Најтужнија Руска љубавна прича

0

Људмила Алексејевна Хачатрјан је због сентименталне везе са југословенским официром, упућеним у Москву на војну академију 1948, петнаест година провела у заточеништву у гулагу у Сибиру. Свог драгог више никад није видела…
На самом измаку прошле године, 28. децембра, Ју-Ес-Еј тудеј, угледни амерички дневник намењен тржишту у целом свету, објавио је причу „Због забрањене љубави упућена у гулаг: жена која је преживела сурови совјетски логор описује језиве дане у заточеништву“.

Од петнаест милиона људи који су прошли кроз Стаљинове логоре, данас их је у животу око 3.500. Једна од њих, Људмила Алексејевна Хачатрјан, испричала је новинару како је због сентименталне везе са југословенским официром, упућеним у Москву на војну академију 1948, била заточена у Сибиру. Свог драгог више никад није видела.Чланак у америчким новинама прилагођен је просечном англосаксонском читаоцу: прилике су поједностављене, а ликови описани грубим потезима, и Људмила Хачатрјан могла је, што се њих тиче, да преживи и бродолом „Титаника“, или да буде први путник „Оријент експреса“, све то у исту рубрику иде.

За нас, међутим, Људмилина судбина и судбина њеног љубавника, чије име амерички новинар не помиње, шекспировски је слојевита. Кроз причу о њима двома преламају се политика и свакодневни живот, однос између два народа и две државе, љубав и смрт… и све то стаје у Јесењинове стихове на крају „Ане Сњегине“: „Далеки драги дани несвели!… / Никад да мине та слика и глас. / Тих година смо ми сви волели, / али су, богме, / волели и нас.“

ПОСЛЕДЊИ ЛУКСУЗ КОЈИ СУ ВИДЕЛИ

Прича о тој љубави почиње док Други светски рат још траје. Фебруар је 1945. Тито наређује да се у свим републикама одаберу омладинци који ће бити упућени на школовање у братски Совјетски Савез, и то се наређење извршава одмах. Изабрани питомци, партизани прекаљени у борбама и несумњиве вере у комунизам, добијају најбоље униформе које се у тим тренуцима могу наћи у њиховим јединицама и стижу у Београд, неретко се пробијајући и кроз територије које држи непријатељ. Два месеца је било потребно да се окупи група од двестотинак партизана.

Наш јунак – рецимо и његово име, сада када смо уоквирили сцену – звао се Радојица Ненезић и припадао је другом ешалону официра који су упућени на школовање у СССР; био је уписан на академију „Фрунзе“, заједно са Фрањом Херљевићем, Милошем Шумоњом, Марком Перичиним Камењаром… који ће, сви одреда, доцније стићи до чина генерал-пуковника и остварити сјајне војничке каријере.

Живот Радојице Ненезића у младости је био типичан живот будућег револуционара. Стигао је да се роди у једном селу крај Никшића мало пре него што су му родитељи, после Првог светског рата, из црногорског крша колонизовани у богату Славонију. Ту је, око Вуковара и у Осијеку, завршио нешто школе, укупно осам разреда, јер су му родитељи рано умрли, па је морао да се врати у село и пољопривредом прехрањује млађу браћу и сестре. У комунистичку омладину примљен је као седамнаестогодишњи млади сељак, а три године доцније, 1940, постаће и пуноправни члан партије.

У рат је отишао као обичан борац, а вратио се као командант дивизије која је 8. маја 1945. прва ушла у Загреб! И онда: академија „Фрунзе“, Москва! Ту му се десила – љубав!

