Научници: Насиље и убијање су део човекове природе

0

Склоност ка насиљу је својствена човеку, а може се објаснити његовом еволуционом прошлошћу, наводе научници у чланку објављеном у часопису “Нејчер”.

Стабло врста илуструје спремност на насиље код 1.024 врсте сисара, а испољавање смртоносне агресивности повећава се са интензитетом боје – почевши од жуте до тамноцрвене. Огранци стабла развијају се из средине круга, порекла свих врста сисара, према споља, све до данашњих врста, које су приказане у облику силуета. Црвени троугао горе лево означава данашњи положај човека у еволуционом стаблу сисара. Kључне тачке људског развоја означене су црвеном бојом, све остале црном. Оно што упада у очи је да на местима где има много црвених тачака има и много црвених и жутих линија. Показало се да је породица примата, из које су се развили хоминиди, а самим тим и људи, најнасилнија у историји развоја.

Месоједи нису агресивнији

Зар не би било логично да животиње које се хране искључиво месом (нпр. лавови) буду агресивније, самим тим што су присиљене да убијају да би преживеле? Не у овом случају, будући да су у овој студији научници дефинисали насиље као смртоносну агресивност према припадницима сопствене врсте. Примера ради, ту су убројали убијање сопственог потомства, случајеве канибализма, убијање у борби за подручја и слично.

Научници окупљени око Шпанца Хозеа Марије Гомеза прикупили су податке о четири милиона случајева смроносне агресивности међу сисарима из 137 различитих породица. То је око 80 одсто свих породица сисара. Затим су израчунали удео припадника исте врсте у тим убиствима. На почетку еволуције сисара тај удео је износио 0,3 одсто, дакле од 1.000 животиња око три су убили припадници исте врсте. Међу приматима тај удео данас износи око два одсто. Иако подаци нису сасвим прецизни, овакав развој показује да је примена силе ради убијања дубоко укорењена у наслеђу примата, тврде научници.

Човек насиљнији од већине сисара

Самим тим, студија говори у прилог претпоставци да је и човек по природи насилнији од већине других сисара, пише биолог Марк Пагел, који није учествовао у студији. Такав резултат се поклапа са истраживањима која показују да су се заједнице ловаца и скупљача “непрекидно сукобљавале”.

Да би боље разумели развој тог насиља, научници су обавили још неколико студија како би установили колико је оно било распрострањено у људској популацији у последњих 50.000 година. При том су открили да су размере смртоносне агресивности током хиљада година снажно осциловале, те да је удео убистава на почетку еволуције човека износио око два одсто, да би се током извесног времена значајно повећао. У последњих стотинак година, спремност на насиље у људској врсти поново опада.

– Удео смртоносне агресивности није непроменљив, већ се мењао током развоја наше историје”, објашњавају научници. Они претпостављају да су култура и еколошки услови утицали на спремност на насиље. Организовање у државу вероватно је такође допринело смањењу броја убистава, што је такође људска специфичност.
Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*