Na Golom otoku zbog „prijatelja” iz Udbe

0

Vuksan Knežević, jedan od najmlađih zatočenika Golog otoka, svedoči o ostrvu užasa, herojstvu, političkim progonima, špijuniranju, ljubomori, izdaji i pokajanju

Kad se mladalačka ljubav jednog sedamnaestogodišnjaka i njegov lažni prijatelj udbaš ubace u ideološku paranoju totalitarne ideologije, sledi niz tragičnih događaja koje je teško zamisliti. Ali, život Vuksana Kneževića nije romaneskna fikcija, već istinita priča o kamenom ostrvu užasa, herojstvu, političkim progonima, špijuniranju, ljubomori, izdaji i pokajanju.

Objavivši nedavno svoju 15. knjigu, „Tito i poslednje suze moje majke”, Knežević je nastavio da opisuje stradanje golootočana, ali se ovog puta nije osvrtao na svoju sudbinu.

Uhapšen je kad je imao nepunih 18 godina. Bio je jedan od najmlađih komandanata brigade koji su gradili Novi Beograd. Vrativši se u Vršac sa tri udarničke značke, nije mogao da pretpostavi da će ga obično čavrljanje s tadašnjom devojkom, umesto na ljubavna nebesa, prebaciti na pakleno ostrvo na Jadranskom moru.

– Poverio sam svojoj devojci da mi je uhapšen rođeni brat Milan. Ona je to prenela mom navodnom prijatelju koji je bio zaljubljen u nju. Nisam mogao da znam da je on saradnik Udbe. Umesto da odem u pomorsku akademiju u Split, otišao sam u ćeliju, sa optužbom da sam navodno slušao Radio Temišvar i recitovao Majakovskog. Nisam bio ibeovac, niti sam pročitao Rezoluciju Informbiroa – kaže Knežević.

Umesto uspešne karijere mornaričkog oficira, postao je robijaš u Titovoj jadranskoj tamnici, okruženoj tirkiznim morem. Uhapsili su ga u jesen 1949. godine, sa grupom informbirovaca iz Vršca. Jednog jutra, nekoliko meseci kasnije, grupa je sprovedena do Pančeva. Noću su im pročitali presudu, strpali ih u autobuse i prevezli do Topčidera, a odatle u plombirane stočne vagone. Bio je to voz bez voznog reda. Putovali su ne znajući ni kuda, ni zašto. Iz Rijeke su brodom prebačeni na Goli otok.

– Nabacali su nas jednog preko drugog u potpalublje, kao da smo drva ili džakovi cementa. Nekoliko njih se ugušilo – priča Knežević.

Ne znajući ni zašto je optužen, ni gde odlazi, ni da li će već naredne sekunde njegovo srce stati, sa putnicima bezimenog broda zakoračio je na ostrvo. Primetio je svog brata koji je stajao u „toplom zecu”, špaliru „dobrodošlice” iskusnih logoraša kroz koji su prolazile novajlije.

– Brat mi je opalio šamar i gurnuo me tako da odem što dalje i što brže. Taj me šamar zaboleo više nego hiljade udaraca ostalih zatvorenika. Na kraju stroja pao sam u nesvest, a brat mi je kasnije objasnio da me udario i gurnuo namerno, kako bih što brže prošao tu kolonu – smeje se danas Knežević.

Ne oseća gorčinu ni ljutnju, čak ni mržnju. Njegov pokojni brat Milan preminuo je od posledica boravka na Golom otoku, posle desetak godina. Milan je uhapšen kao organizacioni sekretar partije u Alibunaru, jer se njegov ogranak polovično izjasnio za IB. Ali, Milanov najbolji prijatelj prebegao je u Rumuniju i na Radiju Temišvar objavio da je Milan na Staljinovoj liniji. Niti je o tome znao Vuksan, niti Milan. Ali znala je Udba, tajna policija Titovog režima. Tu reč – Udba – Vuksan u razgovoru pominje nekoliko puta. Kao da je nevidljiva, svemoćna hobotnica čiji se pipci protežu od komitetskih kancelarija, fabrika, sve do učionica i spavaćih soba.

Isprebijan, u baraci se čudio izgledu ostalih zatvorenika sa broda. Nisu im se videle oči od modrica. Ali, kad se predveče pogledao u staklu prozora, video je nekog drugog. Nije ličio na sebe, već na sve ostale.

