Моша Одаловић: С душама четрнаесторо жетелаца сахрањена је и међународна заједница

Момчило Моша Одаловић, песник и сликар, на свој начин у ретровизору пређеног пута од Космета до "коначне отаџбине", у граду Смедереву: С душама четрнаесторо жетелаца сахрањена је и међународна заједница

0

СТИХ и слика. Слика и стих. За децу, за младе. Изнедри се, ту, и понеки роман. Стигну и награде. Звучне, престижне, подржане аплаузима, честиткама и новинским извештајима. Њему је, ипак, најлепше достигнуће да о Никољдану умеси славски колач, украси га, испече. И сваки тај колач је јединствен. Право ремек-дело. Голубице на виновој лози, божуров венац, отворена књига, печат старославни, класје руменог жита… Оног које је мировало не сањајући да ће тако страшно бити покошено у завичајном, Старом Грацком. Све би дао, да је имао сва блага овог света, да то није доживео.

Ово је Момчило Моша Одаловић. Песник, сликар, илустратор, скулптор, новинар. А пре свега Човек који на само њему својствен начин уме да споји време: некадашње, потресно и ово, данас, онељуђено и неправедно. Јер, кад ти силници отму колевку, шта ти остаје осим да је у „срцу крвавом“, чуваш од заборава, у уточишту слике и стиха за децу, највернију публику која ће, ако не сад, кад-тад схватити и прихватити вредност поруке „лако ти је оставити мајку, остави Грачаницу – ако те је мајка родила“. То је Момчило Моша Одаловић уписао у манастирску књигу древног Милутиновог храма, пре него што ће поделити најстрашнију судбину свог прогнаног народа усидреног у новим, али, немирним лукама као што је његова „коначна отаџбина од 7,5 ари у Смедереву“, где му је моћна Дунавска пена Ситница до колена.

Е, сад Ти говори, Момчило Мошо Одаловићу, јер Те досад није било у ретровизору пређеног пута.

И почео је. Како? Па, тако, као сваки дечји песник – од свог детињства.

– Накупило се – каже. – Обиље ведрих сличица, али, и тегобних за неколико живота, богме. Моје детињство звало се: Мирославка, Јевросима, Илинка, Стана, Милијана, Миодраг, Милисав, Момчило, Михајло и Љубомир! ДЕСЕТИЦА у родитеља Душанке и Тодора, а све то онамо-намо, у мрачним косовским небосклонима, под Голеш планином уз епску реку Ситницу, која је „Мутна и крвава, проносила коње и јунаке!“ Тек, незнаном песнику нек буде јављено да се Ситница свела на ситницу (сићу), на жабљи прескок, и да саму себе једва проноси…

.. Као школован човек, приметих да мојој мајци нико никада није израчунао: десет пута девет једнако је деведесет месеци бременитости! Да смо гугутке – које раскошно гнездо, која грлена песма Србији! У том породичном густишу родих се (1. априла 1947), као осмо дете, а у Српском митолошком речнику лепо стоји: „Осмо дете, адамско колено, доносилац кућног напретка!“ Кад је већ тако, потрудим се да частим читаво село. Тог дана изгорела је зграда Зем-задруге (колективе) у нашем селу, коју добри, вредни људи нису подносили. За ове млађе који не знају о чем’ причам, нек замисле само ову слику! С мотикама о рамену, као партизанска јединица, жене марширају одлазећи на копање. А Стана Ђурова вришти: под-кораааааак! У нашем селу она је била на челу АФЖ – Антифашистичког фронта жена!

… Кад се у десетици родиш као осмо дете, свима си на „сметњи“ и зовеш се „Тамо се!“. Увек је ту било неке тутњаве, свак својим послом. Склањају те с пута и брзо схватиш да си неважан! Лако научен, никад одучен! Нека важније буде то да смо били вредни, па и као деца, сами себи зарађивали хлеб. … Сестре нису ишле у школу, сем оно мало основне, колико за потпис ћирилицом. Ал’ рукате, наочите! И ткаље, и шваље, и плетиље, и везиље… Сирогојно, пре Сирогојна!

… А у нашој столарској радионици, нас петорица синова, уз оца, као асистенти, савладали смо столарски занат! Сви смо, иначе, у својим професијама спретни, уз ону негдању, скојевску назнаку: истиче се! Како ми ова прича измиче, осећам је и као племениту бодрилицу за младе мужеве и жене; призивајући их да се љубе и радују здравом, лепом потомству! Управо што из невеселих, сиротињских времена стигох, ево, међ’ важне у „Новостима!“, а брат ми Михајло, рецимо, из исте сиротињске колевке, проф. др физике! Свако дете, религиозним полазиштем, има своју звезду, а рађањем донесе са собом хлеб и воду! (Узгредно словце у славу вашег листа! Отац ми, једно време радио у липљанској Фабрици лепенке. И тако, донесе дома први број „Вечерњих“. Много су нам значиле, јер тада у кући имасмо само књиге које смо добијали за „Одлично учење и примерно владање!“)

