Miša Matić: Zoran Đinđić antikomunista na Titovom putu

0

Zoran Đinđić, srpski premijer, dao je život za Srbiju. Politikom počinje da se bavi od trenutka kada je u Srbiji uveden višepartijski sistem. Učestvuje u osnivanju Demokratske stranke, i čitav njegov opozicioni politčki rad je prožet upečatljivom notom antikomunizma i antititoizma. Balansirajući  između levice i centra, tokom opozicionog delovanja, nije mu nedostajalo ni patriotizma, za razliku od ostrašćenih levičara, koji su se zgražavali kada je dr Zoran Đinđić na Palama pekao vola sa četničkim sinom dr Radovanom Karadžićem i šekspirologom dr Nikolom Koljevićem. Ubijen je 12. marta 2003. godine u Beogradu. Suđenje za njegovo ubistvo završeno je u Odeljenju specijalnog suda okružnog suda u Beogradu. Iako su optuženi postali osuđeni, nije do kraja racionalno razjašnjen motiv osuđenih izvršioca iz podzemlja formiranog u doba vladavine Slobodana Miloševića, Momira Bulatovića, Mila Đukanovića, Dobrice Ćosića, Milana Panića, Radoja Kontića, Milana Milutinovića… Deo današnje javnosti i dalje vrti razne kuloarske priče o čoveku koji je najavljivao veliki uspon i veliko reformisanje Srbije u odnosu na čitav poratni period. Do tih reformi nije došlo. Da li su razlozi izostanka napredka Srbije u glasinama koje kvalifikuju Zorana Đinđića kao izdajnika, stranog agenta, ateistu, protestanta i ko zna šta se još vrti u glavama onih koji ga iskonski  mrze ili je razlog u nizu poteza koji čine nastavak vremena vladavine komunista. Evidentno je da Vlada Zorana Đinđića ničim nije mogla da se odupre pogubnim uticajima iz inostranstva, ali da li je Zoran Đinđić mogao da se odupre uticaju „unutrašnjeg neprijatelja“ i raznih parazita iz redova „broznih“ ideoloških naslednika? Možda još nije prošao dovoljno dug period da bi sa istorijske distance mogao utvrditi značaj Đinđićevih dela i nedela, ali posle više od deset godina od njegove smrti, treba izdvojiti, na osnovu činjenica, ono zbog čega se može smatrati zašto nas Zoran Đinđić nije odveo sa puta  u čije ne skretanje se Munira Alečković klela svom maršalu i drugu Brozu. Uz svesno ili nesvesno Đinđićevo učešće, sa Titovog puta kao država nismo skrenuli.

Zašto?

– Zato što je prilikom razlaza  DS sa dr Vojislavom Koštunicom stao na stranu boljševika dr Dragoljuba Mićunovića.

– Zato što je odstranio starog oznaša i zločinca dr Dragoljuba Mićunovića[1] i njegovo boljševičko društvo iz DS, pa ga je posle uz počasti vratio sa sve tim okruženjem.

– Zato što je posle 5. oktobra 2000. dopustio da Srbija postane žrtva međufrakcijske borbe komunista.

– Zato što je u toj međufrakcijskoj komunističkoj borbi stao na jednu stranu, na stranu Stambolićevih titoista.

– Zato što je u tom međufrakcijskom komunističkom obračunu žrtvovao DSS , koji mu je ideološki najbliži koalicioni partner u DOS-u.

– Zato što je izručio Slobodana Miloševića Haškom tribunalu na Vidovdan.

– Zato što nije sudio Slobodanu Miloševiću za veleizdaju ( barem za to što je nakon referenduma 1998. uprkos negativnom rezultatu dopustio učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji ), već mu je izručenjem Haškom tribunalu omogućio da o sebi stvori lažni mit nacionalnog heroja.

– Zato što je komunističko rukovodstvo, umesto da mu sudi u zemlji, poslao u Haški tribunal i od najgorih komunista stvorio nacionalne junake.

– Zato što je sastavio Vladu Srbije sa nagorim komunističim šljamom srpske političke titoističke scene.

– Zato što je za potpredsednika Vlade imenovao Nebojšu Čovića, komunistu koga je oterao i Slobodan Milošević.

– Zato što je imenovao za potpredsednika Vlade Srbije Vuka Obradovića, komunistu i agenta KOS-a sklonog nasilju i seksualnim aferama.

– Zato što je imenovao za potpredsednika Vlade Srbije dr Žarka Koraća, komunistu, nekadašnjeg univerzitetskog sekretara komiteta SK,  čija stranka SDU je imala više potpredsednika nego članova.

– Zato što je imenovao za potpredsednika Vlade Srbije Jožefa Kasu, koji je pre toga uništio grad Suboticu i subotičko pozorište uz pomoć generalskog deteta i vođe Jula Ljubiše Ristića.

– Zato što je za potpredsednika Vlade Srbije imenovao komunističkog genarala Momčila Perišića, iako je morao znati da je ucenjen od strane inostranih  obaveštajnih službi u vezi izručenja Haškom tribunalu.

– Zato što je za potpredsednika Vlade Srbije imenovao Dušana Mihailovića, udbaškog agenta, koji je dogurao do poslednjeg potpredsednika komunističog Izvršnog veća Srbije u jednopartijskom sistemu. Kao vlasnik firme Lutra, bio je u sukobu interesa.

– Zato što je za ministra ekonomije i finansija u Vladi Srbije imenovao Božidara Đelića, koji je iza sebe imao negativne rezultate u ranijim poslovima u Poljskoj, Ruskoj federaciji i Rumuniji.