– Glava mi je bila natečena, kao veliki lonac. Ujutru su nas odveli da radimo na proširenju luke noseći kamenje. Pao sam, ali me jedan Slovenac, rukovodilac radova, sklonio sa strane. Tada sam mislio da sam već mrtav.

Isti osećaj pratio ga je svakog trenutka tokom naredna 23 meseca. Potom govori o kolektivu, o osuđenicima koje su progonili strah i sumnja.

– Kolektiv je koban. Među uhašenima je bilo onih koji su brzo revidirali stav. Svi su sumnjali u svakoga. Najvažnije je bilo pokajati se i otkriti što više lica sa slobode. A koga sam mogao da otkrijem, osim oca i majke? Ponavljao sam da sam odličan učenik, primeran omladinac, da sam u 13. godini postao skojevac i da ništa nisam znao o Rezoluciji. Ali to nije bilo dovoljno i zato su me bojkotovali. Bojkot je najužasnija stvar, jer podrazumeva izopštenje. Svako je mogao da me goni, šamara, udara, šutira… Islednik za Vojvodinu bio je brat narodnog heroja Pinkija. Kasnije, sedamdesetih godina, postao je ministar unutrašnjih poslova Vojvodine. Kada sam bio na raportu i kazao mu da ću, ako izgubim još jednu školsku godinu, izvršiti samoubistvo, Pinkijev brat je odgovorio: „Odlično, još jedan neprijatelj manje”.

Izbacio je Vuksana Kneževića napolje, a mladi osuđenik je viknuo: „Iz inata ću živeti!” Islednik ga je ipak pustio na slobodu. Sa Golog otoka otišao je u radnu brigadu koja je u Bosni radila na pruzi Breza–Vareš.

– Iako smo amnestirani, ostali smo tri meseca na „dobrovoljnoj akciji”. U radnoj brigadi posetili su me majka i stariji brat Petko. On je odmah po povratku uhapšen. Čuo sam kasnije da je Udba razmatrala da li da me vrate jer sam pričao bratu tajne sa Golog otoka ili da uhapse njega. Odlučili su se za ovo drugo. Isti islednik rekao mu je reči koje mu još odzvanjaju u ušima: „Vuksan mi se izvukao, ali ćeš ti ostaviti kosti na Golom otoku”.

Petko Knežević je zaista prošao najgore. Ostao je tri i po godine zatočenik ostrva. Trojica braće Knežević, bez ikakvih dokaza o krivici, osetili su sve strahote mučilišta koje je dugo bilo jedna od najvećih tajni Titove vladavine.

Vuksan je postao učitelj u zabačenom selu Kozjak, potom su ga prebacili u Banatski Karlovac, kao najboljeg učitelja u oglednoj školi. Oženio se i dobio sina Gorana, koji je aktuelni ministar privrede.

– Ipak, otkazali su nam gostoprimstvo, na insistiranje Udbe – priča Knežević.

Na putu za Zrenjanin, gde su živeli rođaci njegove supruge, sreo je čoveka koji ga je uhapsio. Bio je to njegov lažni prijatelj, zaljubljen u njegovu devojku. Vuksan mu je bez ustezanja rekao: „Preostalo mi je da te ili ubijem, ili da popraviš nešto”. Udbaš ga je sutradan dočekao, poslužio kafom i zaposlio ga kao šefa odseka u Narodnom univerzitetu za opšte obrazovanje.

Ni danas, posle toliko godina, Vuksan ne može da objasni ponašanje tog čoveka. Ponovo su postali kućni prijatelji. Knežević je naučio da osveta ne služi ničemu i da je u kažnjeničkim barakama sva mržnja iščezla iz njega. Nije ga užasnulo čak ni to što je saznao da njegov dželat, koji mu je uništio život, i dalje šalje izveštaje Državnoj bezbednosti o njemu. Posvađali su se. Udbaš je ubrzo preminuo.

Do donošenja ustavnih amandmana sedamdesetih godina, Knežević je bio sekretar Zajednice obrazovanja za opštinu Zrenjanin. Počeo je da piše knjige. Na Golom otoku postao je protivnik Titovog komunizma.

Bilo je to doba, kaže on, kada su cinkarenje i špijunaža postali osnova morala. U Titovo vreme bila je važnija jedna dojava Udbi o unutrašnjem neprijatelju nego diploma na fakultetu.

Devojku, kojoj je poverio tajnu o hapšenju brata, video je na proslavi godišnjice mature. I njoj je oprostio.

Politika

POSTAVI ODGOVOR

*