Momo Kapor: Srbi su počeli da se bave suštinom, a suština je Rusija

0

Momo Kapor, pisac i slikar

ČOVEK KOJI PRIČA SLIKE

Povodom godišnjice rođenja velikog srpskog umetnika Mome Kapora, i povodom toga što se danas u 13 sati, u Skupštini grada Beograda dodeljuje nagrada koja nosi njegovo ime, velikom austrijskom piscu Petru Hankeu, objavljujemo jedan od Kaporovih poslednjih intervjua, u kojem je govorio o bliskim srpsko-ruskim odnosima i ličnim viđenjima velike ruske kulture.

Na sam pomen Rusije koje su Vaše prve, direktne asocijacije ?

– Nešto ogromno, beskrajno, zeleno i toplo.

Kakva bi bila Vaša lična istorija Rusije ?

– Ona počinje za vreme Drugog svetskog rata, kada sam imao pet, šest godina. Živeo sam u Sarajevu kojim su vladali Nemci potpomognuti ustašama. Negde u daljini tutnjala je zemlja. Svi smo znali da se to neki Rusi bore protiv tog svekolikog zla. To nam je ulivalo nadu. U mom gradu bio je kasnije smešten i deo vojske generala Vlasova, to su bili Čerkezi, poludivlji ljudi na malim konjima dugih repova sa kojima su ulazili u školu, uz stepenice, preko puta stana u kome sam živeo. Sećam se da smo trečali za njima i vikali – Čerkez pucaj!

I oni bi pucali u vazduh iz svojih dugih pušaka. Onda je došlo oslobođenje. Bio sam u prvom osnovne, ili u drugom, trebalo je da nacrtamo druga Tita i tovarišća Staljina. Tito je bio strašno težak za crtanje, a Staljin lak. Staljina sam pogodio odmah, imao je brkove, kratko ošišanu kosu i jake obrve. Kada se sada prisetim tog Staljinovog portreta, vidim da on liči na portret Staljina koji je uradio Pablo Pikaso dok je još bio u Komunističkoj partiji. Zbog tog portreta su ga i izbacili iz partije. Njegov portret Staljina bio je kao dečji, isti kao moj.

A onda je u tom prijateljskom zagrljaju Sovjetskog Saveza i Jugoslavije počela jedna vrsta socijalističkog drila u književnosti. Naime, nije se moglo čitati ništa drugo osim knjiga sovjetskih pisaca. Tako se i dogodilo da sam postao jedan od velikih stručnjaka za literaturu socijalističkog realizma. Sećam se prve knjige, Timur i njegova četa Arkadija Gajdara i njenog nastavka – Snežna tvrđava.

Mnogo godina kasnije 1968, upoznao sam glavnog junaka te stare knjige, Timura Gajdara, koji je bio dopisnik Ruske televizije u Beogradu. Njegov otac je bio najpoznatiji sovjetski pisac u to vreme.

Usledili su Usamljeno jedro Fadejeva, koji je za moto uzeo tekst Ljermontova „Beleet parus odinokoй“ (Beli se jedno jedro), ondaPedagoška poema Makarenka, prvi i drugi deo. Zatim Zoja Kosmodemjanskaja Vjačeslava Kovaljovskog, i gomila sličnih knjiga. Maksim Gorki je tada štampan u sto hiljada primeraka, bile su to braon knjige sa malim belim plitkim reljefom njegovog profila na koricama.

Zanimljivo, niti je Gorki bio tako veliki pisac da se štampa u sto hiljada primeraka u jednoj polupismenoj zemlji, niti je danas toliko mali da se uopšte ne štampa. Sada ga je nemoguće naći. A Gorki je sjajan pisac. Pri tom mislim na knjige iz njegove mladosti. Tu negde bio je i Jegor Biličov sa knjigom Na dnu.

