Најгори усташки кољачи — „фра Сотона“ и Лубурић

0

Прошло је више 70 година откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу обешен Мирослав Филиповић, познат и као „фра Сотона“, један од, по бруталности и садизму, најозлоглашенијих усташких злочинаца из Другог светског рата, пише хрватски портал „Експрес“.

Рођен је у Јајцу 1915, а 1938. се заредио и ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевцу у Бањалуци, добивши редовничко име Томислав. Није познато како се до 26. године живота радикализовао, али се зна да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да се престане петљати с усташама.

Он то није послушао и чим је у јануару 1942. дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни капелан у усташкој војници. Већ 7. фебруара забележено је да је учествовао у покољу око 2.300 цивила у предграђима Бањалуке, секирама и крамповима. Оно што је о Филиповићу тада забележено, из данашње перспективе може се чинити као пука фикција. Већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтели ни да чују, он и још неколико усташа затекли су у селу Шарговцу педесет двоје деце на настави.

Ушли су у један разред, пристојно поздравили учитељицу и децу, да би Филиповић замолио наставницу да одабере неког од ученика. Филиповића су у том крају јако добро знали, поздрављао се с мештанима, па је учитељица мислила да жели да неко од ученика нешто одрецитује. Одабрала је Радојку Гламочанин, а он је дете, које му је пришло без страха, подигао на катедру и пререзао јој врат ножем.

У хаосу који је уследио рекао је својим колегама: „Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви следите мој пут. Ја примам сав грех на моју душу, а вас ћу исповедити и решити свих грехова“.

На суђењу 1945. Филиповић није признао да је учествовао у клању 52 деце, али јесте да је видео како се из тог покоља усташе враћају обливене крвљу. Суд му тада није веровао. Као што у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. није веровао ни генерал Вермахта Едмунд Глаисе фон Хорстенау, војни изасланик при Велепосланству Трећег рајха у НДХ.

Мирослав Филиповић, звани Фра сотона, је био фрањевац, усташа, једно време командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка. Јавни домен

Мирослав Филиповић, звани Фра сотона, је био фрањевац, усташа, једно време командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка. Јавни домен

Папски легат у Загребу га је суспендовао, и Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужен за „претеране злочине“ по тадашњем немачком ратном праву, јер нацисти апсолутно нису видели корист од злочина над цивилима који су тиме били натерани да узимају оружје против окупатора.

Међутим, из затвора га је извукао Вјекослав Лубурић, тада управник логорског система у НДХ, и сместио га у Јасеновац. Као једног од кољача, наравно, накратко и као управника Јасеновца, односно Старе Градишке.

Био је у стању човеку да пререже гркљан, а потом да га распори преко ребара и трбуха.

Једном приликом је 56 босанских Јевреја повезаних жицом изударао секиром и побацао у јаму. Другом приликом је 42 затвореника, једног по једног, устрелио у потиљак. Имао је обичај да покољима приступи ритуално, изговарајући да је „правда задовољена“.

Преживели су сведочили и како је, благо се смешећи, једном пришао мајкама с децом, почео да се игра с једним дететом и баца га у ваздух, као у игри. Жене су тек тад виделе да у једној руци има бајонет и да пред осталим усташама показује како дете промашује нож. Из трећег покушаја дете је дочекао на бајонет, а у хистерији и плачу жена настао је покољ у којем су их све побили.

Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као „мајстора“ прозвао Мајсторовић. На суђењу је Филиповић признао „само“ стотињак својих убистава, правдајући их „наређењима која је морао извршавати“. Остала убиства је негирао, као и силовања у логору пре покоља, али је рекао да их је видео.

Након смртне пресуде, власти су га обесиле.

Што се тиче Вјекослава Лубурића Макса, опеваног као заповедника „својих месара“, рођеног у Хумцу код Љубушког 1913. за њега је кћерка Анте Павелића, Вишња, мало пре смрти 2015. рекла да је био „лудак, умно болестан човек и да га се уопште није могло контролисати“.

Вјекослав „Макс“ Лубурић је био усташки официр и готово цео рат заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац. Јавни домен

Вјекослав „Макс“ Лубурић је био усташки официр и готово цео рат заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац. Јавни домен

Део историчара данас покушава да објасни да је Лубурић постао такав јер му је, наводно, кад је имао само десет година, краљевска жандармерија до смрти претукла оца. Он је 1929. покушао с адвокатом Антом Павелићем да побегне у иностранство, али га је полиција ухватила и проблематичног 16-годишњака вратила мајци.

Две године касније је успео, придружио се првим усташама у Мађарској, али га је стајало слободе то што је дошао као делинквент. Власти су га ухапсила због некакве проневере и осудиле на пет година затвора. А кад је 1936. пуштен, практично је умирао од глади на улици.

За клупу оптуженог за ратне злочине било би довољно и то што је управо он био тај који је у августу 1941. основао логор у Јасеновцу. Само у дечјем логору у Сиску умрло је између 1.152 и 1.631 деце у језивим условима.

Практично је заповедао логорском машинеријом смрти у НДХ.

Није се либио да стреља ни „домобране“. Крајем 1942. због дивљања га је сам Павелић једва заштитио од Фон Хорстенауа, који је чинио све што је могао да га стрпа иза решетака. Иза Лубурића је остало десетине хиљада стрељаних, покланих, раскомаданих цивила свих узраста, вера, националности, полова — дословно реке крви.

Затворио је чак и ха-ес-есовца Ратка Мачека, а при крају НДХ он је био међу најзаслужнијима за спречавање Вокић-Лорковићевог покушаја пуча у марионетској државици која се тотално распадала.

Из НДХ је ипак побегао пре коначног пада. Тек након много година и свих тих злочина, Лубурић се у емиграцији сетио да предложи „уједињење свих Хрвата“.

Међутим, готово идентично како је и сам убијао, 1969. страдао је и он.

Његов посилни Илија Станић, син једног од покојних усташа, а у том тренутку једини у кога је Лубурић имао поверења, испоставило се да је Удбин агент. Месецима је Станић припремао да с њим остане сам, да га пре тога дрогира прашком за спавање, да има апсолутно чисту ситуацију. Коначно, 20. априла 1969. Станић је све то припремио у Лубурићевој кући у Каркахантеу у Франковој Шпанији.

Кад је 56-годишњи Лубурић био у кухињи, Станић му се прикрао с чекићем и распалио га свом снагом у чело. Лубурић је пао, покушао устати, а овај му је викнуо: „Мајку ти ј… усташку! Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу“ и после тога му с још три ударца разбио лобању.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*