тешко заборавити онога ко нам је дао толико тога незаборавног, али се, данас и овде, чини да баш и није тако.

Лола Новаковић је певала песме о Београду. Потресно је данас, у овој малој причи, али и у свим другим нашим стварносним причама, подсетити се ових стихова о Београду:

„Од бола си знао да у себи јечиш,

ал’ те нико није видео да клечиш.

Ми смо теби своју поклањали младост,

делили са тобом и тугу и радост.“

Додајмо овом мајушном списку успомена, уз које смо расли, и још један детаљ: на многе начине, Лола Новаковић јесте метафора достојанства, културе, отмености, успеха који је стигао као логични расплет огромног рада, она је такође метафора једног живота обојеног вредностима које су се подразумевале и које данас скоро да више ником ништа не значе.

Онај ко је проценио да Лола Новаковић не заслужује да буде испраћена достојанствено уз захвалност Београда и уз најлепше сећање, показао нам је једну сасвим нову музику.

А ту, ниједна кап весеља не може помоћи.

 

 

Фамили.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*