Наша јунакиња, која од почетка овог текста стрпљиво чека да поставимо кулисе и млађим читаоцима изложимо околности у којима је било могуће да због љубави према нашем јунаку буде одведена у логор, тада је још носила девојачко презиме Јермилов: Људмила Алексејевна Јермилов. Тих првих послератних година живот јој је био леп: јединица, отац артиљеријски официр, брижна мајка, засебан стан у време кад је већина Московљана живела у „комуналкама“ (заједничким становима у којима је једна породица имала право на једну собу)…
СВЕ СУ СЕ ЗВАЛЕ ИРИНЕ

Услови у којима су живели и радили југословенски студенти – а било их је на свим факултетима, од агрономије, преко филозофије, до глуме (међу последњима је био и Стево Жигон) – били су веома тешки: неки су спавали на поду, грејања нигде није било, а најчешће су биле притужбе на храну: чај, купус, чај, купус… Вељко Влаховић, један од идеолога Комунистичке партије и најближих Титових сарадника, наивно их је лагао да то није због сиромаштва, већ су такви оброци резултат прорачуна потребних калорија на научној бази! Изузетак су представљали полазници најелитније високе војне школе, академије „Ворошилов“ – од 1944. до 1948. укупно 27 Титових генерала и пуковника. Били су смештени у удобној згради у центру Москве, добро се хранили, имали пристојну „плату“ и, што их је највише разликовало од других, имали су неограничену слободу кретања. Али, видећемо мало касније, ђаво ће баш због тога доћи по своје…

У једном извештају руководству Комунистичке партије у Београд пише да је „умртвљавање сваког партијског рада имало за последицу опадање дисциплине, довело до појава свађа, туча, неправилног држања према женама…“ На другом месту помиње се „слабо морално држање“, односно „недозвољене везе са женама“.

Жена је, наиме, после велике погибије у рату, било несразмерно више него мушкараца. Било је села и вароши у којима није било мушкарца старијег од четрнаест година! А питомци, иако високог чина, били су само млади мушкарци тек изашли из рата. Позорница за драму била је постављена…

Генерал-пуковник Ðоко Јованић, народни херој, ратни командант легендарне Шесте личке дивизије, командант Загребачке војне области у време Маспока, заменик начелника Генералштаба… био је у оној групи Титових официра који су упућени на академију „Ворошилов“, заједно са Пеком Дапчевићем, Арсом Јовановићем, Славком Родићем…

Нин је 2000. године објавио разговор новинара Милана Шарца са Јованићем, а ми овде наводимо један одломак: „После извесног времена Ðоко ми је говорио и неке појединости, више него само занимљиве. Рецимо, са школовања у СССР; о свом познанству са „прелепом Ирином“, која се у њега заљубила. Она му је причала да су све девојке које иду са њима – генералима послате од КГБ са задатком да им све учине по вољи, да их освоје, да их врбују за руску обавештајну службу. У томе су имале успеха. Заврбовале су неке од генерала, који ће ‘љубав’, по повратку у земљу, платити главом. Причао ми је како је имао пет девојака (…) Затим ми је причао о генералу Арси Јовановићу, који је пред рат био поручник у Сарајеву. Био је веома интелигентан и способан официр, али тежак човек. Кад су били у Русији, Арса би ухватио две девојке и у униформи генерала шетао Москвом. На партијском састанку Јованић га је критиковао, а Арса је скочио да се бије.“

ВЕНЧАЊЕ У АМБАСАДИ

Љубав између седамнаестогодишње Људмиле и осам година старијег Радојице родила се приликом случајног сусрета пред вратима лекарске ординације. Имали су и стално место за састанке – трг Црвена капија. Леп пар брзо је пао у очи милиционерима, па су почели да их обавештавају: „Још није стигао онај твој“, „Људочка је била, рекал је да ће брзо да се врати…“ и тако, како већ бива код младих људи. Осамдесетшестогодишња Људмила Хачатрјан није америчком новинару причала ове детаље, или их он није сматрао важним навођења, али забележени су на снимку који се чува на интернету, у виртуелном Музеју историје гулага.

