НАЦИСТИЧКИ РАТНИ ОБАВЕШТАЈАЦ: Срби и Дража, били су наши заклети непријатељи

0

Сви наши покушаји да с Михаиловићем дођемо у додир остали су узалудни. Таквих покушаја било је више, али су сви једнако пропали.

Кад су с пролећа 1946. југословенски комунисти започели с тортурама над генералом Михаиловићем “припремајући га за суђење“, Герхард Емскотер, који је био нацистички ратни обавештајац, и дописник из Краљевине Југославије, током немачке окупације, дао је следећу изјаву америчкој штампи:

“Присуствовао сам многим тајним конференцијама у вези генерала Михаиловића, и то за све време рата и окупације, док сам био на Балкану. Из свега тога што сам на тим састанцима дознао о њему, као и из свих других наших извора, Михаиловића оптужују за сарадњу с нама без икаквог разлога и оправдања.

“Србе, и Михаиловића, наши су стручњаци сматрали за заклете непријатеље. Кад су се политички таласи окретали против Михаиловића, ми смо хтели да слабијега подигнемо, како би борбу наставио, са сада већ јачим од себе, јер су и Совјетски Савез и Британија биле уз Тита. Сви наши покушаји да с Михаиловићем дођемо у додир остали су узалудни. Таквих покушаја било је више, али су сви једнако пропали. Према томе, до везе између нас није никада дошло, нити смо ми у овом циљу могли ишта постићи.

“Ми смо се надали да ће Михаиловић, издат од свих својих савезника, на крају крајева увидети да му је сарадња с нама једини излаз. Али он сарадњу с нама није хтео, нити икад наше емисаре примио и чуо, што све могу посведочити и амерички и британски официри из његове околине”.

На челу нацистичке ратне обавештајне службе за Источну Европу налазио се генерал Гален, нека врста “надамбасадора” свих немачких обавештајаца. У данима кад Черчил започиње тајни, саботерски, рад против Михаиловића користећи Бејлијеве интриге (британски представник код Ђенерала), а затим и Дикинове комунистичке “фантазије” (британски представник код Тита), тај Хитлеров генерал проглашава Михаиловића “за најопасанијег немачког непријатеља на целом југоисточном сектору”. Његови извештаји, сви против Михаиловића, као непријатеља, а не колаборатера, нису остали непознати ни самом Химлеру.

У данима када је Черчил отворио све карте за рушење Михаиловића, Химлер диктира свом помоћнику Милеру нову “заповест против Михаиловићевих банди”, ради њиховог уништења. У тој заповести стоји и следеће објашњење: “Нема успеха ни у Србији, ни у целој предратној Југославији пре него што потпуно уништимо и Михаиловића, и његов покрет”.

На суђењу немачким ратним злочинцима у Нирнбергу, генерал Алфред Јодл, негдашњи командант немачке војске и Хитлеров први оперативац, поднео је савезничком суду један ратни извештај Врховне команде Вермахта. У њему се дословно наводи “да је генерал Михаиловић у герилским борбама против немачке војске, сваког дана, током 1942. и 1943, губио просечно од 15 до 30 војника”.
У том истом документу, који на генерала Михаиловића сваљује и све последице ратног права због стрељања на хиљаде Срба, налазе се и описи “сталних хапшења у Београду, као и непрекидних стрељања талаца, услед Михаиловићевих напада, и препада, на немачку ратну силу”.

Ово је изјава, под заклетвом, немачког генерала Мајснера на јавном суђењу у Београду, 13. децембра 1946. Упитан зашто је побијен тако велики број Срба, он је одговорио:

“Ја нисам чинио ништа друго, сем своје дужности, као војник. Позната ми је судбина која ме чека: вешала или стрељачки вод! Према томе, говорићу само истину“!

“Комунисти су криви за те злочине. За жаљење је да је тако велики број невиних људи ликвидирано као резултат репресалија које су Немци подузели извршавајући наређења својих претпостављених. Али не сме се заборавити да су изазивачи тих страдања били комунисти, који никад нису имали храбрости да прихвате борбу са немачким оружаним снагама, већ би се сјурили низ планине у градове, и села, убијајући неколико немачких чиновника и, пред наступање немачких снага, опет би се повлачили у шуму“.