Mi smo u to vreme imali i ilegalnu literaturu. To su bili predratni stripovi, koje smo pronalazili na tavanima i neke stare knjige o kaubojima i Indijancima, od Karla Maja. Ono što nas je odbijalo od Sovjetskog Saveza i od te vrste literature bila je strašna dosada koja se prenela i na Jugoslaviju. To je bilo vreme kada je samo trebalo, kao što je rekao Lenjin – učiti, učiti i samo učiti. a onaj zanimljiviji deo života – rat, koji smo videli kao klinci, bio je privilegija odraslih. Nama je ostalo da gradimo socijalizam, što je bilo strašno dosadno.

U to vreme u bioskopima su se prikazivali isključivo ruski filmovi. To su bili filmovi koje smo mi voleli. Jedan se zvao Zadatak majora Buločkina. Tu glavni junak pilot leti avionom pokraj oblaka, a na oblaku stoje vrane. I pilot peva: „Patamu, patamu što mi piloti, njeba naše, njeba naše radinjij dom. Pervim djelom, pervim djelom samaljoti.

nikita-mihalkov-u-kanu2.jpgjpgjpgA djevuški ? – pitaju vrane. A djevuški patom.“ Onda se pojavio film Kameni cvet o vajaru koji kleše cvet u pećini. Potom Tahir i Zuhra, ljubavni film iz neke od dalekih sovjetskih republika, zatim Legenda o zemlji sibirskoj, divan film o kompozitoru koji je u ratu i koji u jednoj polusrušenoj kući pronalazi koncertni klavir „Petrof“ i na njemu komponuje kompoziciju „Legenda o zemlji sibirskoj“. Zanimljivo, mada je kuća srušena, klavir je blistavo nov, na njemu nema ni traga prašine. Usledili su Moskovski časovnici, a onda film u kome Marks Berns peva pesmu „Tjomnaja noć“ .

Kada se pojavio prvi američki film posle raskida sa Sovjetskim Savezom, to je bio Bal na vodi, mi smo ga gledali po devetnaest, dvadeset puta.

I zaista, trebalo je da prođe mnogo godina da se ponovo vratim Rusiji i otkrijem rusku literaturu, ali onu pravu, suštinsku. Engleska spisateljica Virdžinija Vulf pisala je esej o engleskom romanu 20. veka koji je počela ovako: „Kada čovek piše o engleskom romanu 20. veka, mora pre svega da se seti ruskog romana 19. veka. A kada se seti ruskog romana 19. veka, ne pada mu na pamet da se bavi engleskim romanom 20. veka.

Dakle, usledio je moj povratak ruskim klasicima, onim najdivnijim koje ima Rusija, poput Antona Pavloviča Čehova koji još uvek stoji pored moje glave.  Ruska književnost 19. veka je za mene velika inspiracija.

Kada hoću da očistim pamet, duh, glavu, da provetrim sebe, onda uzimam neku rusku knjigu iz 19. veka. Čak možda i neke iz dvadesetog, na primer poeziju. Voleo sam kao klinac Majakovskog, tačnije njegovu poemu „Oblak u pantalonama“.

Naravno i Jesenjina, kasnije i Visockog – koga sam upoznao i sa kojim sam se napio u Beogradu. Danilo Kiš i ja smo ga otkrili jedne noći u Klubu književnika, gde je sedeo sa nekim ljudima iz ambasade. Naravno uz njega je bio KGB pratilac. Ubrzo smo ga se rešili, a onda smo se napili. Visocki se našao u Beogradu jer je igrao Hamleta u Teatru na Taganjki Jurija Ljubimova koji je gostovao u Beogradu, i bio je odličan Hamlet.

Onako napiti odvukli smo se do njegovog hotela Toplice u tadašnjoj ulici 7. jula. Visocki nas je ostavio u holu i otišao do sobe, ubrzo se vratio i poklonio nam kasete sa svojim pesmama. U to vreme nije imao ni jednu ploču. Dao nam je kasetu na kojoj su bile snimljene robijaške pesme iz Sibira – fascinantne.

Kakav je bio Visocki, kako ga se sećate?

