Наша омладина је спремна да узврати кад вређају нашу земљу

0
Навијачи репрезентације Русије на мечу против Енглеске

Британски таблоиди су оптужили Василија Степанова, тридесетседмогодишњег оца четворо деце из Москве, да је организатор насиља у Марсеју. Степанов је понудио своје виђење шампионата и свега у вези са њим.

Одмах након инцидента у Марсеју, неколико “старих, добрих енглеских” издања је Василија назвало бившим фудбалским хулиганом познатим по имену “Убица” и организатором туча у марсејској луци, иако је утакмицу гледао у свом сеоском дому у Московској области. Обележен је као неонациста и бандит који је у прошлости пребијао старије, фине Енглескиње и Енглезе. Ридусов дописник (Ridus) у пројекту Мрежа (Network) се сусрео са овим “застрашујућим човеком” и питао га шта мисли о Еуро 2016:

Како се осећаш у улози страшила “просветљене Европе” и како је ова прича постала тако важна?

Пре неколико година сам био међу вођама једне од најзначајнијих Спартакових навијачких група (највеће – прим.ур.) и не тако мало познат у Русији и иностранству, под надимком “Убица”. Изненадио сам се шта сам све прочитао о себи. Неке од ствари сматрам увредама.

Да ли си летео у Марсеј и да ли си депортован?

Нигде нисам ишао. Ту сам у свом сеоском дому. Сада сам само навијач. Најважнија ми је моја породица, моје четворо деце, да их подижем – то је мој најважнији задатак. Имам чиме да се бавим.

Новинари су, дакле, једноставно нашли неког особеног и одговарајућег изгледа за показивања по друштвеним мрежама?

Тако изгледа.

И? Да ли је то недостатак професионализма или још једна наручена хорор прича о Русима?

И једно и друго, мислим. Општа хистерија и насиље над Русијом које спроводе западни медији ме подсећа на Хладни рат. Ево, седим ту испред Вас и мени се приписују ствари које не разумем. Они су узели фотографије које су, у ствари, са снимања једног кратког филма и писали да сам у стању све, осим, можда, да једем децу. Мислим да су насиље над нашим навијачима призивали западни медији. Ако није довољно оцрнити неког, онда ће причати о обореном Боингу или други стварима које се непосредно тичу геополитике.

Па, како је дошло до свега овога? Ко су људи који су се тукли у марсејској луци? Ко је био на енглеској, ко на нашој страни?

Енглези нису били нека господа или вршњаци у смокингу. То су били обични таксисти, чиновници, радници, углавном из малих градова, који су, према традицији, дошли да покажу Европи ко је шеф на стадионима и ван њих. Попили су по неколико пакета пива по врућини, тада су се на тргу појавиле групе Руса и они су одмах почели са увредама, пљувањем и певањем опскурних песама о нашој земљи и о нашем председнику. Британци су се навикли да мисле да су они највећи шмекери међу навијачима, али то више није тако.

Главне токове у навијачком свету у Европи сада диктирају Русија и Пољска. Пракса “чистих руку”, када се хулигани туку без коришћења било каквог оружја, долази од нас. А Енглези су одмах на наше момке почели да бацају све што им је дошло под руку. У ствари, многи од њих су били жртве “пријатељске ватре” својих сународника, који су прилично попили. Момци из ове земље су имали обичај да шетају по свету, напијају се, понижавају локалце и злоупотребљавају застрашујућу репутацију оснивача њиховог навијачког покрета. Али, данас, то је све само блеф.

Шта са десетинама освојених застава? Јел то нема везе са хулиганским групама?

У Енглеској се на заставе гледа мало другачије него у Европи. Ми, ако изгубимо заставу из туче, то значи растурање организације. За њих, то је само застава коју могу да упореде са било којом другом – триколора, Калуге, Москве.

А наши момци? Они су престравили Европљане, па су их звали и ГРУ војницима?

Тих десетак или двадесет момака који су се супроставили стотинама њих, су само људи са визама. Наравно да је било хулигана, али већина њих су омладинци. Већина наших најпознатијих навијача је остала код куће, јер нису хтели проблеме код светских шампиона код куће. Данас има много младих који тренирају неке спортове, борилачке вештине и спремни су да узврате када се вређају наша земља, застава или председник.

Шта мислите ко је за све ово одговаран и шта би требало да се догоди надаље?

У великој мери су одговорне француске власти које нису осигурале безбедност. Када су овакве утакмице у питању, потребно је држати навијаче одвојено и не продавати им алкохол у стакленој амбалажи. А они су само направили дупли прстен око стадиона, у страху од терористичког напада на град, што је олакшало Енглезима да не пропусте прилике за пљачку. Бивша Мис Француске је писала да се Енглези понашају као свиње, а да су Руси једноставно бранили своју част. Нико је није терао да то пише. Није јој Путин стајао за вратом са упереним пиштољем. Мештани врло добро знају шта се догодило. Проблем су кукњава и ноторне лажи које медији објављују.

Ако француске власти не науче лекцију, а дође до сусрета између Русије са Пољском или Украјином, биће масакр. А само успут, мислим да смо ми овде у Русији давно научили како да иазђемо на крај са навијачима и пре и за време меча и сигуран сам да се код нас то никада не би догодило. Али, Французи и Британци ће морати још да пропате док не науче.

Наш екипа је сада условно дисквалификована, и било шта што би наши навијачи могли да ураде, коштало би Русију учешћа на шампионату, а можда и Светског купа 2018. На друштвеним мрежама, мишљења су подељена. Неки кажу да је немогуће бити миран ако те неко врeђа, вређа твоју жену, земљу, а други сматрају да су за све криви навијачи…

Ако си нормалан човек, не можеш да трпиш увреде. Ја сам на своју земљу поносан, знам њену историју и спреман сам да своју земљу браним. Провокације су неминовне. У току је и информатички рат, па сам тако чак и ја завршио у новинама као бандит и зликовац.

Навијачи су често покретачка снага обојених револуција. Следеће године неће бити само шампионата, биће и председнички избори. Како видиш улогу ових покрета у тим процесима?

Енглези су били код нас 2007. и није било проблема. Мислим да ће 2018. године све бити мирно. Што се учешћа у револуцијама тиче, сигуран сам 99% да наши навијачи неће насести ни на једну провокацију. Видимо шта се догађа у свету, а ми нашу земљу волимо и на њу смо поносни.

Да ли би за крај могао да кажеш пар речи о себи, шта радиш и од чега живиш?

Као што сам већ рекао, моја породица је на првом месту. Моја супруга и ја посећујемо цркву, а са децом одлазимо већ неколико година. Учествујем у разним друштвеним и хуманитарним програмима. Радим, као и сви. Волим спорт, волим да путујем. Дошао сам до тога у животу да, чак и када седим у кући на селу, плаши ме се читава Британија.

Превод Катехон, преузето са: https://www.ridus.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*