… У вашим „Новинама“ (1972), на велику радост и неверицу, нађох информацију да је „Момчило Одаловић из Старог Грацког код Липљана један од финалиста Фестивала поезије младих у Врбасу“!!! То је тада била крајња мера младим песницима. Нађеш ли се међу финалистима, већ си унапређен у песника… Тада први пут видех важне, „праве“ песнике! Замро од страхова: написао прве песме, послао их, а они отуд позив да дођем на три дана! Да спавам у хотелу, да ми особље персира, човече! И сваког јутра мењају постељину!? Не, не бих толико тога поднео… те лепо објасних домаћину да ћу ноћивати код тетке ми рођене Марице Лаушевић. Не видесмо се давно, а ужелели се! Хеј, песмо, туго финална…

Лепота душе Даринке Јеврић, у лепоти лица песникиње

… Даринка Јеврић претходне неке године и ја – једини с Косова финалисти! Дарја моја, преблага, важна ми сестра у песничком братству. Генерација моја… а већ тада славна! Долазили Десанка, Стеван, Матија – да виде које то девојче (средњошколче) с нашијех метоха, уме тако гласно стихом да загрми и надјача дечанска јектенија: …руку само преко бока да ми пребациш/ могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа… Леле ако залелечу дечанска звона/ па ти се лик с фрескама помути… Покој души њеној, имала је своје Високе Дечане, а ја своју Грачаницу, на десетак километара од села. У манастирској књизи утисака, давно, дааааавно записах: Лако ти је оставит мајку, остави Грачаницу – ако те мајка родила!

… На Косову сам, посебно у Приштини, имао неподношљив, болан осећај привременог боравка. Толико шиптаризована, без зеленила, с чавкама, јединим птицама… Спуштао сам ролетне, да је не гледам и бежао, бежао у Старо Грацко. Оне који су рођени у Приштини, а немаху своје село, сасвим разумем. Моје је да причам потомству да нам је Косово отето! Преименовано у Сједињено америчко Косово с главним градом Бондстилом.

У детињству сам, као и сва деца, имао редовних жеља и жељица, а једну вееелику никад нећу остварити: ПЕКАРА! Поодавно у „Светосавском ЗВОНЦУ“ објавих песмуљак: Хлебац настаје у светој радости,/ као најлепша песма, најскупља слика!/ Имамо, родило, нек дођу гости -/ мирише кућа земљоделатника! Бавећ се речима, песници смислили да поезија настаје у светом заносу! То и ратар мисли за клас пшенице и брашно, ал’ мало је окаснио са сетвом и жетвом мудрости, па песник приграбио. Тренутно је глад драматично нарасла и нема те пекаре која ће подмирити потребе.

Моја дуго сањана пекара спаљена је на сеоској парцели с душама 14 измасакрираних жетелаца. Комбајн мог најстаријег брата Миодрага, а међу убијенима и његов син Андрија, дика наша. Тад је, што се мене тиче, а не знам јој гроба – сахрањена међународна заједница.

Сви ми отуд исто смо што и косовска Неродимка. Кренула сирота речица у два мора, збунила се и саму себе пресахла. Опет, као речца за Даринку: Ко зна каква је туга била – пред неку непогоду, пред сушу!? Кад Неродимка се замутила; на два мора исцепкала душу…. Тек овамо, у Смедерево кад стигох, видех исход једног крака Неродимке! Улила се у Ситницу, па Ситница поред мог села – у Ибар, те Ибром до Мораве, а Морава у Дунав, овде код села Кулич, и – неста сиротица у општем расулу воде! Ако воде (реке) траже низбрдицу, онда и ја истим трагом допливах овамо, ил’ се докотрљах…

ОТИСАК ДЕСНОГ КАЖИПРСТА

У Аргентини постоји споменик песниковим ципелама уз стихове: Отаџбино, волим те, као своје старе, изношене ципеле! Аналогном мером утврђује се осећај завичајности. То не подлеже катастарским метрима и службеним списима. Завичај је исто што и отисак десног кажипрста. Утабаним путељцима, пречицама и далечицама – одређена је ужа отаџбина и небо над њом и стране света. Ма куд избегли, сви оријентири и стране света неопозиво остану тамо где смо пупком, као дрикером Земље и Неба, проверили поузданост Земљине теже. Уз ову причу, дивна је Дантеова порука Робеспјеру: „Отаџбина се не може понети на ђону од ципела!“

САМО, ВАС, СЕДМОРО?

Промовисао је Моша Одаловић своју књигу дечје поезије, недавно у завичајном Старом Грацком у коме је, некад, све врило од деце. Он књигу представља, сада, пред седморо основаца. Само седморо! Та табли је кредом уписао: „Ваш сасвим ваш Моша Одаловић.“ Не зна се ко је био тужнији: песник, учитељ или деца.

БИОГРАФИЈА БЕЗ ТАЧКЕ

Момчило Моша Одаловић (70) у биографију је уписао више од 30 збирки песама за децу, два романа, девет престижних награда и плакета. Од Вукове награде, повеље Змајевих игара, Невена, Златног кључа Смедерева, новосадских и бањалучких одличја до Грачаничке повеље…. А ове године, у новембру, наградила га је Задужбина Десанке Максимовић за целокупно дело и допринос српској поезији за децу. То није крај. Биографија без тачке тражи наставак.

Милена МАРКОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*