Миша Матић: О Предрагу Богићевићу

0

 Предрага Богићевића познајем десетак година. Сматрам га својим пријатељем, претпостављам и он мене. За част и понос пријатељства и братсва са њим је прочитати лепе речи о његовим делима на уздизању Равногорског покрета и Равногорске идеје, које се све више чују у јавности. Наш дијалог је увек био братски, хришћански и са жељом за ширење Равногорске идеје.

 Међутим неколико година смо имали само једну несугласицу: Он је бранио човека, а ја сам нападао ствар. Заиста, то  што сам нападао нисам могао сматрати човеком. То је спутавало све акције, инсистирало некавим измишљеним правилима и прописима у смислу онемогућавања ширења равногорства, измишљало некакве догађаје, преправљало текстове и издавало прогласе попут најобичнијег аналфабете…на календару је направило 65 граматичких грешака, то није могла бити случајност. Тада се Предраг Богићевић показао већим од мене. Бранио је хришћански од мене онога који је и сада допринео овој голготи свог тадашњег бранитеља, јел је бранио човека.

 Уз све речено о Предрагу Богићевићу, приметих једно велико дело Предрага Богићвића: Од када је у врху Равногорског покрета, није допустио, да и поред многих напада, шпекулација, минирања и разних Удбиних непочинстава, било који од преминулих равногораца не оде испраћен на вечни починак заставом, почасном стражом и свим припадајућим војним почастима, ношен на рукама Пеђиних гардиста. Његова застава, иначе у Покрету  једина те величне да прекрије сандук, стизала је да буде последњи покров ратницима заветованим краљу Петру и Чича Дражи. Стизао је Предраг Богићевић да, и када су се сви други правдали неким неодложним обавезама и по снегу и по жеги да ода последњу почаст последњим Чича Дражиним официрима и војницима. Велико је то његово дело. Вероватно га због тога данас мрзе они који износе клевете о њему. Навикли су да клеветају Равну Гору. Не могу владајући комунисти да му опросте што је одавао почаст њиховим љутим противницима. Не могу да му опросте што од тих догађаја није правио скрадне сахране и испраћаје, иако су слали своје убачене припаднике да то чине. Успевао је Предраг Богићевић, без инциндента, све да их неутрализује и натера да се поклоне сенима последњих браниоца српске слободе.

 Зато сад хапсе и лажно оптужују нашег брата Предрага Богићивића. Иако лажи о њему долазе од већ поменутих инсталираних припадника Удбе, сада са територије која није под јурисдикцијом српског правосуђа, српска полиција хапшењем и суд одређивањем екстрадиционог притвора показују да је реч о комунистичкој организацији која се ни данас национално не уздиже изнад злогласне Озне. Показује и да су се до сад његови клеветници лажно приказивали равногорцима и чим им се пружила прилика заборавише на Божју заповест:“Не сведочи лажно на ближњега свог!“.

 Српско правосуђе заборавља да је Предраг Богићевић држављанин Србије, заборавља јер им то није битно, њима је битно да је Предраг Богићевић противник комунизма и желе да га предају онима који презиру Српски род и Српску православну цркву. Онима који на својој територији оснивају расколничку цркву са распопом на челу, а протерују српске православне свештенике. Једни би да га предају, а други да га преузму, као свог сужња, сеирећи како су поново утамничили кокарду ЈВуО која се сија на шајкачи Предрага Богићевића. Знају они да слабији не може да суди јачем, али знају да Равногорски покрет јача, када га предводи Предраг Богићевић, па журе да искористе предност и ослабе правду и истину. Када ових дана покренем разговор о хапшењу Предрага Богићевића, они убачени ме опомињу да „не знам неке ствари“, кажем им да нису у праву, ја не знам многе ствари, али неке ипак знам, знам да су моји невољни саговорници склони најцрњим и најпоганијим марифетлуцима и знам да је хапшење Предрага Богићевића потпуна бесмислица. Следи питање да ли имам какав доказ. Па зар се бесмислице доказују? Кажем им: За вас, несмајнике, немам никакав доказ сем да сте нешто најгоре што нам се могло догодити, не дао вас Бог ником.

 Предстоји борба за ослобађање Предрага Богићевића, као део једне велике борбе, борбе за ослобођење Србије. Видим све оне ратнике којима је Предраг Богићевић одао последњу почаст, у његовој одбрани. Предраг Богићевић је њихов први следбеник у одбрани српства. Зато и страда. Сетим се јеромонаха Јована Рапајића, коме 1945. испред Сарајева Кнојевац показујући на уперени аутомат каже: Попе ово ће ти пресудити! На шта јеромонах, спреман да изађе лицем пред Господа вадећи дрвени монашки крст из недара одговара своме џелату: Ово ће нам свима судити!

21994_10206767305886944_7950943738535982063_n

Миша Матић, ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*