– Beskrajno šarmantan. Kiš i ja smo došli u Klub književnika jer je sve bilo zatvoreno. Sećam se da je mesta bilo samo za jednim stolom za kojim su sedeli neki naši rukovodioci i sovjetske diplomate. Kiš je odmah počeo da napada komunizam, kako je to neviđena glupost, ovi su se samo zagledali i ubrzo su počeli da se razilaze. Naši su se setili da imaju sastanak baš u ponoć, važan, a Rusi da moraju ranije da legnu, na kraju je otišao i KGB-ovac, koji je pratio Visockog. Kišovim tiradama za stolom smejao se samo jedan čovek – to je bio Visocki. Kiš ga je pitao zašto se smeje, a on je rekao: „Ja mislim isto.“

Pričamo o Visockom, ako se ne varam Vi ste upoznali i Okudžavu?

– Da, upoznao sam ga kada je imao koncert u Zagrebu. To je bilo prilično davno. Arsenu Dediću i meni Okudžava je pričao kako je u jednoj velikoj dvorani u Moskvi imao koncert, sam je sedeo na stolici s gitarom, a onda je koketirajući rekao publici: „Znate, ja ne umem baš dobro da sviram, tek toliko da malo pratim to što pevam, a i sa glasom ne stojim najbolje, nemam ni glasa, a ni pesme koje pevam nisu baš naročite, jer sam ih ja napisao.“

A onda mu je glas iz publike dobacio: „Pa što si onda dolazio na koncert?“ Okudžava je izgledao kao siromašni rođak iz provincije s brkovima, imao je plastičnu jaknu, kaiš sa velikom kopčom od sintetike, neke užasne cipele, izgužvane pantalone, ali je imao neku divnu toplinu, koje se i danas sećam. Pevao nam je „Na smaljenskaj daroge“ – to je, inače, put kojim se ide u rat. To je jedna od najlepših pesama koje sam čuo, i danas je rado pevušim.

Znatno kasnije sreli ste i Nikitu Mihalkova.

– Nikita je čisti genije. Video sam nekoliko genija u životu. Jedan od njih je on. Nikita ima takvu harizmu, da je to neverovatno. Za vreme blokade, kada niko nije dolazio u Beograd,  mi smo osnovali BELEF, Beogradski letnji festival. Pozvali smo Nikitu Mihalkova da dođe, i svi su nam rekli da smo poludeli. Da se to nikada neće dogoditi. Nikita je došao u Beograd, noseći pod miškom rolne sa svojim filmom Ana.

Kakav je to film? Nisam imala prilike da ga vidim.

– On je svoju ćerku Anu snimao od druge-treće godine do osamnaeste. Postavljao joj je stalno ista pitanja, svake godine: šta voliš, šta ne voliš, čega se bojiš. A između njenih odgovora montirao je dokumentarne materijale koji su se pojavljivali na televiziji. Tako je oslikao vreme koje protiče. Prvi odgovor male Ane na pitanje šta voliš bio je – sladoled.

Ana nije volela boršč, a bojala se baba-jage. Već u desetoj godini Ana kaže da voli mir među ljudima, ne voli neprijatelje mira, boji se za zdravlje druga predsednika. Indoktrinacija je već bila vidljiva. Pitao sam kasnije Nikitu kako je dozvolio tu vrstu uticaja. Odgovora se odlično sećam: „Mogao sam od nje da napravim malog disidenta jer se u kući govorilo drukčije. Ali to ne bi bilo dobro. Ona je morala sama da prođe tu laž, da se inficira njome i da postane imuna.“

Vidite, to je strašno tačno.

Inače, Nikita je kriv što sam ponovo počeo da pijem. Jednom smo sedeli za nekim dugačkim stolom na večeri, u to vreme nisam pio. Nikita je naručio dupli viski, a ja kiselu vodu. Pitao me je šta se sa mnom dešava, a ja mu kažem da sam prestao. Naravno, to nije moglo da „prođe“ i ja tako ponovo počnem da pijem.

