Национализација и колективизација

0

Национализација се правдала „одузимањем имовине ратним профитерима“, као и познатим левичарским ставом „Имовина је крађа!“

У Федеративној Народној Републици Југославији прва се на удару нашла приватна имовина домаћих и страних лица, која је мерама државне принуде као што су конфискација, секвестрација, аграрна реформа, колонизација и национализација, без обзира на вољу власника и без икаквог обештећења, одузимана и претварана у државну, односно друштвену својину.

Законом о аграрној реформи и колонизацији 1945. године су од приватних власника (сељаци и други власници, банке, предузећа, акционарска друштва, цркве) у корист државе одузети бројни земљораднички и неземљораднички поседи пољопривредног и шумског земљишта, као и земљишни поседи цркава, манастира, верских установа и задужбина.

Национализација се правдала „одузимањем имовине ратним профитерима“, као и познатим левичарским ставом „Имовина је крађа!“.

Национализацијом из 1946. године, која се наставила на већ увелико спровођену ратну и поратну конфискацију, дошло је до подржављења покретне и непокретне имовине, као и патената, лиценци, службености, рударских и других права приватних привредних предузећа у 42 привредне гране, тако да након тога ниједно предузеће које је било значајно за државу и њену привреду, није остало у приватним рукама.

Други талас национализације уследио је 1958. године када су у државно власништво прешли станови, приватне зграде и грађевинско земљиште у броју, односно површини већим од законског максимума.

„Национализују се и постају друштвена својина најамне стамбене зграде и најамне пословне зграде. У градовима и насељима градског карактера национализују се и постају друштвена својина и грађевинска земљишта“, гласиле су прве одредбе тог закона

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*