NATALIJA NAROČNICKAJA: LENJIN I TROCKI SU ZAPADU DOBRI, STALJIN NIJE; ZAŠTO?

0

Zapad ga demonizuju ne zbog njegovih represija, već zbog toga što je na mestu satrte Rusije stvorio novu supersilu koja je po snazi bila jednaka celom Zapadu

Ko je bio najkrvoločniji diktator u istoriji? Zašto ruski zapadnjaci proklinju Staljina, a o Lenjinu i Trockom sve više ćute? Zašto stavljaju u isti koš totalitarni režim u SSSR i u nacističkoj Nemačkoj?

O ovome je uticajni moskovski nedeljnik „Argumenti i fakti“ razgovarao sa direktorkom Evropskog instituta za demokratiju i saradnjnju, doktorom istorijskih nauka Natalijom Naročnickom.

Naročnickaja: Odmah da vam kažem – ja nisam staljinistkinja. Jedini brat moga oca je ubijen 1937. godine, pa je i moj otac dugo važio za „brata narodnog neprijatelja“. Štaviše, ja boljševičku revoluciju smatram tragedijom vasionskih razmera i volela bi da je naša istorija ne poznaje ni nju, ni Lenjina, Trockog i Staljina. Ali, činjenice su tu.

U verskim ratovima protestanata i katolika istrebljena je gotovo trećina stanovništva Centralne Evrope pod parolom „Pobijte ih sve! Gospod će posle sam prepoznati svoje“.

I u Kromvelovoj diktaturi tokom Engleske revolucije, i u revolucionom teroru glasnika slobode, jednakosti i bratstva – Robespjera i Dantona, koji su izmislili giljotinu – u odnosu na broj stanovnika pogubljeno je znatno više ljudi nego u Staljinovom SSSR-u. Samo je u Vandeji 1793. ubijeno 250 hiljada ljudi, uključujući decu, a neki istoričari smatraju da je broj žrtava dostigao 400 hiljada – na 25 miliona tadašnjeg stanovništva Francuske!

Ali, iz nekog razloga na Zapadu tih „podviga“ svojih prethodnika baš i ne vole da se prisećaju, nego demonizuju uglavnom Staljinov režim. Teško da je zbog toga što je Staljin, za razliku od Kromvela, živeo relativno nedavno.

A šta je, po vašem mišljenju, razlog ćutanja o Lenjinu?
— Ja sam još tokom perestrojke osećala podvalu: njeni idejni gurui, delujući pod zastavom antikomunizma, nekako su suviše dosledno štedeli ortodoksne boljševike i vatrene revolucionare-maksimaliste. Oni su prećutkivali teror Lenjinove garde, koji je 1980-ih još uvek bio nepoznat javnosti, jer bi morali da rehabilituju objekat njihovih zločina – „celovitu i nedeljivu“ Rusiju, a upravo je ona tuđa svim ljutim zapadnjacima, koji mrze Staljina, ali ne i Lenjina i Trockog.

Moj otac, koji je tokom revolucije i građanskog rata bio školarac od 11-16 godina, pričao mi je da je još strašnije od Staljinovog vremena bilo Lenjinovo vreme. Svaku noć su iz susednih zgrada odvodili čas đaka, čas inženjera, ponekad i celu porodicu, pucnji van grada nisu prestajali. Od crvenog terora u periodu 1922-1924. poginulo je bez suda i istrage mnogo više ljudi nego u Staljinovim logorima.

Suštinski, „fenomen 1937. godine“ se po kriterijumima represije nalazi tek na drugom mestu posle čudovišnih dvadesetih, naročito kada je u pitanju period 1922-1924. Ali, među žrtvama tokom 30-ih su se već našli i sami rušioci Rusije. „Revolucija kao Saturn proždire svoju decu“ – reči Anatola Fransa o Francuskoj revoluciji potvrdila je u potpunosti i naša istorija.

Probajte da u krugovima levičarske inteligencije dirnete Trockog, pa čak i Lenjina, uništiće vas. Ali su od Staljina napravili otelotvorenje univerzalnog zla svih vremena i naroda.

Stvar je u tome što Staljin uopšte nije morao da se klanja zapadnoj istoriji i prozirao je sve planove svojih zapadnih partnera, umeo je da ih nadigra. Zato ga na Zapadu demonizuju ne zbog njegovih represija, u kojima nije bio na prvom mestu, već zbog toga što je na mestu satrte Rusije stvorio novu supersilu, što je pretvorio zemlju u geopolitičku silu koja je po snazi bila jednaka celom Zapadu, pretvorio je u prepreku na njegovom putu.