Sećam se da smo pričali o ruskoj literaturi 19. veka. Rekao sam da znam najlepšu rečenicu koja objašnjava ruski 19. vek u književnosti. Nikitu je veoma zanimalo koja je to rečenica. „Treba se baviti nečim uzvišenim, reče Oblomov zevnuvši“,  i on je tada skočio kao oparen i izljubio me, jer je to bila i njegova najdraža rečenica. Nikita je u to vreme snimao film o Oblomovu. Tako je nekako krenulo to prijateljstvo na daljinu. Nikita je često dolazio ovde, pevao nam je uz gitaru, sjajno peva, pričao najsmešnije priče zbog kojih se još smejem kad ih se setim.

*Jednom je pričao, pomenuli ste mi ranije, i o suštinskoj razlici između ruskog i američkog filma.

– Znam da sam ga pitao da li je primetio da su svi američki filmovi isti. Uvek su crni i beli policajci ortaci koji jure riđeg kriminalca, koji je iz Evrope. On ima nešto dužu kosu. Policajci ga jure na prvom programu, prebaciš se na drugi program, oni već parkiraju kola u Njujorku, tamo gde se niko nije parkirao od pedesete godine.

Onaj ko u Njujorku ima auto, taj ga drži stalno na istom mestu, ne vozi ga uopšte. Onda crni ortak bude ubijen, pogođen i padne, a belom ortaku oduzmu dozvolu i pištolj. Ispostavi se na kraju da je njegov šef povezan sa mafijom, korumpiran. Beli policajac ipak uspeva da ga raskrinka, vrate mu pištolj i dozvolu, i on se ženi advokaticom koja ga je branila. Ispostavlja se da crni ortak nije ubijen, nego samo ranjen. To se dešava na trećem programu.

A onda me je Nikita pitao da li sam primetio da u svakom američkom filmu najmanje sto ljudi pogine. Ljudi odlete u vazduh, bivaju izrešetani, otrovani, ubijeni na razne načine, i niko ne stigne da se zapita imaju li oni majke, sestre, decu, šta će biti sa njima.

A pre sto pedeset godina jedan student u Petrogradu je ubio babu. I danas se pišu disertacije i doktorske sudije o slučaju Zločina i kazne. Osnovna razlika između njih i nas je u tome što se oni pitaju kako živeti, a mi – zbog čega.

Najlepše  priče koje nam je Nikita ispričao su o njegovom vođi snimanja, koji je bio u Drugom svetskom ratu i koji je najspretniji čovek na svetu. On je jedne maglovite noći pošao po hranu i vrati se u rov sa punom manjerkom gulaša od pečuraka. Čovek do njega pita ga odakle mu to, a on kaže – pa sa kazana. „Kako kad mi jedemo ovu splačinu“, skoro da nije mogao da veruje njegov ratni drug. Čovek je, u stvari, gladan prešao kroz maglu na nemačku stranu i poturio manjerku. I ovi su mu nasuli.

Jednom su snimali film sa Marčelom Mastrojanijem…

 * Mehanički pianino.

– I to u oblasti u koju nikada nijedan stranac nije došao. Vraćajući se u hotelsku sobu Nikita je čuo kako neko strašno psuje. Odškrinuo je vrata i video kako njegov vođa snimanja uči Marčela Mastrojanija da psuje na najgori način. Sledeće večeri bio je veliki prijem na koji su došli gradonačelnik i sekretar komiteta. Domaćini su zamolili tovarišća Mastrojanija da održi govor. Marčelo je ustao i počeo da psuje…

Da li ste putovali po Rusiji?

– Bio sam jednom u Rusiji, i to 1968. godine. Tada je Sovjetski Savez upao u Češku a sledeći kod koga je trebalo da upadne bili smo mi. Bio sam portparol Jugoslovenske privredne izložbe koja je održana u Lenjigradu. Na izložbu, nažalost, skoro da niko nije mogao da uđe, jer je bila okružena policijom. Naši međudržavni dnosi su u to vreme bili užasni.

