Miša Matić: Buncanje Mile Alečković

Miša Matić: Buncanje Mile Alečković

0

„Bunca kao baba u bolesti“ – Vuk Karadžić – „Srpski riječnik“ Beč 1852

U antrfileu autorskog teksta „Polemika sa pevcima o neslobodama iz mračne prošlosti“, poznate naučnice iz iseljeništva, koja se predstavlja za poslenika srbstva ( politička patriotska organizacija kojoj sada pripada negira jednačenje po zvučnosti suglasnika, pa cenim da i ona ima isti stav ) naiđoh na ove reči: Jednom publicisti danas opet smetaju pesnici koji su pre 70 godina „pevali Titu“. U drugom delu rečenice gde kaže smetaju, prepoznao sam sebe, meni smetaju oni što su pevali njemu, ali još više oni što su pevali o njemu,  međutim u onoj reči „opet“ – nisam se prepoznao. Oni meni sve vreme smetaju, a ne opet. Nikad nisu prestali da mi smetaju. Po daljim rečenicama, shvatih na koga misli autorka u čijoj zvaničnoj biografiji, prikazanoj na veb sajtu Akademije za diplomatiju i bezbednost, stoji da se školovala u francuskom obdaništu, a da joj je maternji jezik srpski, da govori i piše francuski, ruski, engleski i španski jezik, da samo govori italijanski i slovenački, da čita na nemačkom jeziku, ali i da razume sve slovenske jezike. Uz nekoliko univerzitetskih diploma ima i počasno odbranjen doktorat. Kao i neiscrpna tema onih pesnika koji mi smetaju – Broz, ova naučnica počasno brani doktorat. Tema nije objavljena na ovom sajtu, kao što nikad nije utvrđena tema za razne Brozove doktorate, a imao ih je sedam ( nisu mu baš samo pevali i zvanično su ga titulisali i titrali, da ne svene kao ljubičica u jesen ), a on sam je priznao da je jedino zaslužio onaj iz vojnih nauka, čiji je laureat sam postao kao prvi u istoriji Vojnih akademija na tlu Srbije i Austrougarske. U nastavku ove impresivne biografije, kaže se da je ona autor više od 80 stručnih radova i knjiga, a kao prvi naslov navodi se: Pojam ludila u slovenskoj i istočno-hrišćanskoj tradiciji. Od devet pobrojanih zasluga, među kojima je i ta o majstorstvu u jogi staro pune 33 godine, stoji da je zaslužna što je dete osobe dva puta odlikovane od francuske vlade, a titula glasi: pupille de la nation – đak nacije, u slobodnom prevodu. O finansijkoj prednosti ove zasluge nema pomena. Vidimo da je po profesiji profesor po pozivu i da ima zapažen niz gostovanja, ali nema stalno nameštenje. To čak ni ova akademija, za koju na sajtu ne piše ko joj je osnivač, ali vidimo da na čelu ovog obrazovnog preduzeća stoji niko  drugi do nekadašnji osnivač JUL-a. Njegova biografija na istom sajtu, sastoji se od 6 rečenica. Druga rečenica glasi ovako: Radio je u Službi državne bezbednosti i kao profesor na Kriminalističko-policijskoj akdemiji u Beogradu. Sastav nastavnog kadra je veoma šarenolik: od bivšeg načelnika Generalštaba, preko učesnika NOB-a od 1941 i doktora raznih nauka, do ljudi koji su boravili po zatvorima zbog raznih krivičnih dela. Na ovoj akademiji, kojom je vedrio i oblačio pokojni Brana Crnčević, a nemale počasti ukazivane Lin Montgomeri, polaznici se uče raznim veštinama od kritičkog rasuđivanja, preko plesa, do borilačkih veština. Da li odatle pod nadzorom ovakvih profesora  izlaze neki srbski Džems Bondovi ili se prozvode novi Miloš Minić i Ratko Dražević? U svakom slučaju nekim novim naraštajima neće smetati oni što pevaju Brozu, moći će da plešu uz pesme o njemu, da ih kritički rasuđuju, ali ida se potuku, ako treba, sa onima kojima smeta Broz posle 70 godina. Biće kompletne diplomatske ličnosti.

