Mitar KOVAČ: Umešanost NATO u krizu u Ukrajini

0

Nakon nestanka Varšavskog ugovora, NATO je imao skrivene ciljeve postepenog preobražaja država Istočne Evrope i njihovog prijema u članstvo, ma da se na početku tvrdilo da do toga neće doći i da se to neće desiti sa državama koje su bile deo SSSR-a. Nestankom Hladnog rata i ujedinjenjem Nemačke nastao je nemir u Evropi sa velikim brojem unutrašnjih sukoba koji su prerasli u građanske ratove. Mnoge od tih države su se raspale i pod uticajem pre svega SAD i Nemačke priznate su i promovisane nove države kao bivše komunističke tvorevine. Saglasno procesu nastanka novih država i državnih tvorevina po političkom kriterijumu promovisane su nove nacije, koje istorijski nisu postojale u Dvadesetom veku. Taj proces nakon građanskog rata u bivšoj SFRJ nastavio se dalje na istok, sa malom pauzom nakon strateškog osmišljavanja koncepta i vizije NATO, u novom geostrategijskom kontekstu međunarodnih odnosa.

Tako je i po istoj logici sukobljenosti interesa nastala Ukrajinska kriza koja, kao nikada posle Hladnog rata, utiče snažno na promenu regionalne i globalne bezbednosti. Kriza u Ukrajini dovela je do toga da su ministri odbrane zemalja NATO-a odlučili da otvore nove komandne centre u istočnoj Evropi, izjavio je generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg 5. februara 2016. godine u Briselu. Plan NATO-a da otvori nove komandne centre u istočnoj Evropi, pojedini eksperti, koji su politički motivisani, pozdravili su to kao znak da Balkan neće biti ignorisan. Ministri odbrana alijanse saglasili su se da uspostave komande i dovedu jedinice u Bugarsku, Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Poljsku i Rumuniju. Otvaranje tih centara jeste prva faza militarizacije Evrope duž već uspostavljene linije vrednosne podele i sukobljenosti interesa vodećih sila NATO pakta prema Rusiji. Taj korak dolazi „u svetlu promene bezbednosne klime istočno i južno od granica Alijanse“, navodi se u saopštenju NATO-a. Novi centri u šest istočnih, savezničkih zemalja osiguraće da „imamo prave snage, na pravom mestu, u pravo vreme“, rekao je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. „Naše odluke jasno govore da je NATO odlučan da brani sve saveznike od svih pretnji iz svih smerova“, dodao je on.

Komandni centri u istočnoj Evropi pravdaju se ojačavanjem regionalne bezbednosti, kažu instruisani pojedini tzv. analitičari stanja bezbednosti u Evropi i svetu. Prema rečima Adrijana Korojanua, rumunskog istoričara, pisca i bivšeg ministra spoljnih poslova, „odluka NATO-a da uspostavi komandne centre nije proglašenje rata, nego ukazuje na nestabilnost istočnih granica Alijanse“. Eksperti ukazuju da su novi NATO centri rezultat krize u Ukrajini kako bi se pokazalo da NATO ostaje „velika podrška i zaštita svojim saveznicima“ u ovom delu Evrope. NATO razmatra da do dve godine u Rumuniji otvori novi komandni i kontrolni centar na nivou divizije. Uspostavljanje stalnih vojnih objekata NATO-a i SAD, poput baze za protivraketnu odbranu u Deveselu i novih komandnih centara, jeste značajna politička poruka Rusiji da se Rumunija neće vratiti u njenu sferu uticaja. Međutim, treba znati da je to samo jedna strana medalje, pa se može reći da nisu sagledane posledice koje sa sobom donosi takva odluka jer objekti NATO postaju legitimna meta u eventualnom sukobu sa Rusijom ili bezbednosnim organizacijama čiji je ona član. Ovo pozicioniranje NATO-a nagoveštava ne samo garantovanje bezbednosti u konkretnim regionima i institucionalno jačanje i veće ljudske kapacitete na spoljnim granicama Alijanse, nego gomilanje vojnih efektiva duž zamišljene linije sukobljenosti između interesa i sistema vrednosti vodećih država Zapada i Istoka.

Dovođenje jedinica i raspored komandi NATO izvodi se često pod plaštom vežbi različitog nivoa. Ministri odbrane NATO-a odlučili su da formiraju snage visoke borbene gotovosti „u svetlu promenljivog bezbednosnog okruženja“ istočno i južno od granica Alijanse. Istovremeno sa jačanjem vojnih efektiva NATO vrši pritisak i na države Zapadnog Balkana da se na svaki način distanciraju od Rusije i pridruže sankcijama koje je uveo Zapad, pre svega SAD i vodeće države EU. U tom kontekstu su i izjave političara vladajućih stranaka u zapadnim zemljama. Narod im većinski ne veruje i sve više je siguran da ih takva agresivna politika Zapada, oličena u EU i NATO-u gura u nemaštinu, krize pa i rat nesagledivih posledica. U tom smislu sve više jača opozicija u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji.

