Napadi na svetinje ne ostaju bez kazne: O progonima pravoslavaca u Ukrajini

0

U periodu posle ukrajinskog državnog prevrata iz 2014. godine poslanici oblasne skupštine Ternopolja su više puta pokretali temu oduzimanja Počajevske lavre od Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovskog Patrijarhata i predaju te svetinje i celog njenog poseda regionalnom muzeju. Ukrajinski poslanici su ovaj potez objasnili time što smatraju da Lavra pripada celoj ukrajinskoj naciji i da u njoj imaju pravo da služe i unijati, i raskolnici lažne ukrajinske crkve Kijevskog patrijarhata, kao i druge nekanonske crkve na području Ukrajine. Suštinski, to znači da ukrajinski nacionalisti žele da od kanonske Pravoslavne Crkve oduzmu veliku svetinju. Na svu sreću, predsednik Ukrajine još uvek nije uslišio molbe ternopoljskih političara, iako u celoj toj oblasti, kao i u drugim delovima zapadne Ukrajine, dolazi do masovnih napada na pravoslavne hramove od strane ukrajinskih ekstremista i unijata, u čemu im lokalne vlasti pružaju neskrivenu podršku. Ukupno govoreći u periodu od tri godine oteto je čak 40 pravoslavnih hramova. Međutim, ono što najviše zabrinjava jeste činjenica da su svi ti hramovi posle oduzimanja gotovo opusteli, a mnoge otimače hramova je, kako svedoče meštani, posle tih nedela stigla teška nesreća. To su teme o kojima razgovaramo sa igumanom Počajevske lavre i mitropolitom Počajevskim Vladimirom (Morozovim).

– Vladiko, nameće se istorijsko poređenje današnjeg progona pravoslavaca u Ukrajini, podstaknutog ukrajinskim nacionalizmom, sa periodom posle Oktobarske revolucije kada su boljševici u skladu sa svojim interesima podržavali razne raskolnike unutar Crkve i predavali im hramove i manastire. Usto se većina napada na pravoslavne hramove u Ukrajini poklapa sa eskalacijom raznih političkih kriza u toj državi. Koliku pretnju predstavljaju takve opasne inicijative pobornika raskolničkog Kijevskog patrijarhata?

– Znate, istorija je najbolja učiteljica. Sve te «inicijative» političara neće ničemu doprineti, osim što će načiniti veliku štetu. Kako je moguće očuvati mir i jedinstvo u našoj državi u kojoj se stalno raspiruju raskoli u jedinoj Crkvi? Šta znači oduzimanje pravoslavnih hramova i predaju istih raskolnicima i inoslavnima? Pa to je zločin. Ali oni koji pokreću i podržavaju takve postupke treba da upamte da se hramovi ne oduzimaju samo od ljudi, već i od Boga. Jer tako je rečeno u Svetom Pismu: «Dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku» (Mt. 21, 13).

Gledajte, u komunističkoj eposi delovala je jedna vrlo moćna ateistička mašinerija, pa ni ona nije uspela da zatvori Počajevsku lavru. Prisetite se 1960-ih godina, kada su komunisti pod vođstvom Hruščova vodili pravi rat protiv naše lavre. Tada su monahe na silu izbacivali iz manastira, oduzimali im dokumente, zatvarali ih u zatvore i ludnice, vodom iz šmrkova topili njihove kelije. Ali Majka Božija nije dopustila da se lavra zatvori i ona je, uprkos svemu, opstala.

– Jer Počajevsku lavru su u nekoliko navrata pokušali da otmu i Turci, i Tatari, i unijati.

– Na zidu Uspenske saborne crkve predstavljen je jedan istorijski događaj: opsada lavre, Tatari odapinju na stotine strela. Ali nad manastirom se javlja Presveta Bogorodica i strele se vraćaju otkuda su došle i pogađaju osvajače, a oni se daju u beg. I to nije bajka. To je realno svedočanstvo Božijeg zastupništva. Taj događaj je sačuvan u letopisima i drugim dokumentima. A radilo se o sledećem. U avgustu mesecu 1675. godine Mehmed IV, turski sultan, naumio je da se osveti Poljskoj zbog narušenja prethodno sklopljenog primirja i zbog poraza koji je Turskoj nanet kod Hotina na granici sa Moldavijom. On je poslao vojsku koja je brojala 50 hiljada vojnika i konjanika, sastavljenu od Turaka i Tatara, pod vođstvom Nuredina, tatarskog sultana, a sve u nameri da napadne poljskog kralja. Kao i ranije, Tatari su palili sve krajeve kroz koje su prolazili. I eto, na putu te krvničke vojske našao se mali i nezaštićeni pravoslavni Počajevski manastir. Dok su se približavali manastiru Turci su već popalili sve propratne zgrade, ubili dva monaha i počeli da se spremaju za juriš. S vojne tačke gledišta opsada manastira za njih nije predstavljala ozbiljnu prepreku: manastir tada nije bio opasan zidinama, nije bilo ni odbrambenih kula, kao što je kasnije predstavljan na raznim litografijama, i iza visoke drvene ograde skrivalo se mnogo seljaka koji su tu našli utočište od turskog zuluma. Pomoći nije bilo. Iguman manastira otac Josif (Dobromirski) je dao blagoslov bratiji da se obrati jedinoj Zastupnici – Materi Božijoj – i Blaženom ugodniku Jovu.

