Мирослав Лазански: „Агрокор”, пријатељи и супарници

Блаженопочивши краљ ујединитељ Александар Први на примеру „Агрокора“ може да потврди да је заиста био краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Јер, „Агрокор“ је ујединио део оне велике Југославије. Истина, у проблемима

0

Било је то пре скоро 50 година, Франсоа Мишлен, председник највеће француске компаније за производњу аутомобилских гума управо је пристао да фабрику аутомобила „Ситроен“ прода италијанском „Фијату“.

Председник Француске позвао га је због тога у Јелисејску палату. Де Гол је врло хладно примио Мишлена и на италијанском језику га упитао: „Come sta?“, односно „Како сте?“. Наравно, Мишлен је одмах схватио „питање“ и „Ситроен“ није пао у руке „Фијату“, већ га је касније преузео „Пежо“.

Не знам ко је овде у балканској причи око „Агрокора“ и „Меркатора“, Хрвата, Срба и Словенаца заправо Де Гол, а ко Мишлен, тек блаженопочивши краљ ујединитељ Александар Први на примеру „Агрокора“ може да потврди да је заиста био краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Јер, „Агрокор“ је ујединио део оне велике Југославије. Истина, у проблемима.

Француска епизода од пре 50 година и наши, наравно и хрватски и словеначки, садашњи проблеми око „Агрокора“ показују да у контексту напора великих корпорација да преузму контролу над балканским тржиштем, појединачни национални и државни интереси представљају још увек и одређену брану за склапање одређених послова.

Европске владе и политичари говоре о отвореним границама и либерализацији, али се у пракси понашају у стилу: „Лепо је да негде постоји либерализација, само не код нас“.

Кад се пре 16 година француска државна компанија „Електрисите“ домогла 25 одсто акција у италијанској приватној компанији за производњу електричне енергије „Мондетисон“, то је у италијанској јавности изазвало гнев; она је то третирала као упад на италијанску територију.

Влада у Риму тада је издала саопштење да Французи покушавају да стекну монопол над либералним италијанским тржиштем електричне енергије, па је то приморало Париз да одмах нагласи како „Електрисите“ неће повећавати свој удео у акцијама „Монтедисона“.

Италијанске власти су такође на брзину усвојиле посебан закон како би блокирале акцију француске компаније. Са своје стране, иако је истакла да саосећа с Италијом, Европска комисија је тада нагласила да нема овлашћења да интервенише.

Француско-италијански спорови између корпорација нису никаква новост, од окончања Другог светског рата између ове две земље остварене су многобројне индустријске и финансијске трансакције, од којих су неке изведене пријатељски, док су друге изазивале сукобе и свађе.

Случај „Монтедисон“ представљао је, како су то тада Италијани тврдили, само врхунац таласа француских инвестиционих упада на италијанску територију. И поред чињенице да су обе земље и тада припадале ЕУ.

Француска банка „Креди агрикол“ је највећи појединачни власник акција најмоћније италијанске банкарске групе „Интеса-БЦИ“, француски произвођач тешке механизације „Алстом“ преузео је од „Фијата“ контролу над изградњом брзих пруга, „Телеком“ из Француске је други по величини појединачни власник акција у телекомуникационој групи „Винд-Инфострада“, којом управља италијанска државна компанија за производњу електричне енергије „Енел“.

Француски продавци на мало склапају савезе с италијанским продавцима на мало. Француски „Ошан“ повезао се с италијанским „Ринашенте“, „Карфур“ са „Сгс“, „Л клерк“ са групом „Конад“. Француски „Данон“ купује компаније за производњу минералне воде и сирева.

Италијани тврде да су водећа сила у свету моде, али њихове најпознатије марке су под контролом или утицајем великих француских произвођача луксузне робе. На удару француских инвеститора су и скоро сви сектори италијанске индустрије и финансија. Француска издавачка кућа „Ашет“ преузела је италијанску издавачку кућу „Рускони“, „Лафарж“ је инвестирао у италијанске фабрике цемента.

Но, овај процес није једносмеран, Италијани су стекли контролу над француском компанијом за производњу кућних апарата „Мулинекс“, „Фијат“ је преузео производњу аутобуса од „Реноа“, италијанска „Финмеканика“ ушла је у програм „Ербас“ и војни „Еадс“.

Док је евро у европском дому, дом управо на економском плану открива и историјске напуклине. Националне економије се боре за превласт, политичари концептуално не знају шта даље да раде на тим плану. Немци желе европску савезну државу, са строгом економском регулативом, Французи то не прихватају, напротив, они желе ЕУ по мери јачања свог националног и економског идентитета. И зато су економски офанзивни где год то могу.

Француско-италијанске везе на највишем корпорацијском нивоу успостављене су и преко веза између чланова клуба богатих бизнисмена из северне Италије „Салото буоно“ и француске банкарске куће „Браћа Лазар“, при чему је породица Ањели неприкосновени лидер ове француско-италијанске елите.

На сличан начин су својевремено успостављене и пословне везе између српске, хрватске и словеначке елите и када је „Агрокор“ у питању. Можда око случаја „Агрокор“ треба да учимо из историје француско-италијанских економских веза и свађа.

Јер, могло би се рећи да су Хрватска и Србија најбољи непријатељи. Њихов однос љубави и мржње не датира само из периода после 1991. Две земље су вековима биле блиске и очигледно да између Србије и Хрватске ипак постоји извесна наклоност. И без „Агрокора“.

ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*