Vašington kontinuirano izvodi pritisak na Srbiju po pitanjima koja se tiču odnosa prema EU, NATO i Rusiji. U tom kontekstu je data i izjava bivšeg ambasadora SAD u R. Srbiji Montgomerija, „da je zabrinut za Srbiju, jer EU preti da neće otvarati poglavlja u pregovorima,“ te da Srbija treba da se distancira od Rusije i pridruži sankcijama Zapada. Potpuno je realno očekivati da, kako se bude razvijala situacija u Ukrajini, tako će se i javnost u Srbiji polarizovati, a i pritisci na samu vlast rasti i od EU i NATO.

5
Širenje NATO pakta na od osnivanja

Ukrajinska ratna epizoda je samo indikacija konfliktnog stanja u kome je ekspanizija evroameričkog činioca, makar i na čas, zaustavljena i primirena. Zapad se bez većih trauma neće odreći svog širenja preko granica ruske interesne sfere, jer je to logika sile koja se samo može promeniti ako se suoči sa silom za koju je svesna da je vojno ne može pobediti. Defile američkih tenkova i borbenih vozila kroz zemlje istočne Evrope, koji ustvari više liči na marš „pobedničke vojske“, pre svega je politička poruka Evropi i upozorenje da Amerika nema nameru da odustane od kontrole nad „starim kontinentom“.

Do pre dve godine u poslednjih 15 godina u Nemačkoj nije bio ni jedan američki tenk. Danas nakon tolikog perioda prema različitim izvorima informacija počeo je proces dovođenja oklopnih jedinica SAD u Nemačku, Poljsku i baltičke države. Pod izgovorom opasnosti od Rusije i Ukrajinske krize, na sceni je ustvari ponovno američko osvajanje Evrope i „teški zagrljaj“ koji će sigurno boleti. U narednom periodu pokazaće se da li i nova administracija SAD sledi istu logiku povodom Ukrajinske krize, koliko got to iz ugla medijske propagande i izjava političara zvučalo neverovatno. Od Prvog svetskog rata, kada je Amerika izašla na međunarodnu i evropsku politiku scenu, konstanta američke politike jeste da ne samo uspostavi kontrolu nego i da spreči bilo kavo povezivanje Evrope, pre svega Nemačke, sa Istokom, odnosno Rusijom i drugim državama u njenom okruženju. To je i dan danas američki cilj. Decenijama je taj cilj efikasno realizovan generisanjem straha od komunizma i Sovjetskog Saveza. Odatle i američka podrška bujanju nacizma u Nemačkoj, što je istorijska tema koja se uporno potiskuje. Kasnijom praktično američkom okupacijom Evrope i fabrikovanjem Hladnog rata Amerika je uspela da odvoji Zapadnu i Centralnu Evropu od njenog Istoka. U tom cilju je i ključna američka podrška evropskim integracijama, sve dok se odvijaju pod njenim okriljem.

Vremena se menjaju, pa su instrumenti američke kontrole nad Evropom i njene izolacije od Istoka postali sve slabiji. U takvim okolnostima isplivala je istorijska sudbina Evrope da pokušava da se okrene ka svom istoku i Rusiji. Raspadom blokovske podele Evrope i afirmacijom globalizacije i rušenja granica ta istorijska sudbina Evrope je dobila svoju novu šansu. Evropa se tako prirodno, ne zato što to neka politička elita zaista želi ili ima tajni plan, ponovo prirodno okreće ka Evroaziji u smislu saradnje pre svega u oblasti energije, privrede i resursa. To su SAD osetile i žele da spreče taj trend mimo njihove kontrole i uticaja. Vodeće zemlje EU su do sada ipak bile poslušne prema SAD, pa i po cenu svoje štete i izbijanja ratova na tlu Evrope.

