Најпознатије жене у српској историји

1

У временима када су се улоге жена знатно разликовале од данашњих и када је слобода деловања жене била веома сужена, оне су ипак биле довољно јаке и храбре да се међу другим женама, али и мушкарцима, истакну и оставе свој печат у историји Србије. Биле су прве међу људима који су у овој земљи постављали стандарде у књижевности, сликарству, медицини, новинарству, науци, пилотирању, дипломатији, али и у ратовању. Оне су најзнаменитије Српкиње!

Јелена Анжујска, оснивач прве женске школе у Србији и прва српска краљица која је постала светитељка

Јелена Анжујска је била супруга српског краља Стефана Уроша, који је владао од 1243. до 1276. године, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Њен двор налазио се на самом рубу Косова и Метохије у месту Брњаци. У њему је Јелена основала прву Женску школу у Србији у којој су се девојке училе ручним радовима, а по завршетку школе, краљица их је даривала миразом за удају. Била је то прва стручна женска школа, не само у Србији већ и у Европи, према мишљењу историчара.

Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, а када су отворили њен гроб, тело је нађено цело и очувано. Од те 1317. она се слави као светитељка 12. новембра по новом календару.

Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић), прва књижевница Србије

Јелена Мрњавчевић (око 1350–1405) је била ћерка угледног властелина ћесара Војихне и жена деспота Угљеше, рођака цара Душана. Када је деспот погинуо у бици на Марици 1371. године, Јелена је дошла на двор кнеза Лазара, будући да је била Миличина рођака. Замонашила се и узела име Јефимија, под којим је позната као прва српска књижевница. Верује се да је Јефимија помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова у периоду њене владавине након Косовске битке и прилично утицала на образовање Миличине деце.

У српској књижевности Јефимија је остала позната по три вредна књижевна дела: Туга за младенцем Угљешом, Мољење Господу Исусу Христу и Похвала кнезу Лазару. Због материјала у којима су сачувана, ова дела представљају и споменике примењене уметности. Њени радови замишљени су као дар манастирима Хиландару и Раваници.

Кнегиња Милица Хребељановић, прва жена дипломата

Кнегиња Милица Хребељановић (око 1335–1405) била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка (Преподобна Евгенија). Милица је имала Немањићко порекло. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови још увек били малолетни. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, па је са монахињом Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свог сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Основала је манастир Љубостињу у коме је и дочекала смрт.

Катарина Ивановић, прва српска сликарка и прва жена међу српским академицима

Катарина Ивановић рођена је 1811. године у Весприму у Мађарској, у трговачкој породици. Када је навршила 14 година изразила је жељу да буде „живопискиња”. Школовала се у Пешти код тада најбољег сликара Мађарске, Јозефа Пешкија, и постала прва српска сликарка.

„Уздам се да ће Срби пошту одати мојим сликама и држати ме у свом спомену”, писала је Катарина након што је неколико месеци раније Народном музеју послала прву пошиљку од осам слика.

Марија Мага Магазиновић, прва модерна балерина и прва новинарка

Марија Мага Магазиновић рођена је у Ужицу 1882.године. Иако је пола века била потпуно посвећена модерној уметничкој игри, у исто време бавила се и новинарством. Писала је за „Полтику” текстове о ритмици и пластици као облицима телесног и духовног васпитања омладине. У исто време, пуних четрдесет година Мага Магазиновић је била и професор филозофије, немачког и српског језика у Првој женског гимназији. Написала је аутобиографску књигу Један живот.

Драга Љочић, прва жена лекар у Србији

Драга Љочић, прва жена лекар, рођена је у шабачкој трговачкој породици. Пошто никада није добила дозволу за рад у државној болници, основала је приватну. Чак је била принуђена да накнадно пред комисијом тада познатих лекара полаже посебан испит да се докаже, иако је имала дипломе из Цириха и Женеве и специјализацију очних болести. Драга се у балканским и светском рату прикључила као болничарка српској војсци како би неговала рањенике.