– Zato što je za ministra poljoprivrede u Vladi Srbije imenovao Dragana Veselinova, politikologa, sina komunističkog zlikovca Jovana Veselinova Žarka i komunističke ministarke i ljubavnice Matije Bećkovića Stanke Veselinov.[2] Njeogova stranka je brojala dvocifren broj članova.

– Zato što je za ministra prosvete u Vladi Srbije imenovao Gaša Kneževića, profesora međunarodnog privatnog prava, pripadnika sekte Jehovini svedoci.[3]

– Zato što je za ministra saobraćaja i telekomunikacija u Vladi Srbije imenovao Mariju Rašetu Vukosavljević, saradnicu komuniste Milutina Mrkonjića[4], čije je ministrovanje prozvelo veliki broj afera.

– Zato što je za ministra rada i zapošljavanja u Vladi Srbije imenovao Dragana Milovanovića, komunističkog sindikalnog vođu, bez ozbiljnijeg obrazovanja,opskurnu ličnost, koji je kasnije sumnjičen za pucanje na saradnicu Ranku Cavić.[5]

– Zato što je za ministra za rast privrede i privatizacije u Vladi Srbije imenovao Aleksandra Vlahovića, jednog od vlasnika konsultantske firme Dilojt tuš, koji je time bio u sukobu interesa.

– Zato što je za šefa poslaničke grupe DOS-a u Narodnoj Skupštini Srbije imenovao Čedomira Jovanovića, tada nesvršenog studenta FDU, bez dana radnog staža.

– Zato što je za saveznog ministra spoljnih poslova imenovao Gorana Svilanovića, čoveku koji se otvoreno zalaže za nezavisnost Kosova.

– Zato što je za saveznog ministra unutršnjih poslova imenovao Zorana Živkovića, privatnog preduzetnika iz Niša.

– Zato što je za saveznog ministra za telekomunikacije, imenovao Borisa Tadića, kliničkog psihologa, iskrenog praksisovca, kome je za vreme Broza bilo malo komunizma.

– Zato što je za predsednika savezne skupštine imenovao već više puta pomenutog staljinistu dr Dragoljuba Mićunovića.

– Zato što je vođenje Administrativnog odbora, a potom i Odbora za bezbednost Narodne skupštine Srbije poverio Goranu Vesiću, nekadašnjem članu SPS-a, članu beogradskog Izvršnog odbora iz vremena gradonačelnikovanja Nebojše Čovića. U isto vreme kada je vodio skupštinske odbore, Goran Vesić je bio i savetnik saveznog ministra za unutrašnje poslove Zorana Živkovića.

– Zato što je na javnu scenu uzdigao Nenada Čanka, komunistu titoidnog profila, koji podržava secesiju Vojvodine i propagira sve što je antisrpsko.

– Zato što je brigu o rešavanju problema Kosova i Metohije poverio Nebojši Čoviću, bivšem članu CK SKJ Momčilu Trajkoviću i Miloševićevoj ministarki za brigu o porodici Radi Trajković sa liste SRS.

– Zato što je u vlast i politički život uveo stranke koje ne bi prešle cenzus ni na najmanjoj opštini u Srbiji, a od njihovih takozvanih lidera stvorio ličnosti koji upravljaju životima građana Srbije.

– Zato što je uz vraćanje veronauke u školski sistem, dopustio i bespotrebno uveđenje građanskog vaspitanja.

– Zato što je svoj prvi premijerski savet primio od komunističkog ideologa, kalemara Dobrice Ćosića iz Velike Drenove i sa njim se redovno konsultovao.

– Zato što je nastavio negativnu selekciju koji su komunisti uveli 1944.

– Zato što prepustio upravu džavnim institucijama nestručnim ljudima sa marginalnih partijskih lista.

– Zato što je dopustio oružani upad u državne institucije ljudima iz kriminogene sredine.

– Zato što je nesposbnim ljudima dozvolio neuspešno sprovođenje Zakona o ekstra profitu.

– Zato što je pogrešnim potezima dozvolio afirmaciju ljudima na kojima treba sprovesti lustraciju za period od 1944.

– Zato što je odugovlačio sa promenom Miloševićevog Ustava, koju nije zapravo ni započeo, uprkos Ugovoru sa narodom.

– Zato što je obećao izbore nakon 18 meseci, koje je odbio da sprovede.

– Zato što je dopustio nekontrolisano finansiranje iz inostranstva organizacijama koje su pod kontrolom stranih vlada.

– Zato što je odustao od restitucije.

– Zato što ga je kao premijera čuvalo privatno obezbeđenje sastavljeno od nestručnih ljudi. Pošto je svoju glavu stavio na poverenje ljudima poput Milana Veruovića Burgije, čemu građani mogu da se nadaju?

Miša Matić

VIDOVDAN

Napomene:

[1] Luka Stepanović, Ravna Gora pobediti mora, Beograd 2001.

[2] Vojin Lukić, Sećanja i saznanja, Beograd 1989.

[3] Petar Milatović Ostroški, Političari naši, belosvetski sektaši, Istina br 28, Beč 4. septembar 2005

[4] Rada Kovačević, Od afere do ozbiljne optužnice, Revija 92, Beograd 31. mart 2007.

[5] Bivši ministar rada pucao u predsednicu ASNS, Glas javnosti, Beograd 9. avgust 2007.

POSTAVI ODGOVOR

*