Nemačka rizikuje da ponovo bude vinovnik velikog rata u Evropi. Treći put ako se to desi zbog njene profašističke politike, zasigurno neće joj oprostiti narodi i države Evrope koje su stradale od nje u minulim ratovima, jer ponovo su nemački tenkovi na granici sa Rusijom. Evropa je tek cela i bez tenzija kada se spoje njen istok i zapad i bez bilo kakvih linija podele u njoj. Amerika, međutim, nema nameru da izgubi kontrolu nad Evropom. Prvi korak je bilo požurivanje Evropske unije da se proširi na istok, kako bi zemlje istoka bile lojalne Americi za svoju evropsku sudbinu i kako bi postale američki, a ne evropski politički instrument. U tome je Amerika u najvećoj meri i uspela i u političkoj kontroli nad Evropom, pre svega najviše takvom odnosu su odane Poljska i Rumunija, kao najverniji američki saveznici. To je ona američka „nova Evropa“ naspram „stare Evrope“, ako bi slučajno se EU pokušala da profiliše kao samostalni politički subjekt i da predvođena Nemačkom sarađuje sa Rusijom ili joj postane „previše bliska“. EU nije poželjna ni za druge evropske narode i države, izuzev za nekoliko vodećih država. Nakon izlaska Velike Britanije iz EU, očekivati je da će i druge države krenuti tim putem u koliko budu imale slobodan izbor. Velika bi stvar bila da iza takvog slobodnog opredeljenja država stanu SAD. Tako bi Evropa sve više postajala prostor slobode i saradnje slobodnih država. Na taj način bi se harmonizovala saradnja država celog evroazijskog prostora.

Neizvesno je, međutim, kako će se taj proces dalje razvijati. Dosadašnji najefikasniji instrument američke sile u Evropi, NATO pokazuje izvesne znakove slabosti. Sve je manje saglasnosti unutar evropskih NATO članica o ključnim pitanjima globalne i evropske bezbednosti. Na primer, jedan deo evropskih članica NATO odbile su poziv zemalja istočne Evrope da stacioniraju svoje vojnike na njihovoj teritoriji, kao garanciju odbrane od „ruske agresije“ a nisu ni prihvatile da učestvuju u nekim vojnim vežbama na Baltiku.

Demonstracija američke sile, ma kako u ovom slučaju imala propagandnu manifestaciju i simboliku, ipak je izuzetno ozbiljno upozorenje Evropi. Čitav taj „festival“ marševa i vežbi će ipak završiti u Nemačkoj. Ustvari, smisao čitavog projekta usmeren je na Nemačku, kao ključnu zemlju Evrope. Nemačka pokušava da amortizuje situaciju afirmisanjem stare ideje o odbrambenim snagama EU, o „evropskoj vojsci“ koristeći isti izgovor kao i Amerika, „opasnost od Rusije“.

Sve procene upućuju na pojačanu militarizaciju Evrope, što budi sumnje da će politika postepeno prerasti u govor vojne sile i ratove koji bi je opustošili i bacili u zapećak međunarodnog uticaja. U tom svetlu zanimljiva je nedavna izjava poljskim novinama jednog od američkih ideologa Zbignjeva Bžežinskog u kojoj on savetuje Poljacima da se pripremaju za rat. Vremenski se izjava podudarila sa „defileom američkih vojnika“ na istok Evrope. Iako je taj savet dat u kontekstu krize u Ukrajini i „ruske opasnosti“, iskusni Bžežinski nije, međutim, bio jasan protiv koga bi taj rat mogao da bude. Jasno je da Amerika nema nameru da ispusti kontrolu nad Evropom i jasno je da su Evropa u celini a posebno Nemačka ključni američki problem u ovom delu sveta i žele po svaku cenu da ih iskoriste u novom pohodu na Rusiju, kroz seriju kriza i lokalnih iznurujućij ratova.

6
Nacionalni sastav stanovništva na prostoru Ukrajine, Novorusije i Krima

Sve kao da se priprema na taj sudar suprotstavljenih interesa SAD i Rusije kroz kreiranje Ukrajinske krize i njen tok. Kongres SAD usvojio je predprošle godine „Akt o prevenciji ruske agresije“. Prema planu bivšeg predsednika SAD Baraka Obame, tokom sledeće dve godine trebalo je da se u Evropi kreira tzv Bezbednosni fond NATO saveza u koji bi bile uključene Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Bosna, Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Srbija. Diplomatskim floskulama o usaglašavanju standarda oružja, zajedničkoj obuci i saradnji u mirovnim misijama prikrivena je namera dalje militarizacije Evrope kroz novu ulogu NATO-a u Ukrajinskoj krizi.

SAD očigledno oko Ukrajine i u njoj pojačavaju svoje vojno prisustvo i na taj način zaoštravaju geopolitičku konfrontaciju s Rusijom. Nije slučajno krajem januara 2017.godine ponovo intenziviran napad Ukrajinske vojske na Donjecku oblast i to dejstvom po civilnim objektima artiljerije velikog kalibra i upotrebom tenkovskih jedinica na prvoj liniji fronta. Posmatrači OEBS-a ćute, a ćuti EU pa i SAD. Profašistička vlast u Kijevu koristi ovo vreme da ponovo pokuša vojnički da ostvari neke ciljeve i da isprovocira direktno mešanje Rusije. Sigurno je da se to radi uz saglasnost Nemačke i Velike Britanije.