„Он је мени причао о борбама против Немаца у којима је учествовао заједно са Црвеном армијом, а ја сам изигравала његову учитељицу руског; исправљала сам његов погрешан изговор и осећала сам се одрасло…“

Млади југословенски официр у души је још био славонски паор: ето, завршава високе школе, има сигуран посао, само још да се ожени… А девојка је „из добре куће“ – из „прве земље социјализма“. (Мада, не треба искључити ни љубав.) Али девојка није била пунолетна, а у „првој земљи социјализма“ то је био услов за излазак пред матичара. У ФНРЈ, међутим, граница за ступање у брак била је шеснаест година.

Радојица Ненезић отишао је код југословенског амбасадора Владимира Поповића Шпанца (ено му данас улице на Новом Београду) и испричао му целу причу.

„Владимир Поповић био је тронут… И ми смо се, тако, у амбасади венчали“, забележено је на оном снимку Музеја историје гулага.

Исте те 1947. године, на њеном измаку, Радојица Ненезић завршио је школовање на академији „Фрунзе“; по правилима која су тада важила, морао је одмах да се врати у Југославију.

Људмила Алексејевна Хачатрјан: „Радојица је имао добар план, ја се то га никад не бих сетила: да у Москви затрудним и да отпутујем за њим у Југославију да бих се породила и да онда останем да живимо заједно.“

Али човек снује, а бог одређује. И Руси имају сличну: „Человек предполагает, а Бог располагает“.

У међувремену је у СССР усвојен закон – са ретроактивним дејством! – којим се забрањује брак са странцима. Њихово венчање у амбасади тако је – поништено!

Радојица се са још двојицом другова, који су се такође оженили у Москви, у Београд вратио авионом.

„И тако, на аеродрому ‘Внуково’, биле смо нас три ‘удовице’ и три млада мушкарца у напону снаге који нису могли ништа да ураде да измене своју несрећну судбину… Радојица је у авион ушао последњи. Кад су се за њим затворила врата, то је било као да се спустила камена плоча на гроб…“

ШЕСТ ГОДИНА ДО ВЕЧЕРЕ
Није далеко од истине, јер брзо је, за неколико месеци, дошла Резолуција Инфромбироа, свађа Стаљина са Титом због које су страдале хиљаде, а њима није било ништа. Огромна већина југословенских студената на брзину се вратила у земљу, а они који су стали на совјетску страну, осудили су себе на горку емигрантску судбину. (Начелник Генералштаба ЈНА Арсо Јовановић, што је у генералској униформи шетао са две девојке Црвеним тргом, према званичној верзији, убијен је на граници са Румунијом у покушају да из ФНРЈ побегне на исток. Незванично, ликвидиран је у затвору, као шпијун…)

Све везе између Москве и Београда су прекинуте.

Али младост је јака и Људмила није хтела да се преда. Преко једне службенице амбасаде Италије у Москви, за коју јој је жена југословенског војног аташеа рекла да је поверљива, писала је Радојици у Београд. Да га воли, разуме се, и да је уписала студије италијанског језика. Па ће тако једном добити дозволу да оде на праксу у Италију, а одатле до Дубровника… шта је то, очас посла… и опет ће бити заједно.

Не знамо како би млади официр Радојица Ненезић поступио да је ово писмо стигло до њега и нећемо – из поштовања – нагађати. Али морамо рећи да се и за много мање од примљеног писма из СССР у то време ишло на Голи оток, а о одговору да и не говоримо! Правовремено одношење писма органима безбедности најмање је што је требало урадити!

Кажемо, непотребно је нагађати, јер писмо никад није отишло из Москве – завршило је у рукама КГБ, или како се већ тада звала совјетска тајна полиција, а осамнаестогодишња Људмила Алексејевна, тада Јермилова, ухапшена је.

„Нема потребе да носи ствари са собом, вратићемо је до вечере“, рекли су иследници њеним родитељима тог новембра 1948. Вратила се 1954. јер је Стаљин умро годину дана раније, па су логори постепено распуштани!

Шест година је провела у логору због „издаје земље“.

„Какав брак? Живела си са непријатељем!“, рекао јој је иследник.