Када је пуковник Фукс, нацистички полицијски пуковник и шеф Гестапоа за Србију, упитан о вези генерала Михаиловића са Гестапом, његов одговор је гласио:

“Не само да Гестапо није имао никакве везе са генералом Михаиловићем већ га је увек сматрао непријатељем број један немачког народа. Људи у покрету генерала Михаиловића су прогањани и окрутно кажњавани од стране Гестапоа, и Немци су увек веровали да је његов национални покрет у Србији представљао највећу опасност по сигурност немачких трупа на Балкану. Сем тога, управо је тај покрет био најштетнији по Немце”.

• После ове изјаве пуковника Фукса, судски процес је прекинут. Након кратке паузе, председник Судскког већа, пуковник Ђорђевић, је наредио да се судница испразни. После тога, суђење овој двојици нацистичких лидера одвијало иза затвортених врата.

На челу „немачке“ привреде у Југославији, затим ограничен на Србију, као једини привредни резервоар, налазио се инжењер Франц Нојхаузен. На београдском суђењу Немцима за ратне злочине, тужилац Минић, јавности ради, подвлачи: “Немачки Рајх није могао из Србије извлачити храну, зато што вам то нису дале наше борбене партизанске јединице”.

Ту комунистичку пропагандну флоскулу Нојхаузен мирно расветљава овим речима:
“Ми партизане, или комунисте, у Србији нисмо ни осећали. Ако су наша слагалишта била стално нападана, пљачкана или уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи, а не партизана. Они су испред нас затварали све путеве до села и магацине, те тако онемогућавали сваки немачки извоз из Србије”.

Ту се кида даљи Нојхаузенов исказ, јер је и њему реч одузета, иако у његовим делима ни комунисти нису могли пронаћи никакав тежак злочин, те је и пуштен из затвора, да би касније умро у свом слободном Минхену. Иначе је групи од 12 оптужених немачких команданата, који су службовали на Балкану, суђено у периоду од 18. јула 1947 – 18. фебруара 1948, што је укупно 117 дана, прочитано 1.025 докумената, саслушано 678 сведока и направљен транскрипт на 9.556 стране.
Сви су добили затворске казне, или ослобођени, једино Беме извршио самоубиство пре изрицања пресуде. Френч и Кунце показивали су копије комунистичких наређења да се унакажују немачки војници. Суд их је ослободио кривице и пустио на слободу.

Комунистичка инквизиторска истрага уложила је сву коминтерновску памет да пронађе и докаже бар и један необорив доказ Дражине сарадње с Немцима! Али није ишло. И ту лежи разлог зашто су немачки ратни кривци тако касно изведени пред суд, и зашто ниједан од њих није искоришћен против Михаиловића на суђењу, или претресу. Ту лежи и разлог честих искључења јавности за време њиховог суђења, како би свет о Ђенералу што мање чуо, и то из уста најмеродавнијих сведока и Михаиловићевих заклетих непријатеља.

Али у том грму лежи и повод великом преокрету према србском Ђенералу, који ће му за мање од две године донети рехабилитацију и вратити на пиједестал највећих победничких команданата у Другом светском рату. Наиме, амерички председник Труман посмртно га одликујући Орденом “Legion of Merit”, највишег степена, 29. марта 1948. године, у тексту образложења написао: “Генерал Михаиловић, и његове снаге, упркос недовољном снабдевању, и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе”.

Дакле, посматрајући стратегијску радњу – командовање, у Другом светском рату у другој половини 1944. године, као да се пресликао завршетак Првог светског рата, када је србско командовање пробојем Солунског фронта септембра 1918. године одлучило његов исход! И 26 година касније, ђенерал Михаиловић, наређује мобилизацију септембра 1944, а као последицу тога у његовом штабу се појављују изасланици Врховне команде Вермахта за Југоисток, нудећи капитулацију снага на Балкану!

Да је Савезничка врховна команда прихватила Ђенералов предлог, рат би се завршио те 1944. године и многи животи би били спасени. Али није из политичких разлога, који ће произвести “гвоздену завесу” и продужетак геноцида над Србима и уништење и оне победничке војске са Солунског фронта! То је било јасно генералу Михаиловићу да се може догодити па више није ни инсистирао да Србска армија ЈВуО настави борбу против Немаца.

Али морало је доћи до “Информбироа” 1948. па да би тадашње фактичко стање на југословенском и балканском операцијском простору Савезници признали додељујући Орден Ђенералу. Иако је то слаба утеха за србског главнокомандујућег, која ће му временом историја ионако потврдити заслуге националног хероја, за националну интелигенцију то је више него чврст ослонац да се кроз Равногорске циљеве актуелизује србско национално питање према заслугама у оба светска рата. Али, очевидно, као да се то не може без повратка националној традицији, без – МОНАРХИЈЕ!

magacin.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*