Mitropolit Atanasije Limasolski: SREĆA NIJE GLAVNI CILJ BRAKA

0

Brak je put za spasenje čoveka. Ako ga razmotrimo sa stanovišta duha Crkve, onda ćemo morati da priznamo da glavni cilj braka ne može biti ništa drugo do spasenje čoveka. To jest, cilj braka ne može biti ni sreća, ni rođenje dece, ni na primer, pronalaženje životnog saputnika – sve su to stvari od drugorazrednog značaja.

Brak je veoma važan događaj u našem životu i sama Crkva ga blagosilja i štiti. Znate, u prvim godinama Crkve postojali su određeni hrišćani, jeretici razume se, koji su učili da je brak nešto gnusno, nešto niže od čednosti i da niko ne bi trebalo da stupi u brak. Ali Sveti apostol Pavle govori: «Ženidbu da drže svi u časti, i postelja ženidbena da bude čista» (Jev. 13, 4).

Crkva je vrlo rano u postulatima Apostolskih i Vaseljenskih Sabora odbacila takve pogrešne ideje o braku. Na jednom od Sabora čak je razmatrano da li sveštenicima treba da bude dozvoljeno da budu u braku. I rimokatolici do naših dana još uvek ne dopuštaju svojim sveštenicima da se žene – tamo nema braka, već samo celibat. I tako se na tom Saboru vodila rasprava može li sveštenik da bude oženjen, zato što su neki hrišćani smatrali da je brak niži od čednosti, da se ne uklapa u duhovni život, a tim pre u život sveštenstva.

Razume se da pravoslavni oci nisu prihvatili to jeretičko i pogrešao gledište i jedan podvižnik, Sveti sveštenomučenik Pafnutije, čak je stao u odbranu sveštenika sa porodicom i rekao da pošten brak nije prepreka za sveštenika. Od tog trenutka u Pravoslavnoj crkvi postoje oženjeni sveštenici. Shodno tome, Crkva prihvata, blagosilja brak i veruje da je on put za spasenje.

Glavni cilj braka, tog toliko važnog događaja, jeste naše spasenje. To treba dobro razumeti, zato što na toj osnovi treba i graditi brak; ako čovek ne položi pravilnu osnovu, onda će sve na kraju ispasti krivo. Iz svog malog iskustva – naravno, ne ličnog, jer ja nikada nisam bio u braku, – već iz iskustva koje sam stekao iz razgovora sa mnogim ljudima koji se susreću sa raznim problemima, a naročito iz razgovora sa pravoslavnim supružnicima, bliskim Crkvi, koji takođe upadaju u nevolje i teške položaje, uvideo sam da i njima nedostaje ta spoznaja da je brak put za spasenje.

Neko će ipak reći:

– Ja sam se oženio jer hoću da budem srećan. Želim da budem sa osobom koja će me voleti i da u našoj porodici caruje harmonija. Želim da moja porodica bude moja sigurna luka gde mogu da se odmorim kada se vratim kući, – tako mi pričamo.

Da, sve je to prirodno, ljudski. Ali da li tako treba da bude? Navešću jedan primer iz monaškog života, kako bismo razumeli da je taj paganski duh eudaimonizma pronikao i u naše hrišćansko razmišljanje.

Danas mladić koji želi da postane monah govori sledeće:

– Želim da se zakaluđerim, da nađem dobar manastir, sa dobrom bratijom, dobrim ocima, dobrim starcem. Želim da taj starac bude svet, razborit, da se ne ljuti, da nije zloban, da se ne odnosi loše prema meni, da razume sve moje potrebe. Dobro bi bilo i da se manastir nalazi na lepom mestu, ma da sve tamo bude dobro!

I eto čovek sa takvih polazišta ulazi u monaški život. Tako sam i ja počeo kao mlad monah, ali sam naposletku shvatio da je to bila greška. A u «Pateriku» primećujemo sasvim suprotno gledište. Tako je neki mladić prišao starcu i upitao ga:

– Ava, kuda da pođem da se spasem?

To jest «kuda da se zaputim kako bih se zakaluđerio»? I dobio je odgovor:

– Čedo moje, idi tamo gde te čeka trud, tamo pođi. Ne idi tamo gde je sve lako, ako želiš da se spasiš. Ukoliko hoćeš da budeš zadovoljan, da ti bude dobro i lepo, ona u redu, idi tamo gde je sve lako. Ali ako zaista želiš da pronađeš spasenje idi tamo gde su poteškoće, gde je potreban trud.

Jednom je neki mladić upitao Avu Zaharija:

– Ava, kako treba da se ponašam sa manastirskom bratijom kako bih dostigao spasenje?

I starac je uzeo svoju kamilavku, bacio je na zemlju, izgazio je i rekao:

– Ako postaneš ovakav, tada ćeš se spasti. Ako postaneš ova kamilavka, i drugi te budu gazili, moći ćeš da se spaseš.

Nije mu rekao: «Ako hoćeš spasenje, tvoj starac treba da bude krotak, da se ne isprečava na putu tvojih prohteva, da se brine o tebi», – itd. Ne, sveti oci nisu tako posmatrali stvari.