Po ceo dan sam, pošto nisam imao posla, provodio u Ermitažu, i to na četvrtom spratu, gde su bile izložene slike Sezana, Matisovo Kolo, čuveno, odmah iznad stepenica, impresionisti i moderni francuski slikari, čak i Pikaso. I još uvek se kajem što sam sve vreme trošio na tom četvrtom spratu, a nisam pogledao dole Rembranta, Leonarda, Vermera.  Bio sam mlad.

U to vreme su se iz Sovjetskog Saveza vraćali debeli poslovni ljudi sa fotografijama Tamara, Nataša, Ljudmila, mladih lepotica koje su bile u njih zaljubljene. Znam da sam se sve vreme pitao o čemu se tu radi. Međutim, stvar je bila jednostavna. Tada je NKVD ubacivao te devojke kod potencijalno značajnih ljudi da ispitaju šta oni misle o ovome i onome, i oni su tako praktično izdržavali svoje špijune. Odličan potez.

Danas su takve lepotice vrlo skupe. Mnogo je važnije što je u to isto vreme u tramvajima, metrou, autobusima sedeo taj siroto odeveni ruski narod i čitao Dostojevskog i Tolstoja. A ovi naši su se razmetali najlon košuljama, žvakaćim gumama i vegeta kockicama. Bilo je ponižavajuće gledati tu vrstu prostakluka prema tom finom, učtivom i kulturnom narodu koji je za vreme vožnje čitao pisce za koje ovi nisu ni čuli.

Oni su plaćali preskupe večere, šampanjac koji je koštao koliko i plata ruskog profesora. Na svakom spratu sedela je u hotelu jedna starija stroga žena za stolom i gledala ko ide u koju sobu. Kad god bih se popeo na sprat, viknuo bih: „Dježurnaja pa etažu, eta zvučit gorda.“ I ona mi je dozvoljavala da uvedem u sobu po neku manekenku, jer je bilo mnogo naših manekenki na toj izložbi. Onda bismo napravili haos. Izašli bi svi iz svojih soba i ušli u tuđe sobe. Tako da ona nije mogla da kontroliše ko je u kojoj sobi.

Jedan od fenomena Rusije je i ta posebna, toliko puta ispevana, opisana i naslikana lepota ruskih žena.

– Čak i kad su debele i kada nisu mnogo privlačne, Ruskinje imaju najčarobnije oči na svetu. Ta zeleno-plava boja je kao laser. Ona vas osvaja.

Imam osećaj da se Ruska romantičnost – sneg, trojka, zvona, prostranstva, breze – kod nas kalemila po tom istovetnom genetskom kodu. Kako ste je doživljavali?

– Za mene je to bila potrošena poetika. Kao ploča koja je mnogo puta slušana. Oduševljavalo me je nešto sasvim drugo. Ruska umetnost. Pre godinu dana sam otišao u Dizeldorf da vidim veliku izložbu dela moderne umetnosti iz ruskih muzeja. Neka od njih sam već znao, video sam ih u Ermitažu i u moskovskim muzejima.

Stajao sam po ko zna koji put opčinjen Kazimirom Maljevičem, čovekom koji je doveo slikarstvo do kraja – crnim kvadratom na beloj osnovi. Na toj izložbi bila su izložena paralelno dela fransuskih i ruskih majstora, iz istih godina. Sasvim se jasno videlo da su Rusi stvorili avangardu, a ne Francuzi. To je jedno veliko otrežnjenje.

Naravno, teorijski se to znalo i ranije, ali ne u tom obliku. Recimo, Maljevič je slikao 1922. godine. Tu je i Šagal iz vremena kada je slikao Vitebsk, svoje rodno mesto, Kandinski koji je izmislio apstraktnu umetnost… Da ne govorim o manje poznatim a značajnim umetnicima. Tada sam sasvim jasno video da su Francuzi izvršili jednu veliku svetsku prevaru uzevši primat, a da im je u tome pomogao Staljin, koji je u prvom trenutku zajedno sa Lenjinom zadržao sve te umetnike. Čak je jedan od njih, Tatljin, napravio skicu za veliku skulpturu Trećoj internacionali, to je čuveno skulptorsko delo. Svi su oni u prvim godinama posle revolucije radili slobodno u Rusiji. Šagal je bio komesar za slikarstvo u svom kraju, nešto kao ministar.

