На данашњи дан, Београд је постао српски град: Како су Срби „испратили“ Турке из Београда

Пре 150 година, на данашњи дан, Турци су предали Београд

0

Деветнаестог априла 1867. године, ферман турског султана о предаји тврђава у пашалуку, јавно је објављен на пољани код данашњег главног улаза на Калемегдан. У Београд су се слили Срби из свих крајева земље, али и из Земуна, Панчева, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Војводине, Лике и свих крајева у којима живи српски народ.

Никада до тада град није више блистао од среће и осмеха, у свечано народно рухо одевених жена, девојака, младића и људи. На савском пристаништу пристигле бродом, чекали су хлеб и со у рукама младих Београђана. На прилазу Цариградским друмом, слика је била истоветна. Све београдске куће биле су отворене за госте, чак и ако се гости и домаћин до тада никада нису видели. Београд је отворио врата свом народу на дан најзначајнији у протеклих неколико векова. Од раног јутра реке људи сливале су се ка свечаној трибини, прекривеној српским ћилимима и простиркама, украшеној цвећем и црвено-плаво-белим тробојкама са оцилима. Дан је био леп, прави пролећни. Српски војни оркестар постројио се са леве стране трибина, а са друге низами и њихова музика.

Када је Али Риза паша кренуо из тврђаве, кнез Михаило је на белом коњу појахао из двора, одевен попут старог српског витеза из Душанових времена. За Кнезом, у неколико кочија пристигла је породица Обреновић: стрина Томанија супруга Јеврема Обреновића, сестра Ана Константиновић и кћи Катарина, сестра Перка, стрина Ана Јована Обреновића, сестре Ермила Ћупићка и Савка Рајић.

Тачно у 11 часова, кнез Михаило је извршио смотру чете народне војске: „Здраво јунаци“!, „Од бога ти здравље господару!“. Кнез је салутирао и турском батаљону постројеном насупрот српским војницима: „Падишах јок чаша“ — „Живео султан!“, био је војнички отпоздрав Турака.

Предаја кључева

Предаја кључева

Дубоким наклоном, мухафиз београдске тврђаве Али Риза паша, поздравио је српског кнеза. Потом су Али Риза паша и Ашир паша, засели на централном делу трибина, окружени представницима сила гараната — Русом Шишкином, Италијаном Сковасом, Енглезом Лонгсвортом, Прусом Меронијем, Французом Ботмилом, Румуном Кантакузеном и Аустријанцем Ленком од Волсберга. На српској страни трибине, седели су Кнез, митрополит Михаило, председници Владе Илија Гарашанин, Државног савета Јован Мариновић, Народне скупштине Живко Карабиберовић, министри Рајко Лијешанин, Коста Цукић, Миливоје Блазнавац и Никола Христић, затим посланик у Цариграду Јован Ристић, док је посебно место имао остарели и оболели устаник Јеврем Ненадовић, којег су Михаилови коњаници на раменима пренели до трибина.

Српски оркестар интонирао је химну „Дрино, водо хладна“. Настала је апсолутна тишина. Потом се зачуо на турском језику текст султанове наредбе о поверавању на управу кнезу Михаилу тврђава у Београду, Смедереву, Шапцу и Кладову. Ферман је прочитан и на српском језику, а потом је одјекнуо 21 плотун топова са београдских бедема. Али Риза паша, са црвеним кадифеним јастучетом на којем су бљештали симболични градски кључеви тврђаве Београд, приступио је и пружио их кнезу Михаилу. Михаилове речи заглушила је топовска канонада са бедема, на којем се, на јарболу пред везировим конаком, полако уздизала српска застава. Радосни усклик народа заглушио је и топове, док су звона са Саборне цркве брујала лепше него икада.

На заповест команданта Светозара Гарашанина, први српски војник успео се на бедем према вароши, прекрстио се и поносито, у ставу мирно почео да стражари. Људи су заплакали, падали једни другима око врата, настало је неописиво радовање и весељење. Дубоко потресени Кнез је подигао градске кључеве да их сви виде. Оркестар је засвирао „Праг је ово милог срца“, а Кнез узјахао коња и кренуо у обилазак тврђаве. Али Риза паша, који је донекле био пријатељ Срба, испред свог конака је предао Кнезу златан кључ у знак господарства српског. Михаило је знао да је испунио Карађорђеве, Милошеве и све петовековне српске снове о слободној Србији.

Специјално наручен оркестар, тактовима песме „Вечерњи низамски растанак“ испратио је Турке два дана касније. Седмог маја, са савског пристаништа запловио је „Делиград“, са чије палубе је сетни Али Риза паша посматрао град у који турска нога више никада неће да закорачи.

Архива Гласа јавности/МАГАЦИН Портал

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*