7

Po najnovijim sukobima između Ukrajinske vojske i Oružanih snaga Donjecke i Luganske oblasti jasno se vidi da vodeće države Zapad i dalje su značajno jedinstvene, kada je u pitanju ugrožavanje ruskih nacionalnih interesa. To potvrđuje i izjava generalnog sekretara NATO Stoltenberga u Prištini, koji „poziva na smirivanje situacije u Donbasu“, rečima: “ Vidimo mnogo slučajeva narušavanja primirja, vidimo teško naoružanje, kao i veoma tešku humanitarnu situaciju. Pozivamo Rusiju da utiče na ustanike kako bi ispunjavali odredbe Minskog sporazuma.“ Posebno je sramna uloga OEBS-a jer je pristrasan i ne štiti civilno stanovništvo i objekte od razaranja. Na sličan način je Zapad upozoravao SR Jugoslaviju i činio sve da joj onemogući borbu protiv terorista na Kosovu i Metohiji 1998. godine. Ta matrica pristrasnog ponašanja i danas se primenjuje prema Srbiji kada je u pitanju vođenje nekakvih Briselskih pregovora, koji imaju za cilj priznanje lažne države Kosovo. Poučena ponašanjem vodećih sila EU i NATO, Ruska Federacija treba otvoreno da zaštiti ruski narod prema kome se primenjuje nasilje u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Sa obadve strane fronta strada ruski narod jer je većinski narod i na prostoru Odeske i Harkovske oblasti. Verovati lažima EU i NATO je ravno nacionalnoj katastrofi.

8

Na pravi način Kremlj je oružani teror Ukrajinske vojske nazvao provokacijom iz Kijeva, koja podriva Minski sporazum. Predsednik Rusije Vladimir Putin je izjavio da su provokacije povezane s težnjom Kijeva da „izvuče novac“ iz inostranstva, predstavljajući se i dalje kao „žrtva agresije“. Moskva smatra varvarskim činom granatiranje Donjecka od strane Ukrajinske vojske, jer te akcije narušavaju međunarodne obaveze Kijeva, izjavila je portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova na nedeljnom brifingu o aktuelnim pitanjima međunarodnih odnosa i spoljne politike. Komentarišući situaciju u Ukrajini, Zaharova je rekla da „svojim postupcima Kijev ne samo što je prekršio Ženevsku konvenciju, već je prekršio i sve moralne norme uopšte, dejstvujući po civilnim objektima, ubijajući decu i nejač. Ukrajinske oružane snage u Donjecku koriste sisteme koji su zabranjeni u okviru Minskih sporazuma. „Ovo je sramota za savremenu Evropu!“ – rekla je Zaharova i podsetila da je Ukrajina godinama pod zaštitom zapadnih partnera.

Zapad „gleda kroz prste“ vlastima u Kijevu, toleriše nasilje i nada se da će pomoću isporuka oružja u Ukrajinu dugotrajno nastaviti krizu i izazvati dodatne ekonomske probleme za Rusiju, usled kojih će građani te zemlje izgubiti poverenje u Vladimira Putina. Na kraju, u tom procesu dugotrajnog političkog iznurivanja i preko sankcija, potrebno je izazvati socijalne potrese i ojačati opozicione prozapadne elemente koji danas nemaju nikakav društveni značaj niti podršku. Vlast bi bila preneta na nekakvog „novog Jeljcina“, kako bi Rusija izgubila svoj strateški značaj u međunarodnim odnosima, koji danas ima. Dokle god je Rusija unutra mirna, jedinstvena, jaka i odlučna kao sada, ne postoje realne šanse NATO-a da rešenje u Ukrajinskoj krizi nametnu silom.

Nova američka administracija ima šansu da na novi način posmatra Ukrajinsku krizu, te da u direktnim razgovorima sa Rusijom iznađe objektivne modele njenog rešavanja. Na taj način ne bi postali zatočenici strategije prošle administracije i postepeno bi se mir vraćao u Evropu. U suprotnom, ako nova vlast SAD izrazi saglasnost sa preduzetim merama i bude direktno politički i vojno podržavala profašističku vlast Ukrajine, onda Evropa sve sigurnije srlja u predvečerje velikog rata čije obrise pa ni posledice nije moguće precizno sagledati. Taj rat teško bi se kontrolisao i sigurno je da bi veoma brzo zahvatio druge delove Evrope od Baltika do Balkana.

FSKSRB


LITERATURA:

Popović, Nenad: ,,Politička neutralnost i ekonomija”, Fond Slobodan Jovanović, Beograd, 2014. godine
Stepić, Milomir: Geopolitika neoevroazijstva, Institut za političke studije, Beograd, 2013

www.odkb-csto.org/news/detail.php?ELEMENT_ID=2701&SECTION_ID

www.profi-forex.org/novosti-mira/novosti-azii/china/entry1008183203.html

www.rg-rb.de/index.php?option=com_rg&task=item&id=8581&Itemid=13

POSTAVI ODGOVOR

*