Након „великог“ протеста опозиције јасно да она бежи од одговорности уместо да се суочи с њом!

1

У покушају да објективно сагледамо јучерашњи протест, неопходно је да видимо и који су то сценарији могли да се одиграју. С обзиром на помпезно пумпање „суспенса“ у претходних неколико недеља, било је за очекивати да се догоди нешто од следећег: радикализација протеста, упад у кључне државне институције, штрајк глађу, макар један од оних фамозних „пет милиона“ на улицама, вишедневна камповања пред Скупштином, страже, дежурства, и томе слично.

Уместо свега тога, организатори јучерашњег протеста, који је на сва звона најављиван као круна вишемесечне опозиционе „борбе“, урадили су управо оно што се од њих и очекивало – саботирали су сопствени протест постављањем имбецилних захтева, попут, рецимо, оставке Вучића, или довођењем Бориса Тадића и Зорана Живковића за говорницу, поред дрогираног Сергеја, који је лупетао о насељавању Мађара у Србију. Узгред, Мађари се активно исељавају, не само из Србије, него чак и из Мађарске, откад су добили Шенген, али то је нека друга тема.

И, ето, колико год да се не слажемо са овом влашћу и налазимо јој више него очигледне мане, какав би мотив требало да нас наведе да подржимо ове и овакве шалабајзере? Можда: мазохизам, аутошовинизам, очајање, депресија, летаргија, униније? У сваком случају, ништа конструктивно и афирмативно. Јер, како је и могуће да се ефектно боримо против нечега или некога, а да не знамо за шта се то конкретно боримо (осим, евентуално, у машти)?

Након свега, можемо да закључимо да организатори протеста заправо не желе смену режима, а вероватно ни сам Вучић није превише заинтересован да остане на власти, када се погледа начин на који се против протеста „бори“.

Цела ова представа тзв. опозиције, очигледно је само имала за циљ да приме неопходну им политичку трансфузију, зато што су свесни да ни сами не би знали шта да раде, када би се, неким несрећним случајем, сада обрели на власти. Можда би, евентуално, поставили ту „техничку владу“ (за сада непознатих „експерата“, вероватно по рецепту старог доброг и провереног Г(еј)17+), која би (уместо њих) преузела одговорност за признавање „државности“ Космета и увођење Србије у НАТО. Дакле – понуда је бежање од одговорности, а не суочавање са њом, и то је након јучерашњег дана потпуно јасно.

Да не бих била попут политички импотентне опозиције, која једино уме да критикује, уместо да понуди решења, рекла бих да, како сада ствари стоје, Србија мора да чека на настанак повољнијих околности на међународном плану, али и појаву стварне и реалне политичке алтернативе на унутрашњем. Уколико се Вучић умори од власти, могао би једноставно да прекрши Устав, формално призна државност Косова и Метохије и затражи пријем у НАТО, након чега би врло брзо пао, и то управо на улици. Са њим, пале би и такве издајничке одлуке, а он је тога вероватно свестан. Тиме би, уједно, било онемогућено да се на власт врати жута издајничка клика, која би урадила исто оно због чега би и Вучић пао. У оваквом сценарију би једино нека реална патриотска опција могла да преузме власт, наравно, уз консензус источних и западних сила. До тада, нема потребе залуђивати се испразним и јаловим причама о Куртама који мењају Мурте. Па, ко преживи, причаће.

Драгана Миљанић

1 КОМЕНТАР

  1. ….neophodno je da vidimo, pocetak je teksta sa nastavkom sta je bilo za “ ocekivati “ od opozicije, pa autor teksta izmedju oastalog navodi : упад у кључне државне институције….
    Neophodno je konstatovati neverovatnu podudarnost misljenja ovog autora sa misljenjem SNS- ovaca, da navedem npr. Martinovica :
    “ Sačuvali smo Narodnu skupštnu od onih koji su imali vrlo jasan plan – da u Narodnu skupštinu uđu silom i da pokušaju da izazovu incident, da ispovociraju sukob s narodnim poslanicima SNS-a, da isprovociraju sukob sa policijom. Taj pokušaj im je propao“, rekao je Martinović.

    Insinuacije, insinuacije sa obe strane. Jasni su razlozi vlasti, a sta stoji u osnovi insinuacije autora teksta? Sudeci po nastavku tekst je kritika upucena opoziciji ( жута издајничка клика ). Ok. Zasto istim, sredstvima vlasti, insinuacijama i pogrdnim recnikom. Nedostaje jos epitet “ fasisticka” pa da se konacno izmedju vlasti i tekstopisca postavi znak jednakosti.
    Kritika, pogotovo javna, pogotovo novinara, zahteva postivanje elementarnog profesionalnog kodeksa. Argumentovanom kritikom politickog stanja u jednoj drzavi bave se, obicno, vrsni strucni analiticari. Ovaj tekst je na nivou utiska gradjanina i to neukog.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*