A onda su ih proterali i oni su svi do jednoga otišli u Pariz. Rusijom su „zavladali“ slikari socijalističkog realizma, među kojima su najpoznatiji bili braća Gerasimov. Oni su davno, ovde u Beogradu imali svoju izložbu. A onda se dogodio jedan od najčuvenijih obrta. Posle sedamdeset godina socijalističkog realizma koji je odbačen kao laž, on se ponovo vraća, jer su slikari socijalističkog realizma bili pre svega veliki likovni majstori. Oni se nisu sakrivali iza apstrakcije, slikali su poput starih majstora.

Teme su bile te koje su bile sporne, ali ako je neko kao Eduard Mone naslikao polje i reku, njemu ništa nije smetao traktor, koji je morao da naslika usput. Ima jedna sjajna priča o dva sovjetska slikara. Jednog stalno pozivaju da izlaže, a slike drugoga odbijaju. Neuspešan upita uspešnog: „Dobro kako ti to uspevaš?“ I dobije odgovor: „Vidi, ja naslikam železaru šest metara puta četiri, a u desnom uglu naslikam pudlicu. Žiri dođe i kaže kako je slika odlična, ali se upita šta će mi ta pudlica? E, tada im ja odgovorim: Nikakav problem, odmah ću da je izbrišem. I premažem je.“

Stari socrealistički slikari sada ponovo ulaze u modu i dostižu velike cene u Njujorku. Njih kupuju i bogati Rusi. Stvar se iz osnova promenila. Siroti Rusi koji su se na moru kod nas hranili ribljim konzervama, starim hlebom i spavali pod šatorima, danas zakupljuju apartmane u hotelu Ričmond u Ženevi, koji su kraljevski apartmani, a u Cirihu stoji reklama na ruskom u centrali Roleksa – Rusi imaju popust.

Istina je da su to Rusi koji takođe nemaju pojma ni o Čehovu, ni o Kazimiru Maljeviču. To su Rusi koji su opljačkali svoju zemlju, baš kao i naši tajkuni. I ponovo se sve okrenulo naopačke. Danas se sreću dva Rusa u Parizu, jedan je upravo kupio novu košulju od dvesta evra. „Ti si lud“ – kaže mu prijatelj – „Iza ugla imaš istu takvu za trista pedeset.“

Kakva je uloga Rusije u sudbini Srbije? Da li je Rusija neiskorišćena srpska šansa?

– Mislim da je Zapad pokušao, i jedno vreme uspevao, da istisne ruski uticaj sa Balkana, a specijalno iz Srbije. A i Srbija je bila kao urođenik koji je voleo šarene laže, koka-kolu, marlboro, tvrdi rok, modu… Izgleda da smo se svega toga prilično zasitili. Srbi su došli do tačke zrelosti u kojoj se bave više suštinom, čak i nesvesno. A suština je Rusija. Da li su nam Rusi pomagali ili odmagali u nekom trenutku, to je pre stvar istoričara. Ali Jerofejev, ruski pisac, napisao je da je Srbija jedina zemlja na svetu koja zaista voli Ruse.

Po Špengleru Rusija i Amerika su zemlje nove energije. Kako Vam se čini to poređenje?

– Rusija je probuđena. Ona je dugo kao medved spavala pod socijalizmom, pod tom  diktaturom laži. Rusija se lagano budi. Ona već traži svoje mesto ovde kod nas, i mislim da ga polako nalazi. Samo što ovaj put to nisu tenkovi i kalašnjikovi. Sada je to ekonomija. I to je dobro. Mada je činjenica da izvestan broj Srba, Rusi uzalud osvajaju ponovo. Naša ljubav nikada nije bila potrošena. Mi smo Rusiju voleli uvek. Preko umetnosti, književnosti i slikarstva, Rusi su vladali nama, i onda kad nisu vladali.

