На данашњи дан Михајло Обреновић преузео кључеве града Београда од београдског мухазифа Али Риза-паше

0

Кнежевина Србија у другој половини 19. века започиње
активну спољну политику. У тренутку слабљења турске позиције на Балкану, она постаје снажан центар борбе за коначно ослобођење свих балканских народа од турске владавине. Кнез Михаило врло вешто користи ове околности као и „наклоност“ великих сила које се боре за свој утицај на Балкану.
Заоштравању српско-турских односа допринеле су и
безбројне чарке до којих је долазило у Београду, а које су
кулминирале у лето 1862. године на Чукур чесми, на Дорћолу, када је турски војник ранио српског дечака. Овај инцидент је узбудио целу варош и довео до крупних војних интервенција и бомбардовања Београда са калемегданске тврђаве. Разарање Београда уз многобројне људске жртве, приморале су конзуларне представнике великих сила да интервенишу захтевајући мирно решење сукоба.
Овај догађај је знатно убрзао дипломатску активност кнеза
Михаила који тражи од Порте и турског султана коначно
решење турског боравка у Србији. Након обимне преписке и слања мисија у Цариград и престонице европских држава, кнез Михаило са српском делегацијом одлази 1. априла 1867. године у Цариград, где је дочекан са високим почастима и повољним политичким решењем за Србију.
Средином априла кнез се вратио у Београд.
Његова упорност и тренутни однос снага великих сила довели су до потпуног успеха ове мисије. Султан му је у Цариграду уручио ферман (писмена царска заповест, повеља) о предаји градова – Београда, Смедерева, Шапца и Кладова.
Царски ферман је свечано обнародован на
Калемегдану, на десној страни главне алеје код улаза
из данашње Кнез Михаилове улице. Свечаности
су присуствовали српски верски и државни
великодостојници, представници великих сила,
српске и турске елитне војне јединице, грађанство
Београда и многобројне депутације Срба ван Србије.
За ту прилику подигнута је дрвена трибина украшена
цвећем, српским и турским заставама. На Теразијама,
Савамали и другим местима у вароши подигнуте су
цветне тријумфалне капије. Након свечаног доласка
кнеза Михаила, са трибине је прочитан на турском и
српском језику царски ферман. Уз звуке српске војне
музике која је одсвирала песму „Дрино, водо хладна“,
тада српску народну химну, уследио је врхунац свечаности – симболична предаја кључева градова.
Кључеве је кнезу Михаилу предао београдски мухазиф
(војни заповедник) Али Риза-паша и тада је уз топовску
канонаду и звуке црквених звона са Саборне цркве
на тврђави поред турске заставе подигнута и српска.
Истовремено, на целом појасу око градских бедема
извршена је смена војника на стражарским местима.
Овај догађај овековечен је на цртежу Адама Стефановића, значио је велики успех српске дипломатије
којим је отворена нова етапа у стицању потпуне државне
самосталности и међународног признања Кнежевине Србије,
које ће уследити на Берлинском конгресу 1878. године.
Повлачење турских посада почело је крајем априла, а 6. маја 1867. године Србију су напустили и последњи одреди турске војске.
Спомен-обележје посвећено симболичној предаји кључева
подигнуто је на истом месту где је 6/19 . априла 1867. године
прочитан ферман турског султана Абдула Азиза, којим су
Београдска, Шабачка, Смедеревска и Кладовска тврђава од
стране Турске царевине предате на управу кнезу Михаилу
Обреновићу и српском народу.
Данашње спомен-обележје подигнуто је 1967. године
поводом стогодишњице овог догађаја. Изграђено је у виду
каменог блока на којем је вајар Михаило Пауновић израдио
рељеф с представом предаје кључева према цртежу Адама
Стефановића, савременика овог догађаја.
Знаменито место – Место предаје кључева 1867. године
утврђено је за културно добро 1968. године.
Решењем ЗЗЗСКГБ бр. 860/4 од 22.12.1968.

Литература:
1. Полексија Д. Димитријевић-Стошић, Кључеви Белог града, Београд, 1967.
2. Београд у 19. веку, из дела страних писаца, Београд, 1967.
3. Г. Јакшић и В. Вучковић, Спољна политика за владе кнеза Михаила,
Београд, 1963.
4. Историја Београда, Београд, 1995.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*