A predsednik RF Boris Jeljcin je, govoreći početkom 1990-ih u Kongresu SAD o SSSR, rekao sledeće: „Komunistički idol, koji je po celoj zemaljskoj kugli sejao socijalne tenzije, mržnju i nezabeleženu okrutnost, uterivao je strah ljudskoj zajednici…“
— Rušenje SSSR vidim kao zločin i želim da zaštitim sovjetsku istoriju od neosnovanih kritika. Iz nekog razloga, kod nas se smatra da ako se čovek s poštovanjem odnosi prema sovjetskoj istoriji, on mora obavezno da slavi i revoluciju. Međutim, SSSR moje generacije nije bio čista realizacija boljševičke zamisli, njegova ideologija se veoma menjala! Milioni sovjetskih građana nisu potomci ljutih revolucionara-rušilaca, oni su potomci onih koji su prilazili partiji u rovovima Staljingrada. Oni nisu imali ništa zajedničko sa vatrenim boljševicima koji su u ženevskim kafe-barovima zamišljali svetsku revoluciju.

Ali, najvažniji rezultat Jalte i Potsdama bilo je uspostavljanje faktičkog kontinuiteta SSSR u odnosu na geopolitički areal Ruske imperije u kombinaciji sa novostečenom vojnom moći i međunarodnim uticajem. Naša Pobeda je na mestu velike Rusije vaspostavila silu sposobnu da obuzda težnje svakog ko bi poželeo da svet učini unipolarnim. To je, pak, predodredilo kasniju „hladnu“ borbu protiv njenih rezultata. Danas sve veći geopolitički pritisak na svojoj koži oseća već nekomunistička Rusija.

Vi smatrate da Staljina na Zapadu mrze zbog povraćaja teritorije istorijske ruske države. Zašto iz istog razloga ne mrze druge ujedinitelje ruskih zemalja – Ivana Groznog, Petra Prvog, druge ruske careve i carice?
— I te kako mrze! Čitajte poznatog američkog stručnjaka za Rusiju Ričarda Pajpsa. Njegovi istorijski pamfleti o Rusiji prepuni su prezira. Poglavlje o mongolskoj najezdi prepuno je aluzija na ništavnost i nedostatak kulture na Rusi: „Da je Rus bila bogata i kulturna kao… – zatim sledi nabrajanje država, Kina, Persija itd. – Mongoli bi je okupirali, a pošto to nije bilo tako, samo su joj nametnuli danak. Iako je taj Kijev po bogatstvu i kulturi prevazilazio mnoge zapadnoevropske gradove, samo su italijanski bili ispred. A evo šta je pisao Engels, kome su uspeli da podignu spomenik prekoputa Hrama Hrista Spasitelja: Sloveni, tvrdio je on, nisu prosto ništavni otpad istorije, oni su „svuda bili ugnjetavači svih revolucija nacija, nikada nisu imali sopstvenu istoriju i samo su pomoću spoljnog jarma na silu podignuti na prvi stupanj civilizacije“.

A šta tek pišu o Ivanu Groznom, premda je Katarina Mediči samo tokom Vartolomejske noći pogubila više ljudi nego on za 30 godina! On se pritom svakodnevno kajao, pominjući sva imena iz svog sinodika ubijenih, a ona se nije kajala. Uostalom, niko se na Zapadu ne stidi svojih despotskih monarha, naprotiv, ponose se njihovim državničkim aktima.

Zanimljivo je da su boljševici sebe smatrali nastavljačima dela Robespjera i jakobinaca, koji su i izmislili „revolucionarni teror“. A Zapad uopšte ne traži korene boljševičkog ekstremizma u sopstvenoj istoriji, kod jakobinaca i verskih fanatika krvave Reformacije, već kod Džingis-kana!

Kakve mogu biti posledice pokušaja stavljanja u isti koš Staljina i Hitlera?
— One su očigledne. Zar se to već ne događa? Danas se nameće pogled na svet koji iz korena menja sve predstave o HH veku i negira Rusiju kao istorijsku pojavu, između ostalog, u smislu negiranja pobede SSSR u ratu protiv Hitlerove Nemačke, a komunizam se stavlja u istu ravan sa fašizmom.

Izvor Fakti

POSTAVI ODGOVOR

*