Sećam se, kada sam bio na Svetoj Gori, došao je jedan arhimandrit iz Atine i želeo da nađe sebi keliju, gde bi mogao da se posveti tihovanju. Prišao je ocu Jevremu u Katunakiju i rekao:

– Geronda, ima li ovde kod vas neka kelija gde bih mogao da se posvetim tihovanju i podvižničkom životu?

Starac mu je odgovorio:

– Kelija ima mnogo.

Ako je iko od vas bio u Katunakiji, taj zna da tamo ima mnogo kelija.

A arhimandrit će njemu:

– Želim keliju u kojoj ima pijaće vode.

– Pa, imamo i takve.

– I da ne bude vlage! I da ne bude na velikoj nadmorskoj visini, i da nije u pećini, ni pod liticom…

Otac Jefrem ga je prekinuo:

– Oče, vrati se ti natrag u Atinu, nisi ti za Katunakiju! Ovde je potreban trud, a ne komfor.

To govorimo sa tačke gledišta monaštva. Ali i u braku, hrišćanskom braku, životni cilj treba da bude spasenje. I kada kažemo «spasenje», tada imamo u vidu da čovek zavoli Hrista više od svega, da se sjedini sa Njim, kako bi sve okrenuo na svoju duhovnu korist i usavršio svoj život u Isusu Hristu. Pristupajući braku on treba da misli na sledeći način: «Ako se oženim to znači da moj brak treba da postane sredstvo koje će me dovesti do spasenja…».

Sećam se kako su mladi ljudi dolazili starcu Pajsiju i govorili:

– Oče, pomolite se da nađemo dobru devojku za ženidbu!

Starac je odgovarao:

– Ma hajte deco! A šta će biti sa lošim devojkama? Svi hoćete dobre, a šta da se radi sa lošim?

Nastavljao je:

– Šta da uradimo? Da ih usolimo i zatvorimo u konzerve kao sardine? Da ih konzerviramo? Neko treba i loše da uzme!

A potom je dovršio besedu:

– Deco, to je greška i vi gradite svoj brak na pogrešnoj osnovi.

Vi hoćete da uzmete dobru devojku – u redu. Ma kako god da to prirodno izgleda i ma koliko gorko bilo, ako sve ne krene po planu, – da, to je logično, ali to je pogrešna osnova, zato što je to brak koji se svodi isključivo na želju za srećom. To znači da ja stupam u brak zarad zadovoljstva, a ne zbog spasenja. To jest, moj glavni cilj nije moje spasenje, brak sa Hristom, već da mi život bude prijatan. Stoga, ako stupim u brak i uvidim da ta dobra, skromna, krotka hrišćanska devojka nije baš toliko krotka i skromna, te da je ne krase isključivo vrline, već i poroci, kao i kod svakog čoveka, i kada krenu problemi u braku ja ću reći: «Ali ja nisam hteo takav brak! Nisam hteo da se mučim, živciram, da me ona stalno maltretira».

Da, sve je to ljudski, ali se na kraju krajeva ispostavlja da je za naše spasenje bilo neophodno da ne prebivamo u tom željenom komforu. A ako sagledamo nevolje u braku na duhovniji način, zar se bilo šta dešava bez Promisla Božijeg? Tim pre u našem braku!

Kada sam diplomirao nastavio sam da se družim sa nekim kolegama iz iste generacije. I posle nekoliko godina, kada sam se već nalazio u Novom Skitu, jednom sam se popeo na limunovo drvo da oberem voće i prilazi mi monah i kaže:

– Slušaj, došao je jedan čovek i traži te!

Ja sam mu rekao:

– I šta, sad da se spuštam? Pusti ga neka dođe ovde!

Došao je, bacio sam pogled na njega s visine i vidim mladića sa posedelom bradom, bledog, mršavog, izmučenog. Pitam ga:

– Ko si ti?

On kaže:

– Zar me nisi prepoznao? Moj ti glas uopšte nije poznat?

– Ne, nije mi poznat!

– Pa to sam ja, Panajot, tvoj kolega sa fakulteta!

– Jao, Panajote, pa kako si postao takav, sine moj? Da se nisi razboleo?

– Ma ne, oženio sam se!

A ja sam eto mislio da se razboleo. Rekao sam mu par reči za utehu:

– Ne padaj duhom, skoro si se pretvorio u svete mošti!

On se osušio, izgledao je polumrtvo, kosa mu posedela. Oženio se našom koleginicom sa fakulteta i kaže mi:

– Šta da ti pričam oče? Sećaš li se te i te?

– Da, bila je naša koleginica. Pamtim je.

– Svu mi je dušu pojela!

Da… Ubrzo su ga oci naučili kako da ostane na pravom putu. Objasnili su mu da ga sigurno čekaju problemi u braku. Našao je komplikovanu ženu, ali oni oboje imaju svoje nedostatke, i oboje trpe. Ali samo ako se to sagleda sa duhovne tačke gledišta čovek može da izvuče korist iz svih tih poteškoća. Ako se čovek na pravi način odnosi prema svim bračnim problemima, moći će sve da ih okrene na veliku duhovnu korist.

Mitropolit Atanasije Limasolski
S ruskog Aleksandar Đokić
pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*