Милева Марић Ајнштајн, прва математичарка Србије и научница светског гласа

Милева Марић Ајнштајн(1875–1948) је била прва српска математичарка и прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. века. У лето 1896. уписала је студије медицине на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике и била тек пета жена која је примљена у ту школу. Године 1903. у Берну се удала за Алберта Ајнштајна, фицичара и једног од највећих светских умова. Њихов брак је пропао, а многи тврде да је она допринела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.

Милунка Савић, најпознатија српска ратница и прва жена бомбаш

Милунка Савић рођена је 1892. године у селу Копривница код Рашке. Била је наредник у Другом пуку и српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута. У Балканским ратовима борила се као добровољац, преобучена у мушкарца. Годину дана од приступања војсци, Милунка је била рањена у Брегалничкој бици. Тада је болничко особље открило њен пол.

У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Добила је многа српска и савезничка одликовања: два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, медаље за храброст Милош Обилић, Споменицу ослободилачких ратова (1912–1913), Албанску споменицу, два француска Ордена легије части, француски орден Ратнички крст са златном палмом и друге.

Јелисавета Начић, прва Српкиња архитекта

Јелисавета Начић (1878–1955) је била прва жена дипломирани архитекта у Србији. Дипломирала је 1900. године на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе и тако постала део прве генерације архитеката школованих у Београду.

Највећи број грађевина које је Јелисавета пројектовала данас су заштићене као културно добро. Опробала се као урбаниста, пројектовала је значајне јавне, али и приватне објекте, бавила се сакралном и индустријском архитектуром, интересовала се за изградњу економичних зграда за колективно становање радника.

Најпознатије дело Јелисавете Начић у Београду је основна школа Краљ Петар Први, коју је пројектовала на самом почетку каријере. Нажалост, њен радни век је кратко трајао јер је 1916. одведена у логор Нежидер, а након ослобађања из логора није се више бавила архитектуром.

Даница Томић, прва жена пилот у Србији

Прва жена пилот била је Даница Томић, која је на конкурсу листа „Политика” 1931. године, заједно са још две девојке, кренула на обуку и добила пилотску дозволу 1933. Као жена команданта Шестог ваздухопловног пука, заволела је летење и својом вештином и храброшћу од пријатно изненађене комисије добила звање туристичког пилота.

Ксенија Атанасијевић, прва жена доктор наука у Србији

Ксенија Атанасијевић је прва жена која је на Београдском универзитету стекла академску титулу доктора наука. Октобра 1923. Ксенија је изабрана за доценткињу Филозофског факултета за предмет Историја класичне филозофије. Ксенија се суочавала са многим проблемима као једина жена на Универзитету, а била је и хапшена више пута. У међувремену, Енциклопедија Британика је уврстила у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. На основу свега што је оставила иза себе, многи сматрају да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система.

 

Писменица

1 КОМЕНТАР

  1. КАРАЂОРЂЕ И ЈЕЛЕНА

    Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог српског устанка и оснивач династије Карађорђевића, рођен је 15. септембра 1768. у Вишевцу, од оца Петра и мајке Марице. Учествовао је у аустро-турском рату у аустријској војсци као добровољац. Након рата, бавио се сточарством и трговином стоке. У време сече кнезова разбио је групу Турака послату да га погуби и изабран је за вођу Првог српског устанка. Лично је командовао устаничком војском током битке на Мишару и борби за ослобођење Београда 1806. године. Након слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а затим у Русију. Вратио се у Србију у јулу 1817. године, али је 25. јула 1817. убијен у Радовањском лугу по налогу кнеза Милоша Обреновића.

    Ђорђе Петровић се као седамнаестогодишњи младић загледао у Јелену Јовановић (1771-1842), кћерку јасеничког кнеза Николе из Маслошева. Кнез Никола је у својој кући неко време био пружио уточиште унесрећеној породици Петровић, након погибије Карађорђевог оца Петра у сукобу с Турцима. Тако је и дошло до познанства између Карађорђа и Јелене, а из познанства двоје младих родила се љубав. Карађорђева мајка Марица се касније преудала за старијег човека Петронија и с њиме се вратила на напуштено имање у Загорици, где се материјално стање породице нешто поправило, захваљујући у великој мери Петронију, вредном човеку који је заволео Марицу и њену децу.

