Muharem Bazdulj: Ko ne poludi taj nije normalan

0

Gostujući u programu televizije kojoj glasniji deo ovdašnje javnosti tepa da je najnezavisnija i najprofesionalnija, cenjeni novinar uglednog dnevnog lista izjavljuje kako će rezultat izvesnog kandidata na predsedničkim izborima biti „barometar normalnosti ove zemlje“ odnosno da će „procenat glasova koji dotični kandidat dobije govoriti da je u tom procentu naša zemlja normalna“.

Ne volim novinske tekstove u kojima se govori u aluzijama i gde se ne navode imena ličnosti, medija i institucija, ali ovde svesno pravim izuzetak, jer u ovom slučaju zaista vredi ono latinsko „nomina sunt odiosa“. Atmosfera uoči predsedničkih izbora koji zapravo još uvek nisu ni raspisani već je odviše užarena i napeta te se svaki pokušaj principijelnog osvrta na neku društvenu nuspojavu u njihovom kontekstu smatra navijačkim i tendencioznim. U ovakvoj situaciji, međutim, gde se rutinski dehumanizuje (u najmanju ruku) više od polovine stanovnika ove zemlje, stvar treba malo podrobnije analizirati.

U svojoj famoznoj knjizi „Medicinska nemeza“ filozof Ivan Ilić beleži da reč „norma“ na latinskom označava stolarski lenjir te da je sve do 1830. godine pridev „normalan“ na engleskom jeziku označavao ono što stoji pod pravim uglom u odnosu na tlo. Negde od druge polovine devetnaestog veka, pridev „normalan“ počinje da se upotrebljava ne samo za stvari nego i za ljude, a u smislu neodstupanja od uobičajenih osobina. Banalno govoreći, a uz samo malo preterivanja, normalno je ono što je većinsko.

Ima zato nečega naročito iritantnog u svakom pokušaju aproprijacije normalnosti, odnosno u svakoj situaciji u kojoj se direktno ili indirektno poručuje: Mi smo normalni, a vi niste. To je opasno po društvo u celini, ali je naročito opasno po one koji s bezrazložnom pretencioznošću i samopouzdanjem za sebe zadržavaju privilegiju normalnosti. I „bregzit“ i pobedu Donalda Trampa izborili su oni koje su vodeći mediji i intelektualne elite proglasili nenormalnim.

Da se razumemo, ima nečeg zavodljivog i lako prihvatljivog u prizivanju normalnosti kao kriterija. Na nivou privatnog razgovora tome smo manje ili više svi skloni. Jedna od opsesivnih tema u ovdašnjem diskursu jeste i ta kako je „običan, pristojan, normalan“ svet steran na marginu, a kako su zavladali agresivni primitivci. Na razini elementarne psihologije, a unutar privatnog razgovora, to je razumljivo i nije nešto što zavređuje preteranu osudu. U javnom govoru, međutim, to valja izbegavati. Postuliranje odnosa u kojem su na jednoj strani oni normalni, a na drugoj oni nenormalni, pretpostavlja pravo prvih da izoluju one druge i da im nametnu svoju volju, a sve tobože za njihovo dobro.

S ljudima koji nisu normalni ne može da se komunicira. Oni nisu normalni, dakle na njih ne deluje sila argumenata. U podtekstu se pretpostavlja da ih valja potčiniti argumentom sile. Ne zvuči lepo, ali je tako. Šta se može kad nisu normalni.

U kasnijoj fazi staljinističke vlasti, kad nisu tako lako ljudi pakovani u Sibir, uvek je bila efikasna varijanta zatvaranja političkih protivnika u ludnice jer su, eto, nenormalni. U postdejtonskoj Bosni i Hercegovini, svaka reforma ustava koja je propagirana kao samorazumljiva predstavljana je kao korak ka „normalnoj državi“. Preferencija spram normalnosti je nešto što ne treba posebno opravdavati, nešto što se podrazumeva i u tom smislu je savršeno zgodna kad god je potrebno ocrniti bilo koga ko vam se ne dopada.

Ima Borhes esej pod naslovom „Umeće vređanja“ u kome efektno primećuje da u jednom delu Buenos Ajresa, odnosno baš u četvrti poznatoj po prostituciji, niko nikome neće reći: „Mama ti je kurva“ zato što će odmah dobiti odgovor: „I tebi je“. Svaki pokušaj da svoje političke istomišljenike proglasiš etalonom normalnosti predstavlja dvosekli mač zato što tvoji politički protivnici mogu bez ikakvog problema da naprave istu stvar. Ako kažeš da je rezultat tebi omiljenog predsedničkog kandidata „barometar normalnosti ove zemlje“ odnosno da će „procenat glasova koji dotični kandidat dobije govoriti da je u tom procentu naša zemlja normalna“, prizivaš zapravo drugog čoveka da ti kaže kako je rezultat tebi omiljenog predsedničkog kandidata „barometar nenormalnosti ove zemlje“ odnosno da će „procenat glasova koji dotični kandidat dobije govoriti da je u tom procentu naša zemlja nenormalna“.

U ozbiljnoj diskusiji o politici nema mesta priči o (ne)normalnosti. Najpolitičniji iskaz iz tog žanra je onaj bregovićevski: Ko ne poludi taj nije normalan.

 

 

(Politika)

POSTAVI ODGOVOR

*