U cik zore 5. avgusta Turci su započeli juriš. Monasi su na to odgovorili čitanjem akatista pred čudotvornom ikonom Počajevske Bogorodice. I već kod čitanja prvog kondaka «Vozbranoj Vojevodje» nad crkvom Svete Trojice se pojavila Sama Carica Nebeska s omoforom u raširenim rukama, u pratnji nebeskih anđela i Prepodobnog Jova. Njih su ugledali i Turci i počeli su da odapinju strele put nebeskih zaštitnika, ali strele su se odbijale njima u susret i pogađale strelce. Napadači su se od toga grdno uplašili i nastali su haos i panika, te su počeli da beže. Sudeći po letopisima koji se čuvaju u lavri nekoliko napadača je posle zarobljavanja odlučilo da ostane u manastiru, primili su pravoslavlje i sve preostale godine svog života su proveli u manastiru na poslušanju. Za vjek i vjekov je taj događaj zapamćen u Počajevu i celoj Crkvi. Svakodnevno čitamo blagodarne molitve pred čudotvornom ikonom Počajevskom i kivotom Prepodobnog Jova u znak zahvalnosti za to čudesno spasenje.

Bezbrojni su primeri zastupništva i pomoći Bogomateri i do dana današnjeg svaki hodočasnik, parohijan lavre oseća tu pomoć. Majka Božija se još 1240. godine ovde javila u vidu ognjenog stuba i ostavila u kamenu otisak Svog Stopala. Ona je kao Neopalima Kupina posvedočila da je ovo mesto sveto. Ona je ovde Igumanija, pokrovitelj ovog kraja…

– Vladiko, ispričajte nam kakve su sve teške nesreće pogodile one koji su učestvovali u napadima na Počajevo za vreme Hruščova.

– To je tragična priča. Bio je u varoši Kremencu neki glavni sekretar okružnog komiteta Andrej Ičanski, koji je sebi postavio za cilj da zatvori lavru na bilo koji način. Prikupljao je podatke o monasima, potkazivao KGB-u. Kada su komunisti zatvarali monaški Trojicki skit, lično je prisustvovao uništenju drevnog ikonostasa, umalo da nije pljuvao na ikone, hulio na svece. Jedna od prisutnih žena ga je na ukrajinskom upitala: «Zar se Boga ne bojite, Njegove kazne?» «Ako Ga ima, neka me kazni!» – nasmejao se i otišao. A istog dana njegova ćerka, koja je studirala hemiju u Lavovu, sprovodila je eksperiment u laboratoriji i u rukama joj je eksplodirao sud sa kiselinom. Dobila je teške opekotine, zatim je oslepela i naposletku umrla… Sahranili su je na seoskom groblju nedaleko od lavre. Posle toga je taj komunista gorko plakao i roptao: «Bože, Bože, zašto si me tako teško kaznio…». Kažu da se taj posle pokajao i poverovao u Boga.

– Šta mislite, da li oni koji danas napadaju Crkvu znaju za te događaje?

– Teško da ih to zanima. Te ljude možemo samo da žalimo, jer oni svesno čine zločine napadajući svetinje. A takvi postupci nikada ne prolaze nekažnjeno. Postavlja se pitanje kakav je njihov cilj? Šta oni zapravo žele? Da se odaju bezakonju, da ponove put svojih prethodnika koji su progonili Hrista? Ako su oni vernici (a oni se predstavljaju kao takvi), onda ih Gospod nije naučio da tako postupaju. Pored toga, oni misle da su monasi bezvoljni, slabi. Ali monasi uopšte nisu takvi, oni su ispovednici koji su spremni da u svakom trenutku svoj život daju za Hrista.