    У то време Јелена, у кратком временском периоду, остане без оба родитеља. Најпре јој умре мајка. Недуго затим њен отац, искомпромитовавши се пред Турцима, беше принуђен да се са своја три сина одметне у хајдуке, али у хајдучком послу нису имали среће и убрзо гину сва четворица у једном сукобу с Турцима. Јелена је у то време живела код своје тетке Бисеније у селу Јагњилу, заљубљена у Ђорђа. Код Ђорђа је запажена већ тада његова покретљивост – помало је и хајдуковао – коју је испољио и приликом своје женидбе са Јеленом. Исидор Стојановић каже:

    „Ђорђе је Јелену више пута виђао али јој никад није говорио да је воли. Једнога дана, у месојеђе пред Белу Недељу, нађе је код некога извора где је била дошла са судовима да захвати воде. Како је захватила воду, Ђорђе јој назове Бога и заиште воде да пије. Она му дода. Кад се напије воде он је запита:

    – Јелена, хоћеш ли ти поћи за мене?

    Јелена се сва зарумени од стида па му на то одговори:

    – Бог с тобом, Ђорђе, што питаш мене? Ено, запитај моје старије (рођаке), па ако они рекну, ја хоћу.

    Одмах затим упрти судове и пође да иде. Ђорђу је опет било доста да чује од ње, хоће ли она да пође за њега. Стога је ухвати за руку и рече:

    – Кад ти хоћеш, а ти хајде са мном!

    Затим јој полупа судове, с којим је дошла по воду и одведе кући. Кад дође кући опали из пиштоља и огласи да је довео девојку. Затим се спреми све што треба за венчање. Гаја Пантелић-Воденичаревић вели да је окумио Милосава из Саранова, остаросватио Мијата из Иванче… За девера је узео Мијатовог млађег брата Пају. Сватови оду… у горовичку цркву и ту Ђорђа и Јелену венча поп Александар…“

    Карађорђе се оженио на Месне покладе 1786. године. Само два месеца касније Карађорђе је био принуђен да са породицом бежи у Аустрију, а догађај који га је на то натерао у директној је вези са Јеленом.

    „Некакав Турчин, Дели-Муса, на гласу зликовац – описује сцену историчар Миленко Вукићевић – дође кући Ђорђевој, кад Ђорђа не беше ту; сјаше с коња, па уђе у кућу и викне на мајку Ђорђеву: „Дај, бабо, ракије и ужину!“ Затим се распрти и разузури у врх огњишта, распали дугу чибучину, поче пуштати густе димове и сукати љуту ракију коју му је служила жена Ђорђева… Кад кајгана би готова, Турчин се прихвати што је боље могао, заливајући непрестано љутом препеченицом. Како је повукао више препеченице, то му се беше распалила крв и зажарило лице, а гледајући младу жену како се стидљиво пред њим прегиба служећи му ракију, допадне му се, те ће рећи Ђорђевој мајци: „Море, бабо, ја ћу ноћити овде, ћеиф ми је баш с овом невом…“ Таман они у речи а Ђорђе под оружјем те на врата: „Добар вече!“… Затим дохвати суд од Јелене и стане сам служити Турчина. Турчину се учини криво, што Ђорђе узе суд од Јелене, те ће викнути…: – Млада, служи сад, као и ноћас што ћеш! Карађорђе га погледа и на то му добаци: „Коекуде, зар не знаш, Турчине, да ће Србин за образ убити свакога?“

    И Карађорђе трже из силава пиштољ, опали и уби Турчина, који паде преко трпезе. А затим разгрнувши жар с огњишта, Карађорђе овде ископа раку и „сахрани“ Турчина.

