Mirjana Karanović: Ne zanima me da budem društveno angažovana u ovakvom društvu

0

I nije reč o hrabrosti, ja više nemam optimizma za tako nešto, kaže poznata glumica.

Svoju i kvantitetom i kvalitetom bogatu karijeru Mirjana Karanović upotpunila je i ulogom Natalije Petrovne u čuvenom komadu “Mesec dana na selu” Ivana Turgenjeva, odnosno u predstavi u režiji Ive Milošević, premijerno odigranoj 2. februara na sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta.Reč je o roli koja je svetski dramski i vrh i poslastica – tumačile su je i Ingrid Bergman i Helen Miren, na Brodveju i Vest endu – a Mirjana Karanović ju je oživela pretapajući gotovo tri sata duhovitost, gorčinu, melodramske tonove… U ovoj priči gde su svi likovi – od sasvim mladih do onih u zrelim godinama, različitih statusa, uverenja i pogleda na svet – u svojevrsnoj (ne)mogućoj misiji kada je o ljubavi, muško-ženskim, kao i o međuljudskim odnosima reč, nižu se čežnje, nade, zapitanosti, ljubomora, slutnje kojima je i uporište i ishodište zapravo u njima samima. U središtu je Natalija Petrovna i njeni odnosi sa muškarcima – od supruga, preko prijatelja u zrelim godinama do mladog učitelja svog deteta. Dočaravajući je svojim snažnim glumačkim volumenom, Mirjana Karanović vivisekcira i pitanja šta se zapravo sa čovekom dešava kada mu se dogodi ljubav, da li je to izvor nade i novog života ili pak tek talas zebnje, da l’ to ljubav sve ostalo čini manje bitnim il’ je samo razum na trenutak izgubio kontrolu…

Razgovor sa Mirjanom Karanović rađen je nakon konferencije za novinare, na kojoj je premijera najavljena i na kojoj su o ovoj predstavi, o svojim likovima, Turgenjevu govorili Svetozar Cvetković, Marko Janketić, Marko Baćević, Irfan Mensur, Branka Petrić i drugi. Upitana za razgovor isprva vrlo neposredno i čak na izvestan način srdačno, reče: ”Pa da stavite u naslov ‘ljubi se sa trideset godina mlađim muškarcem’, a negde na kraju teksta da je reč o sceni iz predstave”.

Uslediše osmeh, uzdah, pa i razgovor…

Reklo bi se da vas je poneo Turgenjev?

– Da, veoma. To su uloge za kojima se čezne. Velike uloge, dobro napisane imaju svoj volumen… Literatura su. Veliki pisac Turgenjev je napisao divne rečenice i misli koje taj moj lik izgovara i koje te pokreću, nose… Uz to, ne manje važna je i rediteljka, koja se ne bavi tim tekstom kao muzejskim artefaktom na sceni nego u tom sadržaju, u toj priči i pronalazi i daje mu životvornost. I svi mi koji smo na sceni smo u tu priču koja je pre svega duboko ljudska ušli ne po principu sad ćemo odigrati još jednu klasiku na pozornici i tako se pokazati nego smo u to što su životi likova koje igramo uneli naše ljudske dimenzije, naše emocije. Zato smo i tokom proba i tokom progona kada se igra ceo komad imali i imamo uzbudljivo putovanje kroz to čuveno delo klasične dramske literature. Vrlo emotivno. Moram istaći; divno je kad imaš partnere na koje možeš da se osloniš, kojima možeš da uputiš emociju i koji tebi uzvraćaju emociju. Emociju u svoj njenoj bitnosti i uzvišenosti. Mi se s našim likovima uzbudljivo poigravamo životnim sokovima.

Potencirate emocije, njihov značaj…

– Mislim da je iskrena, prava emocija najsnažniji i najvažniji način komunikacije umetnika sa publikom. I čoveka sa čovekom, ali sad ne govorim o tome. Hoću da kažem da je meni kao nekom ko kreira, ko je autor svog lika u tom oživljavanju to da ja mogu tu emociju da donesem i prebacim do gledalaca nešto što za mene znači da sam uspela.

Živimo u vremenu i svetu u kome uzvišena, iskrena emocija nije na ceni i gde banalizacija ima primat?

– Pa, ja onda ne živim u tom svetu. Ali ne verujem u to. Mislim da je to ponižavanje i poražavanje pravih emocija, njihovog dostojanstva, laž, da je konstrukcija i manipulacija. To je nametnuto. Možda postoji potreba da se ljudi obezliče, da im se imputira to da te neke njihove autentične emotivne reakcije postanu blazirane i da kroz banalizaciju ljudi zapravo postanu što više ravnodušni prema raznim stvarima koje se oko njih dešavaju i da ih sve manje i manje stvari potresa. Mislim da je to maska koja je danas poželjna, ali isto tako vidim – i kroz vesti i medijske sadržaje kad im sagledate strukturu i naličje – da ljudi i te kako u svojoj samoći, odnosno kad su sami sa sobom, da te istinske emocije izbijaju, svesno ili nesvesno i da strahovito pate. A to dovodi do užasnih stvari, užasnih događaja. Jer zapravo ne možeš negirati svoje emocije. Ako ih čovek stalno potiskuje, onda se one u njemu izvrnu ili u agresiju prema drugim ljudima ili u destrukciju, odnosno u agresiju prema sebi. Često se izvrnu u bolest koja čoveka uništava.

Za vas je, uz bogatu karijeru, vezana društvena angažovanost…

– Ne zanima me da budem društveno angažovana u ovakvom društvu. Ko ima snage i optimizma neka se angažuje. I nije reč o hrabrosti, ja više nemam optimizma za tako nešto. To više nije moj prostor.

Posle rediteljskog prvenca “Dobra žena” i “Rekvijema za gospođu J.” Bojana Vuletića, sa kojima ste imali uspeha kada je o filmu reč, spremate li nešto novo?

– Da, ali je rano govoriti o tome. Još je u razvoju

 

 

Blic

POSTAVI ODGOVOR

*