На данашњи дан 1346. године, на Васкрс, српски владар Стефан Душан

1

На данашњи дан 1346. године, на Васкрс, српски владар Стефан Душан крунисан је за цара Срба и Грка у тврђави Кале у Скопљу. Пре крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије јер је само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе.
Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића. Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископ је уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао. Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти. Опеван је у народним песмама, али га народ није нарочито волео. Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.
Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. Истраживања је вршио Радослав Грујић. У гробу су пронађене испретуране кости које су пренете у Патријаршију у Београд, а 1968. свечано пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

1 КОМЕНТАР

  1. СТЕФАН ДУШАН СИЛНИ

    Син српског краља Стефана Дечанског, рођен 1308. у Зети. Истакао се у бици код Велбужда (1330) у којој је српска војска поразила бугарску. Пошто Стефан Дечански није хтео да искористи овај пораз Бугара и прошири српску територију, Душан је 1331. уз помоћ властеле збацио оца с престола, бацио га у тамницу а убрзо потом наредио и његово убиство. Кад су Душанови људи дошли да га убију, Стефан Дечански је проклео сина и његово потомство. Пред сабором у Сврчину Душан је крунисан за краља 8. септембра 1331. године. С Душаном је српска феудална држава у напону своје снаге добила представника, чија је лична амбиција потпуно одговарала тежњама властеле. Млад, енергичан, способан војсковођа, Душан је доследно ишао за циљем да изнемоглу Византију замени једном моћном српско-грчком државом, која би прихватила традиције византијског царства. Прве године Душанове владе прошле су у консолидовању централне власти уздрмане променом на престолу и у дипломатском припремању терена за акцију против Византије. Побуна властеле у Зети и северној Албанији у пролеће 1332. била је брзо угушена. Напад на Византију био је олакшан нередима у њој самој. Сиргијан, један од византијских војсковођа, наговара Душана да крене против Византије. У том заједничком походу Душан осваја Прилеп, Охрид, Струмицу, Костур и започиње опсаду Солуна. Вест о нападу Угарске на Србију приморала је Душана на мир са Андроником III.

    Византија је после смрти Андроника III 1341. и доласка на престо његовог малолетног сина Јована V преживљавала тешке унутрашње борбе око престола. Јован Кантакузин, један од претендената на престо, пребегао је у Србију. Ту је између њега и Душана склопљен савез о заједничком нападу на Византију, под условом да свако задржи освојене области. Савезништво им није дуго трајало, јер су им се интереси укрштали. Са мањим неуспесима, Душан успева да брзо овлада највећим делом византијских територија. Највећи успех на томе бојишту постигнут је предајом Сера 24. септембра 1345. године.

    Између Србије и Угарске, обе у пуном успону феудалног снажења, није за време Душаново могло доћи до трајног мира. Српска властела желела је да успостави границу на Сави и Дунаву, Мађари да прошире своје поседе до Рудника. Већих сукоба у тим пределима није било. Крајем 1345. на државном сабору прогласио се Душан за цара Срба и Грка. Овим гестом јавно испољава намеру да иде за потпуним уништењем Византије и стварањем српско-грчког царства као њеног наследника. Овакве претензије повлачиле су за собом и уздизање српске цркве на степен патријаршије. Српски архиепископ Јоаникије проглашен је од бугарског патријарха, охридског архиепископа и представника Свете горе за „патријарха Срба и Грка“. Цариградска патријаршија бацила је на Србију анатему.

    На сабору о Ускрсу 16. априла 1346. извршено је у Скопљу свечано крунисање новог цара. Проглашење царства повлачи са собом и друге промене. Душанов десетогодишњи син Урош постављен је за „краља Србљем“ и добио на управу северни део државе, насељен Србима. На двору је заведен потпуни византијски церемонијал. Преузете су византијске титуле, које су даване члановима династије и истакнутој властели.

    Велика освајања нових области са развијеним правним поретком подстакла су Душана да 1349. на сабору у Скопљу изда први део Законика. Допуњен је пет година касније у Серу.

    Неостварени Душанов сан је освајање Цариграда. Покушао је за ту прилику да створи и флоту, али без успеха. Осећајући опасност од Турака, Душан покушава преко римског папе Иноћентија VI да добије помоћ и именовање „капетаном “ хришћанства у борби против неверника. Душан је умро од можданог удара 20. децембра 1355. у Деволу, а његова смрт пресекла је све планове.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*