Miša Đurković: Uspon desnice, babe i žabe

0

Dominantna pobeda Norberta Hofera, kandidata Štraheovog FPO-a u prvom krugu predsedničkih izbora u Austriji, kao i radikalne mere koje preduzima nova poljska vlada Beate Šildo, pokrenuli su novi talas priče o usponu „desnice” i „desničara” u Evropi. Mediji su uvek gladni senzacija i velikih priča, pa se ova tema razvlači upravo na takav način: mešaju se babe i žabe, u isti koš se trpaju i fašisti i antiimigranti, i proruski i pronato pokreti, i progej i antigej organizacije. Pokušaćemo ovde da u postojeći haos unesemo makar malo reda.

Najbolje je pratiti samoizabrano pozicioniranje ovih političkih subjekata u ideološke, političke i sve više geopolitičke frakcije unutar Evropskog parlamenta. Tako uočavate da je Orbanov Fides regularni član Evropske narodne partije, dakle desnog centra, koja je, uz to, već u trećem mandatu vladajuća grupa u EU. Oni se dakle nalaze u istoj grupi gde i CDU Merkelove, bavarski CSU, i većina narodnjačkih i demohrišćanskih mejnstrim partija, pa stoga otpadaju sve kvalifikacije o njima kao ekstremistima. To što Orban pokušava da redefiniše ciljeve delovanja evropske desne politike u smeru resuverenizacije, ne vodi ga nipošto van evropskog mejnstrima.

Isto se može reći i za poljsku Partiju prava i pravde, regularnu članicu grupe Evropskih konzervativaca i reformista. Od 2010. godine britanski Konzervativci su upravo s braćom Kačinjski i još jednim brojem istočnoevropskih partija desnog centra izašli iz Evropske narodne partije praveći de fakto geopolitički, proamerički blok desnice koji sve vreme nastoji da zaustavi zahuktale procese Merkelove i EPP ka postepenoj federalizaciji EU, a istovremeno i da oživi staru britansku konstantu Intermarijuma, odnosno bloka država koje prave bafer zonu namenjenu da sprečava približavanje Rusije i Nemačke. Partija prava i pravde na udaru je pre svega globalnih finansijskih krugova jer slično Orbanu pokušava da podrije takozvanu četvrtu granu vlasti, odnosno „nezavisne” finansijske i političke institucije, koje zapravo štite interese stranaca i sprečavaju vođenje suverene nacionalne politike.

Mnogo pre u kontekst radikalne desnice mogli bi se staviti drugi pripadnici ove grupacije, poput Partije Finaca (ranije: Pravih Finaca) koja je deo vlasti u svojoj zemlji od prošle godine, isto kao i danska Narodna partija, inicijator veoma kontroverznog antimigracionog zakona. No, sve to Britancima ne smeta dok se drže evroskeptične, kao i antiruske i antikineske retorike.

Tek onda dolazimo do opcija koje bi se mogle opisati kao pozicije radikalne desnice. Radikalna desnica koja se zaista nalazi u nekoj vrsti uspona poslednjih godina jeste novi fenomen na evropskoj političkoj sceni koliko god se levičari trudili da ih predstave kao klasične fašiste. U Evropskom parlamentu postoje dve takve grupacije. Evropa slobode i direktne demokratije obuhvata dve veće nacionalne partije, britanski UKIP Najdžela Faridža, koji polako tone u zaborav posle očajnog rezultata na parlamentarnim izborima, kao i italijanski pokret Pet zvezdica Bepea Grila. No, trenutno najzanimljiviji član ove grupacije jeste Alternativa za Nemačku (AfD), koja je posle promene rukovodstva prošle godine počela da vodi mnogo odlučniju antiimigrantsku politiku, što joj je donelo veliki uspeh u porastu popularnosti, kao i na regionalnim izborima.

Ideološki najznačajnija frakcija ove nove desnice je Evropa nacija i slobode. Tu su pre svega francuski Nacionalni front, holandska i austrijska Partija slobode, Flamanski interes i italijanska Liga za sever. AfD je, čini se, sve bliži tom bloku. Ovo je ozbiljan evroskeptični, antiimigrantski, antifederalistički i uglavnom antinato blok, s dobrim odnosima glavnih lidera sa Rusijom (uz izuzetak Vildersovih Holanđana). Ovaj blok mnogo je uradio poslednjih godina da čuvajući osnovu svoje politike nađe način za prilagođavanje savremenim marketinškim tehnikama, kao i da umekša određene delove programa kako bi ušao u šire biračko telo. Neuspeh desnih mejnstrim partija da na odgovarajući način reše finansijsku, demografsku i pre svega imigrantsku i bezbednosnu krizu, doveo je do znatnog rasta popularnosti nove desnice.

To nisu stare ekstremističke partije koje je karakterisao antiparlamentarizam, rasizam, propovedanje nasilja, kao i antisemitizam. Štaviše, antiimigrantska, odnosno antimuslimanska pozicija približila ih je jevrejskim zajednicama, pa se Vilders slika sa jarmulkom na glavi, a Marin Le Pen je zbog antisemitizma izbacila oca iz partije.

Upravo je apel jevrejskih zajednica doveo do diferencijacija ove grupe od grčke Zlatne zore i mađarskog Jobika – one su ocenjene kao antisemitske i ekstremističke i stoga nisu ni u jednom klubu.

Na kraju treba primetiti da upravo Amerikanci, koji se nalaze u strašnom talasu naleta proširenja NATO-a ka Rusiji, podstiču po Evropi strah od Rusije i njenog navodnog delovanja preko evropske radikalne desnice. U isto vreme, ni najmanje im ne smeta očigledna obnova nacizma u Ukrajini ili na Baltiku: dok god je on antiruski.

Politika

POSTAVI ODGOVOR

*