Odakle autorki  teksta sa onim antrfileom, simpatije ka ulizičkom ponašanju, a pri tom se bavi pedagoškim radom, na tako bitnom mestu, gde poltronstvo ne bi smelo da bude prestižna osobina. Da li je njen tekst, kako sama navodi, za one kojima smetaju tvorci bele i plave ljubičice i oni koji navode decu da vole Tita više nego batu, seku, mamu i tatu, zapravo predstavlja njen mehanizam odbrane, u svetu u kome ona sama ne može da razlikuje stvarnost i zamišljeni svet. Da li će moći da reši patnju ili prikrije simptome koji prate njenu vrhunsku sublimaciju? Možda se ljubav prema roditeljima i srodnicima može okvalifokovati kao „incestuozni moral“, a ljubav prema zlikovcu to nikako ne može predstavljati, jer sa Brozom, deca koja se toj ljubavi nagovaraju nisu u srodstvu. Znači, ipak je, da zaključim na osnovu njenog teksta, kako je pevao još jedan sadašnji pripadnik iste patriotske partije, kao i autorka, lepše voleti Tita, nego mamu i tatu. Ako ga nisu toliko voleli, onda će im ova psihološkinja dati dijagnozu „incestuoznog morala“.

Da budemo načisto, pevati Titu na uvo je stvar ličnog dogovora nekog pevača, pesnika ili kakvog umetnika i taj može sa svojim talentom da radi šta god poželi, taj mi ne smeta, ali goniti druge da to čine, pri tom im preteći, poput majke ove naučnice, predstavlja savršeno zlo, a pravdati to zlo pozitivnom ideologijom, predstavlja savršenu morbidnost. Peva njena majka: „Naše pesme zli neka se plaše, Druže Tito mi ti se kunemo!“ Zli smo naravno mi koji se ne kunemo Brozu, pa treba da se plašimo i pesama i Brozovih pesnika, jer će nas stići kazna i ko zna kakva sve pošast, od kofiskacije celokupne imovine, do prebijanja, sakaćenja ili smrti i tajne sahrane, sve sa oreolom narodnog neprijatelja. Praksa mi daje za pravo. A majka te kćerke braniteljke peva najgorem neprijatelju srpskog naroda i plaši preostale Srbe, smatrajući ih zlom, ukoliko se ne zakunu Brozu! U istoj toj pesmi, ova neosporno netalentovana žena, u stihu ispisanom pre ovog pretećeg, kaže: Praznik s`lazi na ulice naše. Ne uklapajući broj slogova, ona pribegava sakaćenju reči( šta bi tek sa čovekom radila, reč ne može da se brani ), praznik umesto da silazi, on s`lazi, pri tom ne goverići nam ni odakle on to s`lazi, a kad je već praznik sašo, pesnikinja nas šalje U oblake da letimo smelo, da li zbog njihovog praznika ili zbog kakve reperesalije, ako nam bace bombu na kuću ili pred noge, pa onda odletimo u oblake, ali to i nije neko smelo letenje, to je letenje pod prinudom, smelost se iskazuje suprotstavljajući se prinudi.

O neshvatanju umetničke slobode, koja ne podrazumeva i slobodu za glupost,  svedoči dečija pesmica koja se zove Beogradska balada. Za ovu pesmu me vezuje sećanje iz perioda osnovne škole, kada je došlo da razlaza u tumačenju između učiteljice razredne nastave i učiteljice koja je predavala muzičko i pokušavala da nas đake trećeg razreda nauči da horski otpevamo ovu pesmu. Jedna je govorila da je to zapravo opis ubistva srpskog deteta u Beogradu kod Čukur česme, a druga je tvrdila da je to opis nama nepoznatog zločina Gestapoove patrole u doba nemačke okupacije za vreme II svetskog rata.

