Младен Обрадовић: Крст или амајлија? (коментар на текст ђакона Ненада Илића „Свети Новак“)

0

коментар на текст ђакона Ненада Илића „Свети Новак“

Уз дужно поштовање, како према драгом ђакону Ненаду, тако и према великом спортисти Новаку, покушаћу да ову тему сагледам из нешто другачијег угла.

Треба направити разлику између ОСУЂИВАЊА и РАСУЂИВАЊА. Осуђивати није добро, око тога се сви слажемо. Али, исто тако није добро ни затварати очи пред истином — а истина је да је најпознатији Србин данашњице, који је (био) узор милионима људи, СКИНУО ЧАСНИ КРСТ и заменио га некаквим „нарочито моћним“ каменом. Да, добро је понекад се мазати лековитим блатом (да парафразирам о. Ненада), али није добро када блато (камен, злато, дрво…) ЗАУЗМЕ МЕСТО КРСТА.

Ја не осуђујем Новака Ђоковића. Мени је њега искрено жао, јер је, вероватно под теретом огромних искушења која има као личност из света врхунског спорта и „џет сета“, излаз из тешкоћа потражио не у Господу Исусу Христу, Његовом Крсту и литургији, него у хинду-њу-ејџ религијској пракси јоге и медитације.

Овде није реч о томе да је најбољи тенисер данашњице, примера ради, поред Крста почео да носи и златни привезак у облику срца који му је поклонила његова жена као знак љубави и пажње. Не, ради се о нечему сасвим другом. Наш драги али несрећни Новак је УМЕСТО крста почео да носи камен којем се у суштини приписују натприродна, магијско-религијска својства. Другим речима, он више НЕ ВЕРУЈЕ да му мир, снагу и љубав доноси сила Часног и животворног крста Господњег, него ВЕРУЈЕ да му мир доноси амајлија и медитација (погледајте његов наступ на сеанси гуруа Пепеа Имаса почетком септембра: youtube.com/watch?v=Hg-qvS4plno).

Дакле, ако не осуђујемо, већ РАСУЂУЈЕМО о тренутном стању Новака Ђоковића, можемо приметити да је његово понашање уобичајено за особе које су подлегле пропаганди јоге и медитације: човек тада мисли да је постигао мир, да је продро у дубину свог бића и да постиже духовну равнотежу, али притом заборавља на Бога који је једини истински извор смисла, мира и љубави. Као последица тога, у човеку се рађа духовна гордост, а са њом улази немир и охладнелост душе (свако ко је у свом окружењу имао неку особу која се дуже или краће време бавила „источњачким духовним вештинама“ зна како то изгледа).

Док је носио Часни крст, осењивао се крсним знаком и призивао Бога Живог и Истинитог, Новак Ђоковић је побеђивао, био је прибран чак и у најтежим тренуцима и „ломио“ је противнике управо захваљујући снази духа. Сада, када је Господа заменио гуруом а крст амајлијом, изгубио је присебност и мир који су га красили, због чега је почео да губи, ломи рекете и цепа мајице.

И управо зато, немојмо олако осуђивати брата Србина, великог и славног Новака Ђоковића. Помолимо се за њега, како год умемо и колико можемо! Неко ће запалити свећу у цркви, него изговорити „Оче наш“ или прочитати акатист, али када бисмо сви ми, који смо онако здушно навијали за Новака онда када је побеђивао са рекетом у руци, молитвено стали уз њега сада када му је заправо најтеже, уверен сам да би Господ брзо развејао облаке који су му привремено замаглили духовни вид.

Младен Обрадовић, председник Отачаственог покрета Образ
извор: ФБ страница Младен Обрадовић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*