Zbog toga mi je žao naših zemljaka, naših savremenika, koji su se drznuli da dignu ruku na Crkvu Hristovu, jer se mešaju u sferu duhovnog života, u nešto o čemu pojma nemaju, i time na sebe privlače kažnu Božiju. Treba tražiti duhovno objašnjenje za sve te anticrkvene pojave i razne političke inicijative. Po rečima Dostojevskog, satana se bori s Bogom, a bojište su ljudska srca…

– Uprkos tome u poslednjih nekoliko godina krenuo je novi talas otimanja pravoslavnih hramova u Ukrajini…

– Meni dolaze sveštenici iz susednih okruga, gde su im oteli crkve. I kakav je rezultat svega toga? Ljudi u te crkve prestaju da idu, one su opustele. Uzmimo kao primer selo Katerinovku gde je bila prava bitka ispred hrama, i o tome zna cela zemlja. Pobornici Kijevskog patrijarhata su, uz podršku neonacističkog «Desnog sektora», zauzeli crkvu Svetog Đorđa, 15. septembra 2015. godine. U tom napadu su primenili tešku silu – palice, suzavac. Bilo je povređeno 20 ljudi, među kojima su bile i nezaštićene žene. Do danas su meštani Katerinovke izgradili novi hram pod jurisdikcijom kanosne crkve Moskovskog Patrijarhata u kome se mole. Ako odete tamo i porazgovarate sa sveštenikom, on će vam sam reći sa kakvim posledicama su se suočili otimači hramova, šta se sve desilo tim agresivnim ljudima za poslednje tri godine. Neki od njih su umrli, drugi su obogaljeni pod različitim okolnostima, drugi su oboleli od tuberkuloze, žutice, treći su teško povređeni na poljskim radovima ili u saobraćajnim nesrećama…

– Šta nam je činiti kako bi zavlado mir, ne samo u verskom životu, već u celoj Ukrajini?

– Gospod je govorio: «Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom» (Jn. 13, 35). To je najvažniji preduslov svakog mira – porodičnog, društvenog, državnog – ispunjenje te Hristove zapovesti. Koji je razlog za to što nema međusobnog razumevanja među ljudima? Razlog se svodi na to da je iščezla naša želja da razumemo jedni druge, da se međusobno uvažavamo, da volimo jedni druge, da se zajedno radujemo. Posledica svega toga je porast bezakonja. Prepodobni Serafim Viricki je govorio da će u naše vreme od zavisti, gramzivosti, koristoljublja, ljubavi prema novcu ljudi stradati. Radi novca se prodaju porodične vrednosti, prodaje se savest, prodaje se moral, sve ono što ima istinsku vrednost se prodaje radi koristoljubivosti. Reklamira se komfor, kao ideal ljudskog savršenstva, u kome svi mi želimo da živimo, i savremeni čovek duhovno strada jureći za tim komforom. Čovek upada u takav ćorsokak na duhovnom planu da nije više u stanju da se samostalno odatle izbavi, već su mu ruke i noge svezale sile zla, i satana neće tako lako pustiti svoju žrtvu. Čovek misli – još jedan korak, još da proguram neki posao, pa ću se onda osvrnuti na dušu… I tako sve do starosti, a tad već nema ni vremena, ni snage za takav preokret.

– Vladiko, želeo bih da završim ovaj razgovor s nečim optimističnim. Kako vernici treba da se postave u uslovima koje ste opisali?

– Treba da imamo na umu da je Gospod uvek s nama i da trnovit i uzak put vodi u Carstvo Nebesko. Data nam je sloboda, zato je treba više koristiti za molitvu, češće osenjivati sebe Krsnim znamenjem, kako nas Gospod ne bi lišio svoje milosti, kako bi nas Duh Božiji urazumio, nadahnuo, da bismo pamtili da put trpljenja, skrušenosti i ljubavi vodi u Carstvo Nebesko. Danas je hrišćanima jako teško. Ali Gospod vidi i zna naše potrebe i nikada nas neće ostaviti bez Svoje zaštite i pomoći. Nije slučajno On govorio: «Ne boj se malo stado!» (Lk. 12, 32). Vera svetih treba da nam bude večiti primer i, metaforički govoreći, treba da budemo gluvi i nemi pred iskušenjima ovoga sveta.

S mitropolitom Počajevskim Vladimirom (Morozovim)
razgovarao Sergej Geruk
Sa ruskog Aleksandar Đokić
Pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*