BEOGRADSKA BALADA

 Prošlo je dete ulicom,

Majka ga na vodu poslala,

a za njim trag jedini,

cipela mala ostala.

 

Putem ga srele patrole.

Neko se nečem smejao

bile su bele kupole

i sneg je beli vejao.

 

Posle je sve potamnelo

Veče se zimsko spuštalo…

Dete se nije vratilo…

Tiho je s česme šuštalo…

 

Majka je kose čupala

što ga je na vodu poslala

Kraj česme je samo nečija

cipela mala ostala

Ovde nam pesnikinja govori u smislu policijske istrage, da je jedini trag koji postoji za nesrećnim detetom – ostavljena cipela, al ne znamo odakle i koje patrole, dal nizamske, dal nedićevske, dal nemačke naiđoše, pa uhapsiše ili ko zna šta učiniše sa detetom. Vidimo samo da se neko nečem smejao, ni ko, ni čemu, ali bila je zima i verovatno da je to sve bilo u blizini neka crkve ili kakve znamenite zgrade sa kupolom. Na zimu nas navodi i sledeća strofa i ukazuje nam da se sve dogodilo u doba večeri, a Dete se nije vratilo…, međutim sledeći stihje već čista fantastika: Tiho je s česme šuštalo… iz pesme se vidi da dete nije stiglo do česme, pa nije moglo da ostavi otvorenu slavinu, da je tako pošto je u pitanju zimsko veče, cev bi od hladnoće pukla i ne bi moglo tiho, već bi moralo bučno da šušti. Morala je pesnikinja, kada je to pisala da angažuje i vodoinstalatera kao stručnog konsultanta. Ovako osta fantazija da se slavina neće na zimi zalediti. Zaplet dolazi u poslednjoj strofi čiji prvi stih neodoljivo podseća na jedan monolog iz filma U raljama života, gde Semka Sokolović u ulozi tetke govori: Onda je Suljo plako,  ćupao kose sebi na glavi, al nema pomoći, kasno…a ova pesma kaže: Majka je kose čupala Što ga na vodu poslala. Poetesa opet ima problem sa brojem slogova, pa izbacuje skraćeni oblik glagola biti iz stiha koji bez tog glagola deluje potpuno nepismeno i za nekoga ko je završio analfabetski kurs. Kulminacija kriminalističkog zapleta se stvara kada saznajemo da mala cipela kraj česme možda i nije od deteta iz prve strofe, jer ona dobija neodređeni oblik vlasništva pridevom nečija.

Dok je bila dete, autorku onoga teksta sa antrfileom, majka ili dadilja, svejedno vodili su u francusko zabavište, dal za ruku, dal limuzinom, sa sve crvenom zastavicom u ruci. Ona je u tom stranom zabavištu bila uskraćena za kolektivno čitanje i deklamovanje pesmica koje smo mi srpska deca morali da učimo i deklamujemo u srpskim zabavištima. Predpostavljam, na osnovu teksta, da ona nije učila ove pesme, a svako ko voli svoje dete, ne bi davao da to ono samo i pogleda.

Šta je sve crveno

 

Crvena je bulka,

crvena je lopta,

crvena je deteti

mašnica u kosi.

Crvena je zastavica

koju moje dete

u povorci nosi.

Naša je to zastava

što sve ljude spaja

ta crvena zastava

slobode i maja.

Prihvatajući optužbu da mi smetaju pesnici, a ja dodajem i pesme, koje su hvalile ili pevale o Titu, navešću nekoliko stihova, jer ne mogu da poverujem, da naučnoj radnici, pedagogu, psihologu i patrioti ovo ne može da smeta:

A kad je pao crki mrak sami

izgubila se vrata u tami

 

Turci tabor zaposeli,

toplak vetar tajfun nije,

al`okliznu jedno Ture

niz kaldrmu Skadarlije…

 

Trči trčkom mali Indus

bosa noga tuče takt,

nosi trsku, traži tatu,

spotače se. Pade. Bang!

