Мирјана Kарановић: Не занима ме да будем друштвено ангажована у оваквом друштву

0

И није реч о храбрости, ја више немам оптимизма за тако нешто, каже позната глумица.

Своју и квантитетом и квалитетом богату каријеру Мирјана Kарановић употпунила је и улогом Наталије Петровне у чувеном комаду “Месец дана на селу” Ивана Тургењева, односно у представи у режији Иве Милошевић, премијерно одиграној 2. фебруара на сцени “Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта.Реч је о роли која је светски драмски и врх и посластица – тумачиле су је и Ингрид Бергман и Хелен Мирен, на Бродвеју и Вест енду – а Мирјана Kарановић ју је оживела претапајући готово три сата духовитост, горчину, мелодрамске тонове… У овој причи где су сви ликови – од сасвим младих до оних у зрелим годинама, различитих статуса, уверења и погледа на свет – у својеврсној (не)могућој мисији када је о љубави, мушко-женским, као и о међуљудским односима реч, нижу се чежње, наде, запитаности, љубомора, слутње којима је и упориште и исходиште заправо у њима самима. У средишту је Наталија Петровна и њени односи са мушкарцима – од супруга, преко пријатеља у зрелим годинама до младог учитеља свог детета. Дочаравајући је својим снажним глумачким волуменом, Мирјана Kарановић вивисекцира и питања шта се заправо са човеком дешава када му се догоди љубав, да ли је то извор наде и новог живота или пак тек талас зебње, да л’ то љубав све остало чини мање битним ил’ је само разум на тренутак изгубио контролу…

Разговор са Мирјаном Kарановић рађен је након конференције за новинаре, на којој је премијера најављена и на којој су о овој представи, о својим ликовима, Тургењеву говорили Светозар Цветковић, Марко Јанкетић, Марко Баћевић, Ирфан Менсур, Бранка Петрић и други. Упитана за разговор испрва врло непосредно и чак на известан начин срдачно, рече: ”Па да ставите у наслов ‘љуби се са тридесет година млађим мушкарцем’, а негде на крају текста да је реч о сцени из представе”.

Уследише осмех, уздах, па и разговор…

Рекло би се да вас је понео Тургењев?

– Да, веома. То су улоге за којима се чезне. Велике улоге, добро написане имају свој волумен… Литература су. Велики писац Тургењев је написао дивне реченице и мисли које тај мој лик изговара и које те покрећу, носе… Уз то, не мање важна је и редитељка, која се не бави тим текстом као музејским артефактом на сцени него у том садржају, у тој причи и проналази и даје му животворност. И сви ми који смо на сцени смо у ту причу која је пре свега дубоко људска ушли не по принципу сад ћемо одиграти још једну класику на позорници и тако се показати него смо у то што су животи ликова које играмо унели наше људске димензије, наше емоције. Зато смо и током проба и током прогона када се игра цео комад имали и имамо узбудљиво путовање кроз то чувено дело класичне драмске литературе. Врло емотивно. Морам истаћи; дивно је кад имаш партнере на које можеш да се ослониш, којима можеш да упутиш емоцију и који теби узвраћају емоцију. Емоцију у свој њеној битности и узвишености. Ми се с нашим ликовима узбудљиво поигравамо животним соковима.

Потенцирате емоције, њихов значај…

– Мислим да је искрена, права емоција најснажнији и најважнији начин комуникације уметника са публиком. И човека са човеком, али сад не говорим о томе. Хоћу да кажем да је мени као неком ко креира, ко је аутор свог лика у том оживљавању то да ја могу ту емоцију да донесем и пребацим до гледалаца нешто што за мене значи да сам успела.

Живимо у времену и свету у коме узвишена, искрена емоција није на цени и где банализација има примат?

– Па, ја онда не живим у том свету. Али не верујем у то. Мислим да је то понижавање и поражавање правих емоција, њиховог достојанства, лаж, да је конструкција и манипулација. То је наметнуто. Можда постоји потреба да се људи обезличе, да им се импутира то да те неке њихове аутентичне емотивне реакције постану блазиране и да кроз банализацију људи заправо постану што више равнодушни према разним стварима које се око њих дешавају и да их све мање и мање ствари потреса. Мислим да је то маска која је данас пожељна, али исто тако видим – и кроз вести и медијске садржаје кад им сагледате структуру и наличје – да људи и те како у својој самоћи, односно кад су сами са собом, да те истинске емоције избијају, свесно или несвесно и да страховито пате. А то доводи до ужасних ствари, ужасних догађаја. Јер заправо не можеш негирати своје емоције. Ако их човек стално потискује, онда се оне у њему изврну или у агресију према другим људима или у деструкцију, односно у агресију према себи. Често се изврну у болест која човека уништава.

За вас је, уз богату каријеру, везана друштвена ангажованост…

– Не занима ме да будем друштвено ангажована у оваквом друштву. Kо има снаге и оптимизма нека се ангажује. И није реч о храбрости, ја више немам оптимизма за тако нешто. То више није мој простор.

После редитељског првенца “Добра жена” и “Реквијема за госпођу Ј.” Бојана Вулетића, са којима сте имали успеха када је о филму реч, спремате ли нешто ново?

– Да, али је рано говорити о томе. Још је у развоју

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*