    Карађорђе се истицао у јунаштву, али и у љубавним авантурама, мада је волео своју жену. Милан Ђ. Милићевић наводи као његову ману „слабост према женској лепоти“. Бартоломео Куниберт такође бележи да је вожд био страствен према женама. Међутим, Вожд је ипак био знатно умеренији у љубавним авантурама у односу на своје војводе и команданте. Најпознатија је његова љубавна веза са Маријом из Бруснице. Марију су као младу девојку били удали за старијег човека, удовца, трговца стоком Милоја из Бруснице. Милоја су уочи устанка убили Турци на Руднику и главу му истакли на бедем. Карађорђе се са младом удовицом упознао на самом почетку устанка. Одмах му је запала за око и постала љубавница. Карађорђе је са њом проводио ретке веселе дане више од годину и по.

    Осим што је била лепа, Марија је била стасита, чврста и издржљива жена. Вожд ју је одмах обукао у мушко рухо, заденуо јој за пас оружје, сврстао је међу своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама. Да би је сакрио од своје супруге Јелене и од својих војника, он јој је, осим одеће, дао и мушко име Маринко.

    Када је Јелена сазнала за Марију („Маринка“), одлучила је да се убиством ослободи супарнице. Убица је пронађен у личности вождовог обесног момка Павла Цукића, који је и сам био заљубљен у Марију, али како му она није узвраћала истим осећањем, одлучио је да, кад већ Марија не може бити његова, неће бити ни Карађорђева. Цукић је убио вождову милосницу у јесен 1805. године и с разлогом се одмах одметнуо у хајдуке. Карађорђе, „наплакавши се сит за Маријом“, како каже Вук Караџић, наредио је да се Цукић ухвати и погуби, али он се спасао казне. Мољен од супруге и пријатеља, вожд му је опростио и поново га примио у момаштво у августу 1806. године, одмах након битке на Мишару.

    Марија из Бруснице била је последња Карађорђева љубавница. Сличних појава у његовом животу после њене погибије више није било.

    Вождова жена Јелена живела је скромно и повучено. Боравила је искључиво у Тополи, бавећи се кућевним пословима. Будући да је Карађорђе, заузет бројним обавезама током Првог устанка, пре свих војничким и државним, ретко боравио код куће, Јелена је најчешће у кући била и домаћин и домаћица.

    Вожду су у Тополу долазили многи гости. У његовом дому одржавани су важни састанци. О народним светковинама, посебно о слави, светом Клименту, у Тополи и у његовој кући је увек било много гостију. Јелена је морала све њих да послужује, будући да није имала посебну послугу.

    Јелена је рађала вожду децу, подизала их и бринула се о њима. Вожд и она имали су седморо деце, три сина и четири кћери: Симу, Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу и Александра. Мајку су над+живела четири детета.

    После пропасти Првог устанка, Јелена је делила вождову судбину. До краја 1814. године боравила је у Сремској Митровици, потом се преселила у Русију. У Бесарабији, у Кишињеву и Хотину, живела је до 1831. године, када се упутила у Србију. Кнез Милош није јој дозволио улазак у земљу, па је с децом, без руске помоћи, проводила тешке дане у Влашкој. Тек доласком на власт кнеза Михаила, Јелена се после 26 година проведених у избеглиштву, крајем 1839. године, вратила у отаџбину. Њен син Александар добио је службу априла 1840. године, а Јелена пензију од 1.500 талира годишње.

    Живела је у Београду, повремено одлазећи у Тополу. Кнез Михаило и кнегиња Љубица указивали су својој куми пажњу и поштовање. Умрла је у Београду 9. фебруара 1842. године и сахрањена у Тополи поред вожда. Кнегиња Љубица присуствовала је погребу и пратила њен ковчег до Тополе.

    Када се 1813. године Јелена склонила у аустријски контумац у Земуну, у пасошу који јој је издао генерал Червинка описана је као вождова супруга, православне вере, рођена у Србији и живела у Тополи, висока стаса, лица дугуљаста, очију смеђих, уста и носа правилних.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*