Koji je Rus Vaš lični heroj?

– Visocki. Nažalost, uništila ga je Marina Vladi. Ona je napisala najsmrdljivije memoare u kojima ga pominje. Za mene je Visocki, za koga kažu da je umro od života, pravi heroj, umetnik. Neko poput Luja Armstronga, kada bi imao rusku dušu.

Vaši prijatelji sa ruskom dušom, Šejka, Olja, da li su imali taj prepoznatljiv ruski gen?

– Ne. Ma ni traga. Oni su bili, kao i svi mi u to vreme, prozapadni ljudi. Zato što je umetnost kojoj smo se divili bila na Zapadu, a ne u Rusiji gde je bio socijalistički realizam. A ruska posleokotobarska umetnost nije bila popularna, sem Maljeviča i Kandinskog, nije se znalo mnogo o njoj. Oni su bili ljudi zapadne provenijencije, a budući da su se rodili ovde i odrasli kao Srbi imali su isto toliko ruske duše koliko i svako od nas.

Jedino što je Olja uvek izgledala kao osiromašena ruska grofica u emigraciji. Moja generacija je po tim pelcovima, bundama i šubarama, zapamtila žene ruskih generala i palkovnika, stare emigrantkinje koje nikada nisu naučile srpski i govorile su ga najsmešnije. One su živele u svom svetu koji su prenele iz Rusije u enterijerima, sličicama, fotografijama, abažurima, lampama, i uvek je tu bio samovar kao jedna od retkih stvari koje su uspele da donesu. Imale su po pravilu razdrndani pianino na kome su svirale.

Rusi su imali presudan uticaj u civilizovanju Beograda koji je u to vreme bio turska kasaba. Oni su osnovali prvi jedriličarski klub na Adi Ciganliji, i ja sam bio njegov član. Postavili su operu, balet, bili najbolji scenografi. Najbolji strip crtač bio je Lobačov, ruske arhitekte su projektovale najlepše zgrade u Beogradu. Sam vrh ruske elite došao je u Beograd. Bili su uvereni da je revolucija prirodna nepogoda, da će proći i da će se ubrzo vratiti kući. Primio ih je kralj Aleksandar, i oni su se ovde odomaćili. Najnesrećniji od njih su, kada ih je komunizam ponovo stigao 1945, pobegli na Kubu, gde ih je stigao šezdesetih. Eto, šta znači biti baksuz.

* Puškina smo nekako preskočili?

– Ni slučajno. On nadilazi sve ostale. Aleksandar Sergejevič Puškin, to prirodno čudo od talenta, najveći svetski pesnik je, malo se zna, Gogolju poklonio siže za Mrtve duše, i Revizora. On mu je ispričao priču o Čičikovu koji kupuje mrtve duše. A Čičikov je preteča Ostapa Bendera. Ali ni on nije znao kako da završi roman, pa se roman Gogolja završava time što trojka odlazi u daljinu, kroz stepu prema novoj Rusiji.

Takođe je malo poznato da je Puškin napisao dramu Salijeri po kojoj je snimljen film Amadeus. Puškin je jedini pesnik čije stihove znam napamet. Imao sam divnog profesora ruskog, zvao se Zolotorenko, bio je beli Rus. Umeo je da se potpuno zanese na času i počne da priča priče iz rata. I kaže: „Idemo mi na konjima sa jedne strane reke, a sa druge naiđoše crveni“.

Onda shvati šta je rekao, pa prekine. Uporno nas je učio jednu rečenicu: „Akakije Akakijevič bil maljenkim činovnikom“. To je početak Gogoljevog Šinjela. Moj profesor ruskog jezika je tvrdio da je veliki pisac onaj koji ispriča priču u  prvoj rečenici. E, to je bio Čehov: „Govorkalo se da se na keju pojavila dama sa psetancetom“. To znači da je dosadna banja, da su sve priče ispričane, i da se pojavilo novo lice – neka lepotica sa malim psom. Eventualno pudlom.

 

 

 

 

Srbin info

POSTAVI ODGOVOR

*