КРСТИЋ НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ
profimedia-0034966624_15000427343

Пред крај заточења, упорно распитивање Људмилиних родитеља дало је резултат: сазнали су да је жива и у ком је логору, па јој је отац стигао у посету. Испоставило се да су командант гулага и он у рату били у истој дивизији, па је јунакиња наше приче пребачена на рад у затвореничко позориште… а дозвољено јој је и да прима пакете од куће.

У једној пошиљци, Људмили Алексејевној стигло је и неколико бројева „Агањока“, илустрованог часописа који је величао успехе социјализма. Насловница једног била је означена крстићем – то јој је обазрива мајка скретала пажњу. А унутра, преко целе стране, фотографија сусрета југословенске и монголске делегације, и иза Хорлогина Чојбалсана, монголског вође, леп, у лепој униформи – он, Радојица Ненезић!

„Ох, боже мој…“, уздахне осмадесетшестогодишња жена на снимку у Музеју историје гулага кад прича о том тренутку.

Тада је, у логору, гледајући слику мушкарца којег је волела, написала песму: „Страшно је, језиво, што сам те изгубила, и немилосрдно што сам те опет нашла. Пред ким да клечим и молим се да ми се срећа врати? Папирнати сусрет тужан је, ти си жив, и потребан си ми као пре…“

СУДБИНА И ПРОТИВ ЊЕ
profimedia-0327945412_15000427879

Људмилини родитељи, кад је ослобођена, преселили су се у Украјину, у Харков. Мајка ју је одвела у цркву и натерала да се пред иконом Богородице Казањске закуне да „никада више неће ништа предузети да се опет сретне са својим Југословеном“.

Запослила се у харковском културном центру, удала се и брзо остала удовица, па се удала опет, за Јерменина Хачатрјана, музичара који је и сам био у гулагу – због љубави са Немицом! Родила је сина који је као дете умро од леукемије, а од 1997. опет је удовица.

Али на заклетву коју је дала мајци брзо је заборавила. Пошто је била задужена за организацију концерата, упознала је, а затим се и спријатељила са Ðорђем Марјановићем. По њему је почетком 1990. послала писмо Радојици Ненезићу, али је певач у априлу претрпео мождани удар и писмо је остало неуручено.

Прилика се указала опет, пет година касније, кад ју је посетио син једне познанице из Београда.

„Писала сам му какву сам цену платила због љубави с њим…“

Тада није знала да је Радојица Ненезић умро шест месеци раније.

„Судбина није хтела да му моје писмо стигне.“

Људмила Алексејевна Хачатрјан данас има 87 година и живи у Москви. Страствени је пушач и сви су кадрови њене исповести, похрањени у Музеју историје гулага, благо замагљени због дуванског дима.

Радојица Ненезић умро је у јануару 1995.

Након повратка са школовања у Москви налазио се на дужностима команданта корпуса и армије, команданта војног подручја, начелника управе у Генералштабу ЈНА, председника Сталне испитне комисије Савезног секретаријата за народну одбрану…. Пензионисан је 1981. године у чину генерал-пуковника.

У време распада СФРЈ, почетком деведесетих година, био је веома политички активан у раду партије Савез комуниста – Покрет за Југославију, коју су предводили генерали ЈНА… али то је већ друга прича.

Нисмо успели да сазнамо да ли је икада икоме помињао „своју северњакињу“, како јој је у Москви тепао. Не знамо ни да ли је се уопште сећао…

Није ни морао, она је и памтила и волела за обоје.