Pa se diže, zove tatu,

da se vrate u Džakartu.

 

Kad je sunce,

ja se smejem

smejem se zato

što sunce greje.

 

Mene mama pita: Dal ja volim Tita?

 a ja njoj velim, da najviše želim

da drug Tito dođe

i kroz razred prođe,

da vidi nas đake,

Titove prvake

 

Procvetala Ljubičica bela

na jastuku Edvarda Kardelja

pa miriše

kako Kardelj diše.

 

Život se od smrti deli,

Svi su prošli, noge bose

Gaze sneg sa Prenja beli

Ko Titove bele kose.

 

Voli se mama i tata,

voli se bata i seka

ali sa najviše na svetu

voli Tito

Ne smetaju meni samo poete i dvorske pesnikinje, sa romansiranim biografijama u kojima se etimološki objašnjava koren psihologinjinog prezimena po Velškom rečiniku, ona ionako ima dva. Jedno od mame, a drugo od tate. Od bate, seke, muža i Broza nema. Smeta mi Bukvar za nepismene partizane koji ubiše Svetislava Stefanovića, Branka Popovića, Grigorija Božovića, koji osudiše Slobodana Jovanovića na 20 godina robije, Stanislava Krakova na tri smrtne kazne, prognaše Miloša Crnjanskog, zabraniše Jovana Dučića i Dragišu Vasića, oteše građanska prava Žanki Stokić, utamničiše Simu Pandurovića, dok su u tom svom Bukvaru pisali: „sejo moja sastali smo se sa sovijetima“ pod slovom S, a pod slovom T stoji:„t, t, t, tito, toma i tima, tata ima, tamo mama i tata“        ( sve malim slovima, pa i nadimak vrhovnog komandanta ). Nije taj bukvar mogao biti bolji, jer su pobili sve što je moglo da napiše nešto bolje. To mi još uvek smeta, smeta mi sve vreme, bez prestanka. Smeta mi i komunističko prvo pero          ( kako to groteskno zvuči ), koga nam u nedostatku Broza, a u vreme Miloševića nametnuše za oca nacije. Taj otac, koga su u devetoj deceniji života proglasili za akademika, za sebe kaže: „Ja nisam ništa ozbiljno pročitao. Nisam imao vremena, nisam učio gimnaziju, nisam učio gramatiku, ništa što se zove istorija literature.“ Dok se taj otac nacije bavio doučavanjem gradiva iz „istorije literature“ u svojoj četvrtoj deceniji života , njegove kolege po oružju i ideologiji ubijaju van granica Srbije: Dragišu Kašikovića, Ratka Obradovića, Savu Čubrilovića, Jakova Ljotića, Boru Blagojvića, Petra Valića, Dušana Sedlara, Jova Caričića… Pismene u zemlji su pobili, zatvorili i zastrašili. Za dalja zverstva su im granice postale tesne, pa su ubijali i tamo. Samo da pismenih Srba nema. Kada su ih i tamo pobili naučnica iz Srbije je mogla slobodno da otputuje i stavi se na čelo srpskog iseljništva.

Možda je, po njima, bio u pravu slavni junak Knez Miloševe Srbije, Miloje Lapovac, koji je u to doba rekao: „Gospodaru, sve pismene treba pobiti, jer bune narod protiv praviteljstva“.

Vek i po posle Miloja Lapovca, isti duh izlašao je iz teksta žene koja je svoju karijeru počela u francuskom zabavištu u Beogradu.  Sa crvenim barjačetom u ruci.

 

Beograd 2012

POSTAVI ODGOVOR

*