Митра Рељић: КО СЕ У ОСМАНЛИЈУ УЗДА, ШТАПОМ СЕ НА ВОДУ НАСЛАЊА

0

Разлози испољене забринутости представника Српске православне цркве, часних интелектуалаца којима је стало до очувања целовитости државе и идентитета народа, као и највећег броја Срба са Косова и Метохије (свих који нису интересно упрегнути да доказују другачије), крупни су и лако доказиви.

1. Досадашњи резултати Бриселског споразума знатно су отежали живот српског и горанског становништва, као и припадника других народа лојалних држави Србији, и довели га у понижавајући положај. Сагласно договору у Бриселу прелазни пунктови на северу покрајине претворени су у граничне бедеме (изјаве актуелних представника власти да се то догодило раније представљају пуку обману). Преговоре о граници које је дотад водио Борко Стефановић Срби су, добро је познато, одбацили а неприхватање истих показали су масовним коришћењем алтернативних прелаза. То су могли с обзиром на то да албански представници власти ни на који начин нису имали приступ северу Косова и Метохије. Нису, јер им то дотад добро организован и сложан народ није дозвољавао. Какви год да су били међустраначки односи у Београду, представници тих странака на Косову и Метохији у озбиљним недаћама били су један уз другог и сви заједно увек са народом. Нова, и до данас актуелна власт, Србима је, механизмима раздора међу политичким представницима различитих странака те механизмима подмићивања једних и уцене других, забранила да се бране. Док су се бранили, у помоћ су им притицали родољуби са свих страна – писци, новинари, најпознатији српски спортисти и др. Откад се сами не бране, ни други им не притичу у помоћ. У Косовску Митровицу, изузев партијских једноумника, више нико није добродошао. Након што је пуштен из затвора, Оливеру Ивановићу је, како би га видео и пружио му људску подршку, стигао у посету некадашњи спортиста а данас опозициони политичар чији грех није ни мањи ни већи од греха актуелног министра спорта (и један и други су бивши успешни ватерполисти). Док су шетали градом, овдашњи „комсомолци” владајуће партије су пристајали за њима и вређали госта. Таква непристојност раније је овде била незамислива. Осим понижења, Србима који се још увек опиру да узму документа тзв. државе Косово (масовно прибављање таквих докумената својим договорима такође су изнудили представници актуелне власти, али им данас не смета да тим истим документима машу као још једним „доказом” да нисмо своји на своме), успостављена граница је донела стрепњу од могућности да буду заустављени на граничном прелазу, немогућност слободног допремања књига, далеко скупље (под изговором плаћања царине) намирнице које трговци довозе из централног дела наше земље итд. Бриселским споразумом Срби су искључени из платног система Републике Србије; уместо у својој пошти и у динарима, као што је био случај, данас плаћају телефонске услуге у еврима и на шалтерима страних банака. Осим што немају своју полицију и судство, након Бриселског договора, Срби у Косовској Митровици немају ниједну државну апотеку, па, уколико не желе или не могу да плате преписани лек, морају путовати у Рашку. При овој власти Срби су први пут 2013. натерани да изиђу на тзв. косовске изборе и истовремено онемогућени да изборе које организује њихова држава спроведу регуларно и по закону (џакови с гласачким листићима, као што је познато, отпремају се у Рашку и Врање и онде проглашава „победник”). Супротстављање окупацији на северу покрајине увек је значило наду и за, далеко бројније, Србе настањене јужно од Ибра, као и Горанце који су на шарској тромеђи, опирући се свакојаким покушајима њихове преидентификације, јуначки чували српски језик. Ако су досад, једнима и другима, дизали куће у ваздух, крали имовину, тамничили их без суда и пороте, забрањивали приступ гробљима и светињама – све то у присуству тзв. међународних снага, шта би их тек чекало након најављиване нагодбе о разграничењу.

2. Након што је народ дезоријентисан и преплашен, „дужносници” су започели агресивно уверавање грађана Србије да на Косову и Метохији српско више није ништа. Ово, као и уверавање туђих медија како сви Срби знају да су изгубили Косово, осим што сугерише да се Срби сагласе са тим „ништа” и буду задовољни ако им тренутна „далековида” политика тобоже загарантује бар „нешто”, подразумева и аминовање изгона Срба из највећег дела покрајине те свих злодела почињених над њима. Да је другачије, државни представници би се позабавили виновницима српског страдања, а не исцртавањем карте покрајине „са белинама” и усхићеном промоцијом исте, не би ли поткрепили неистиниту тврдњу и добили сагласност за нечасни наум. Срби који су, заједно са монаштвом и свештенством, остали на Косову и Метохији боље од свих знају одакле су све прогнани, где се све српски језик више не чује и где се више не зове својим именом. Упркос томе и упркос дводеценијским патњама које су подносили не би ли сачували Косово и Метохију никада нису помислили, нити данас помишљају, да Српски Источник није њихов. Напротив, полетан и плодоносан рад Призренске богословије, Дома културе у Грачаници (ваља питати насмејаног родољуба Бојана Суђића диригује ли сваке године о Видовдану на својој или на туђој земљи), прегалаштво овдашњих појединаца који, упркос запрекама, прелазе сваку стопу Земље хвостанске, поморавске, подримске… , казује да живе и делају на својој заветној очевини.

3. „Имаћете више” (наравно, уколико пристанете на маратонско робијање под скутима крстоубилаца у Тачијевој „државној” творевини) – најодвратнија је и најувредљивија реченица за сваког поштеног Србина на Косову и Метохији који већ две деценије желе само слободу. Нажалост, како су полуге у њиховим рукама, властодршци ће већ у септембру вероватно искористити прилику и неуку сиротињу како би изнова послали слику о косовскометохијским Србима као људима које је лако умирити чиме било материјалним. А истина је да материјална незајажљивост никад није пристајала уз часног Косовца и Метохијца. Косовска гробља најбоље посведочавају врлинску скромност и верујуће било косовскометохијског човека.

4. Како предочити широј јавности да косовскометохијски Срби (изузев оних спремних на конвертитство сваке врсте), више од сваког блага, желе слободу? Како уверити саотечественике широм лепе Србије да им ту слободу неће донети најављивана нагодба? Ко смо, какви бисмо били и хоће ли нас бити без Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке, Грачанице? Зар треба поверовати да ће наш национални и просторни идентитет на Косову и Метохији сачувати некакав потпис бриселских или чијих год чиновника (Ко се у Османлију узда, штапом се на воду наслања – каже стара српска пословица)? Како, с обзиром на потпуну медијску изолацију, пренети грађанима Србије да часни људи са севера покрајине не пристају на „нешто” које подразумева одрицање од светиња и сабраће јужно од Ибра, па макар им то „нешто” тренутно решило све егзистенцијалне проблеме.

С вером, љубављу и надом,
Митра Рељић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*