ПУТ ЗА МОСКВУ

Посебна композиција у којој су били официри који су кренули на школовање у Москву кренула је са београдске железничке станице у пратњи два совјетска и два наша официра као вођа пута. Путовали су преко Ниша и Софије, до Галца на румунском Дунаву. Одатле је почињала руска пруга, са већим размаком између шина, па су прешли у нове вагоне – овог пута теретне фургоне, са сламом на поду и фурунама за грејање, да се возе кроз непрегледне равнице и брезове шуме. Између, кроз отворена врата, са страхопоштовањем су одмеравали размере разарања које је СССР претрпео: спаљена села и разрушени градови у којима дословце ниједна зграда није остала цела. Процењује се да је у Другом светском рату погинуло 26 милиона становника СССР. Немаца је, поређења ради, страдало седам милиона, Британаца 385.000, Американаца 300.000…

Деветог маја, када је Немачка капитулирала, били су негде испред Москве. Пуцало се у ваздух из свих оружја, грлило и љубило, и пило, много пило, и наздрављало победи, а већ сутрадан њихов воз ушао је на станицу „Кијевскаја“, једну од шест, колико их је у Москви било.

„Упознавање реалности совјетског друштва за многе је значило отрежњење од фасцинације коју су понели из домовине. Поражавајуће је деловала слика незбринутих бораца, ратних инвалида без руке, ноге или ока, хероја Стаљинградске и других историјских битака Другог светског рата…“, бележи у својој узбудљивој и акрибичној књизи „Од Стаљина ка Сартру“ историчар Мирослав Перишић. Њему дугујемо и већину других података о школовању Југословена у СССР, наведених у овом тексту.

Од 1945. до 1947. године 3.696 Југословена похађало је официрске, а 1.439 подофицирске школе. Одмах по доласку, схватили су да је „братство по оружју“ прилично растегљив појам: бивши партизани, листом учесници борби против Немаца, од 1941. имали су код совјетских официра и инструктора исти третман као и Бугари и Румуни, који су се победничкој страни нашли тек кад их је, у походу на Берлин, прегазила Црвена армија. Понегде, као у Кијеву на пример, сматрани су лењивцима. Лекар је одбијао да их прегледа, тврдећи да имају „југословенску болест“. Били су расути широм велике земље, практично одсечени од југословенске амбасаде у Москви и од Југославије уопште – писма су им била задржавана, а напуштање места школовања забрањено. Понегде су им руски начелници школа забрањивали и слушање Радио Београда и Радио Југославије.
profimedia-0278340981_14869865668
ГУЛАГ

За упућивање у логор није била неопходна судска пресуда – био је довољан налог полицијског службеника који је водио истрагу

Александар Солжењиницин књигом „Архипелаг Гулаг“ обавестио је 1973. западни свет о страхотама ових логора (гулаг је скраћеница од Главна управа за логоре и колоније поправног рада), а слику је употпунио Варлам Шаламов својим „Причама са Колиме“. Не мали допринос разобличавању идеологије која је проузроковала патњу милиона људи дао је и Данило Киш „Гробницом за Бориса Давидовича…“

Мање-више, све се зна: већина затвореника у гулазима нису били политички затвореници, мада је њихов удео био значајан. Људи су могли да заврше у гулагу због дела као што су ситна крађа или причање вицева о владиним званичницима. За упућивање у логор није била неопходна судска пресуда – био је довољан налог полицијског службеника који је водио истрагу. Између 1929. и 1953. у логорима или од последица боравка у њима умрло је око 1.600.000 затвореника. Расформирани су после Стаљинове смрти 1953. године, када је на чело СССР дошао Никита Хрушчов.

О гулазима постоји много сведочења. Овде ћемо навести само неколико редова из сећање друге једне заточенице, Јевгеније Гинзбург, опис ни по чему драматичан ни драстичан, такорећи цртицу из свакодневице: „Незагријана колибица сличила је на заједнички заход, јер за обављање природних потреба никога нису пуштали ван, а кибле није било. Готово читаву ноћ ваљало је престајати; морало се чекати на ред да се посједи на неким скелпаним облицама које су замјењивале причне (лежајеве – прим. нов.). Тамо су нас утјерали равно из шуме, мокре и гладне, око осам сати навечер, а ујутро у пет право на распоред, па опет у шуму.“

Newsweek

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*